Anamneza jedne patologije
Kada je bio mali roditelji ga nisu vodili kod logopeda i nikada nije naučio da izgovori slovo r. No, to mu nije jedina mana. Ona se još dala ispraviti. Ostale su nepopravljive. Jednu od njih Vojislav Šešelj ponovo je zakotrljao iz pritvorske jedinice u Sheveningenu, u svojoj najnovijoj knjizi „Haška inauguracija govora mržnje”. Ako je uopšte tako nešto moguće nazvati manom, a odnosi se na patološku mržnju prema Zoranu Đinđiću. Opsednutost ubijenim premijerom nadilazi najstrašnije Šešeljeve noćne more. On ga se i mrtvog plaši.
U punom svetlu svog mračnjaštva, Vojislav Šešelj knjigu posvećuje Đinđićevom ubici: „Ovu knjigu posvećujem potpukovniku Zvezdanu Jovanoviću, zameniku komandanta Jedinice za specijalne operacije, koji je srcem Miloša Obilića i sigurnom rukom Gavrila Principa povratio barem deo ponosa, dostojanstva i samopouzdanja srpskog naroda”. Tako Šešelj „hrabro” zbori iz zatvorske ćelije. Više mrzi mrtvog Đinđića – u čemu nije usamljen! – nego što voli Srbiju. Normalan svet je zgrožen. Odnosi se i na Đinđićeve političke protivnike.
Šešelj ne samo da je pomešao epohe i istorijske ličnosti strpavši ih u posvetu vrednu lekarske anamneze, već je Jovanovića dodatno opteretio bremenom ubice koji ovaj i posle više od decenije provedene u zatvoru odbija da prihvati. Ulogu atentatora jedanaest i po godina negira ćutanjem. Haški vojvoda časti ga organima, srcem Obilića i rukom Principa – poređenja bi se Miloš i Gavrilo postideli – istovremeno potvrđujući činjenicu da Jovanović nije bio usamljeni jahač nameran da ubije lokalnog šerifa, bio je državni službenik, pripadnik zločinačkog udruženja Dušana Spasojevića Šiptara, „poslovnog” partnera onog dela države kojem je po vokaciji, ideologiji, mentalnom sklopu i karakteru i Šešelj pripadao.
Zašto je tome tako? Najpre zbog toga što su se Obilić i Princip sa svojim žrtvama sreli licem u lice; Jovanović je kukavički sa 134 metra pucao u žrtvu nišaneći je kroz durbin. Dalje, Obilić i Princip nisu nikuda bežali; Jovanović se „hrabro” vratio u bazu jedinice za krvave operacije, pretorijanske Miloševićeve garde čiji su šifonjeri prepuni kostura. Pohvalom lažnom svecu s inicijalima Z.J. Vojislav Šešelj ogoljava kaljugu u kojoj se i sam valjao. I sam je, najavivši krvavo proleće, dve sedmice pre atentata na Đinđića pobegao u Hag.
U knjizi „Opelo za državnu tajnu”, autor Zoran Mijatović, bivši zamenik načelnika Državne bezbednosti, podseća na Šešeljeve rane radove: „Još dok sam rukovodio sektorom za emigraciju, znao sam mnogo o kontaktima koje je ostvarivao sa jednom moćnom zapadnom obaveštajnom službom prilikom boravka na njenoj teritoriji. Od mladog marksiste i omladinca koji na radnoj akciji zarađuje krvave žuljeve i člansku kartu SKJ, prave lažnog antikomunistu i, što je još veća šteta, branioca srpskih interesa”. Zatim: „U Miloševićevo ime, Rade Marković će se revanširati saradniku Šešelju i pokloniće mu kradeni džip. Kakav saradnik, takva i nagrada”. Ima još: „A i pre toga smo znali da je Šešelj, od momenta kad je formirao političku stranku, počeo da šuruje s podzemljem, pre svega s ljudima iz Zemuna”. Na kraju: „Saradnički pseudonim bio mu je ‘Magistar’, iz vremena dok je radio za Službu državne bezbednosti Bosne i Hercegovine”.
A ako je potrebno, ima toga još. Anamneza teži dijagnozi. Šešeljevo poređenje Đinđićevog ubice s Obilićem i Principom, čijim se imenima ponose mnoge osnovne škole, ozbiljniji je slučaj od kotrljanja slova r. Tamni vilajet Šešeljeve mržnje likuje u slavu lažnog heroja. No, od čoveka koji je Đinđićevu smrt priželjkivao i, prema iskazima svedoka na suđenju, od zemunske protuve, svoje saradničke veze „Laufera” naručivao Đinđićevo ubistvo, ne bi ni trebalo očekivati manje zlo. Ono je, to zlo, rešenje jednačine koja se izučava u školi koju bi Šešelj da ovenča imenom ubice.
