Angela Merkel; 16 godina strogo kontrolisane taštine

Nepretencioznost. Tu odliku bi Angeli Merkel teško mogli da ospore i oni koji su joj najmanje naklonjeni.

„Najvažnija lekcija ‘merkelizma’ za učenike liderskih veština jeste da je držati sopstveni ego pod kontrolom, onda kada drugi ne kontrolišu svoje narcizme, najefikasniji instrument moći. Najbitnija karakterna crta, ona koju bi birači trebalo istrajnije da traže među kandidatima, jeste nevelika sujeta“, napisao je kolumnista Blumberga Andreas Kun, procenjujući političku zaostavštinu prve žene na kancelarskoj funkciji u Nemačkoj.

Kun zaključuje da će mu nedostajati decentnost Angele Merkel, njen oštri analitični um i, povrh svega, sposobnost da za istim stolom zadrži one koji bi lako mogli da krenu u rat jedni protiv drugih. Najmanje će mu faliti, kaže, njena spora postupnost u hvatanju u koštac s problemima dolazećih generacija: globalnim zagrevanjem, očuvanjem ne samo evropskog jedinstva nego i slobode i bezbednosti Starog kontinenta u svetu sve agresivnijih autokrata, te modernizacijom ekonomija Evrope koja bi omogućila prosperitet svima uprkos činjenici da mnogi tradicionalni poslovi nestaju.

Divovi i patuljci

„Njena je vladavina za nezahtevna vremena, jer nema ambicije neophodne za suočavanje s gigantskim izazovima današnjice“, kategoričan je bio Timoti Garton Eš, britanski pisac i istoričar, u Gardijanu krajem 2019. godine.

Nije poznati ekspert za centralnu i istočnu Evropu hteo reći da je doba Angele Merkel bilo lišeno teških iskušenja – svi znamo da nije. Svetska ekonomska kriza, ruska invazija na Ukrajinu, egzodus sa Bliskog istoka, Bregzit, izborna pobeda Trampa, kovid kriza… duga je lista globalnih potresa.

Ključ Ešove primedbe je u pojmu ambicije, koje, po njegovom sudu, nije bilo dovoljno u nemačkoj politici. Mnogo godina ranije, objašnjavajući zašto se zemlja, koja je ekonomski div, na geopolitičkom planu često ponaša kao patuljak, Eš je podsetio da na nemačkom jeziku reč lider ne zvuči dobro. Ogroman istorijski teret i dalje u znatnoj meri određuje odnos Nemačke prema svetu iako je nemački model kulture pamćenja, odnosno njeno bespoštedno suočavanja s mrakom vlastite prošlosti, nedostižan uzor za druge (velike) nacije.

Angela Merkel, navodno, nije planirala da se bori za četvrti kancelarski mandat. Kada se ispostavilo da Donald Tramp ulazi u Belu kuću, odlazeći predsednik Obama ubedio ju je da se ne povlači i da je suviše potrebna Zapadu, a i ostatku planete valjda.

U mnogobrojnim analizama kancelarkinog učinka po zapadnim medijima sveprisutna je ocena da je ona neumorno radila na tome da se „staro“ tkanje svetske politike skroz ne raspara. Mnogi joj, ipak, zameraju da je stvari više držala pod kontrolom nego što ih je popravljala.

U centru centra

Uglavnom je srednji put bio njen put i u unutrašnjoj i u spoljnoj politici. Izbegavajući konflikte koliko god je to bilo moguće, zaradila je optužbu da je proterala strast iz politike, i to u meri začuđujućoj čak i za nemačko društvo, koje je, opet poučeno lošim istorijskim iskustvima, inače nesklono žestokim konfrontacijama i polarizacijama. Unutar Hrišćanske-demokratske unije neki su je kritikovali da je unela previše socijaldemokratije u politiku partije.

Veći deo svog dugog opstajanja na vlasti provela je u koaliciji s tradicionalno glavnim rivalom konzervativaca, Socijaldemokratskom partijom Nemačke, što je otvorilo prostor za rast ekstremnih snaga sa obe strane političkog spektra iako je, kako Andreas Kun piše, cilj Angele Merkel bio da sedira Nemce kako bi zaboravili zbog čega su se uopšte svađali.

