Uzbunjivači u Srbiji – sami protiv svih?

„Uvek bih uzbunio kada je za dobrobit naroda. Uzbunjivači nikada ne razmišljaju da li je to vredno, nema tu kalkulisanja”, nastavlja dr Josifovski, nekadašnji direktor Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć, koji je ukazao na ilegalnu saradnju lekara iz svoje službe s pogrebnicima, nakon čega je ostao bez posla i već više od 15 godina čeka sudsku pravdu. 

„Ono što dođe kao direktiva odozgo za par dana se procesuira, a drugi slučajevi se odugovlače u nedogled”, govori iz svog iskustva lekar uzbunjivač.

Teorija i praksa

On nije nije jedini koji je loše prošao. Poznat je i slučaj Aleksandra Obradovića, koji je razotkrio nezakonite poslove u Krušiku. 

Vuk Cvijić, novinar Nina, koji je javnosti preneo Obradovićevu priču, podseća da je taj čovek uhapšen pred kraj radnog vremena, u trenutku kada je u fabrici bilo 3000 ljudi, što govori o sistemskom zastrašivanju. 

„Obradović je prošao golgotu, na njega se obrušio ceo državni mehanizam”, podsetio je Cvijić, govoreći u okviru konferencije „Građani imaju moć” (u organizaciji Beogradskog centra za bezbednosnu politiku), na panelu s temom „Biti uzbunjivač u Srbiji: teorija i praksa”. 

Na istom panelu govorilo se i o sudbini Gorana Miloševića, zahvaljujući kome je javnost saznala za „drumsku mafiju”.

„To je čovek koji je egzaktno potvrdio da se na naplatnim rampama Javnog preduzeća Putevi Srbije brutalno krade, što je dobilo i sudski epilog, ali je Goran Milošević izbačen sa posla“, rekao je advokat Rodoljub Šabić, pa naveo i primer Ivana Ninića, koji je kao učenik trećeg razreda srednje škole otkrio da profesori pljačkaju školski budžet. Godinu dana kasnije, Ninić je ostao bez stipendije iako je bio odličan đak.

Znajući za sve te i slične slučajeve, kako da se neko osmeli da postupi kao uzbunjivač i da se, praktično, izloži odmazdi države?

„Država je u stanju da zloupotrebi svaki svoj mehanizam”, kaže Sofija Mandić iz Centra za pravosudna istraživanja, ukazujući na to da uzbunjivači zaštitu traže u obraćanju javnosti, u odnosu na šta je Zakon o zaštiti uzbunjivača veoma restriktivan.

„Osoba se može direktno obratiti javnosti samo ako postoji neposredna opasnost po život, po životnu sredinu i ‘neposredna opasnost za uništenje dokaza’. Našalila sam se da bi uslov za direktno obraćanje javnosti Obradović mogao da ispuni samo ako bi nadležnog tužioca zatekao s upaljenom šibicom ispred hrpe papira u Krušiku. Uslov vezan za uništenje dokaza je praktično nemoguće ispuniti“, objašnjava Sofija Mandić.

Rupe u „odličnom” zakonu

Po slovu zakona, Obradović je trebalo da se obrati poslodavcu, tj. firmi čiji vrh je, po njegovim saznanjima, bio upleten u korupciju.  

„Sa mnogo adresa sa čulo da je naš zakon u vrhu evropskih zakona kada je u pitanju zašitita uzbunjivača. Mogu da zamislim nekog službenika iz Brisela ili bilo koga sa strane kako čita zakon i kaže – Ovo je odlično, ovo je to što treba Srbiji! – Naše zakone, međutim, treba čitati iz lokalnog konteksta. Iz lokalne perspektive vidite rupe kojima se vlast obezbedila od progona“, zaključuje Mandić.

Iako nema brzog efekta, dr Josifovski smatra da uzbunjivanje ima smisla. Kako kaže za Istinomer, da je na vreme razrešena afera Hitna pomoć, verovatno ne bi bilo nekih kasnijih teških malverzacija u zdravstvu. 

„Ne bi bilo afere Sremske Kamenice gde ljudi nisu mogli da dobiju zračenje na vreme jer su tretmani prodavani stranim osiguranicima za devize, a kapaciteti u Kamenici nisu dovoljni da pokriju ni potrebe naših osiguranika.”

Da li kao društvo pokazujemo dovoljno solidarnosti s hrabrim ljudima koji su, braneći naše interese, žrtvovali sve? Da li smo mi ta javnost za koju su verovali da može da ih zaštiti? 

Naslovna fotografija: Printscreen Youtube