Na polju globalne politike, pristup Angele Merkel je njen glavni spoljnopolitički savetnik Kristof Hojsgel opisao kao strateško strpljenje. U praksi, to je, kako ocenjuje Dalibor Rohac, ekspert Američkog instituta za preduzetništvo, često značilo ignorisanje gorućih kriza i insistiranje na business as usual stavu sve do poslednjeg momenta, u kojem bi kancelarka najzad izvukla artiljeriju i ispalila odgovor tehnokratski formulisan kao rešenje „koje nema alternativu“.

Istočno od saveznika

Strpljivost Angele Merkel, pre svega u odnosu prema Rusiji i Kini, često je nervirala nemačke zapadne saveznike. Kritičari tvrde da su u senci impozantnog rasta nemačko-kineske ekonomske saradnje ostali problemi kao što su kršenja ljudskih prava u Hong Kongu, kineske pretnje Tajvanu i agresivno ponašanje u Južnom kineskom moru i sl.

„Merkel nije nemačkim građanima jasno govorila o rizicima koji dolaze iz Kine, pa i od sve bližih ekonomskih odnosa koje ona nastavlja da promoviše uprkos sve jačim dokazima da velike nemačke kompanije postaju suviše zavisne od Kine“, mišljenje je Noe Barkina, saradnika Nemačkog Maršalovog fonda i stručnjaka za evropsko-kineske odnose. Po njemu, Kina je najveća crna tačka na putanji koju je prešla Angela Merkel.

Istrajavajući na stanovištu da je Severni tok 2, rusko-nemački gasovod, čisto ekonomski poduhvat, kancelarka je nanela veliku spoljnopolitičku štetu Nemačkoj – kaže se u uredničkom komentaru Dojče Vele-a, objavljenom u julu ove godine. Oglušila se o volju nemačkih najboljih prijatelja – Francuske, skandinavskih i baltičkih zemalja, Poljske, pa čak i Kongresa SAD

„To je napuštanje pouzdanih konstanti nemačke spoljne politike, kojih su se držali i Vili Brant i Helmut Kol – Nemačka pre svega staje na stranu svojih najbližih prijatelja i partnera i odatle ostvaruje svoje interese. Tako je bilo čak i onda kada su Britanija i Francuska pokazivale sumnje u vezi s idejom o ujedinjenju Nemačke“, napisao je Frank Hofman i zaključio da su cevi gasovoda geopolitičke alatke kojima Putin ucenjuje Ukrajinu.

Moć, vizija, romboid…

Dirk Kurbjuvajt, urednik Špigla i biograf Angele Merkel, rekao je da ona „čeka i čeka da vidi kuda voz ide i onda uskače u njega“. Ni u čemu nije žurila, kao da je znala da će baš dugo vremena biti u prilici da donosi važne odluke.

Ako neko ne žali zbog kraja njene karijere, onda je to Janis Varufakis, bivši grčki ministar finansija, koji joj je uputio bezbroj najoštrijih kritika zbog načina na koji je „rešavala“ krizu u Grčkoj. Tvrdio je, između ostalo, da je ona osoba koja ima svu moć i nikakvu viziju. Ipak, tvitnuo je: „Tokom protekle decenije, dok sam gledao kako gospođa Merkel nanosi nezapamćenu štetu Evropi, pribojavao sam se… da će mi nedostajati kada ode – samo zato što će se pokazati da će njen naslednik biti gori od nje. Izabravši gospodina Lašeta, CDU se baš potrudila da opravda moje strahove.“

Mi u Srbiji verovatno ćemo se još dugo prisećati Angele Merkel – ako ni zbog čega, onda zbog Merkel-romboida, odnosno prepoznatljivog položaja u kojem drži ruke dok se obraća javnosti, a koji je tumačen kao njena neverbalna poruka da je ništa ne može uzdrmati. „To s rukama“ usvojio je i Aleksandar Vučić, a on je tek devet godina (u kontinuitetu aktuelne faze) u vrhu vlasti. Kosovski čvor, zbog koga je moćna kancelarka – bar u imaginaciji beogradske političke čaršije – kaznila Tadića i dala krila Vučiću, još nije razmršen.

Naslovna fotografija: Instagram (@bundeskanzlerin)