Antifašističko oduzimanje platforme

O čemu je reč u Srbiji ovih dana? Da li smo zaista pod cunamijem nasilja, posebno onog mizoginog, na čemu insistiraju vlast i njeni paramedijski aparati? Da li je na sceni regresija demokratije i režimsko privatizovanje zemlje, kako govori opozicija? Da li je sve ovo ustvari posledica rastućeg fašizma koji je verovatno jedan od najraubovanijih izraza na domaćim mrežama poslednjih meseci? Bez obzira koje stanovište nam je bliže, ukoliko iskreno sagledamo svakodnevicu, jedna stvar će postati sasvim izvesna – mi retko razgovaramo, uglavnom se deremo jedni na druge i neretko tražimo da se opcija blokiranja sa društvenih mreža sve agresivnije upotrebljava u javnoj komunikaciji i na platformama van naših nadležnosti.  

  

Tako je danas popularni argument za konačnu diskvalifikaciju nekoga iz političke debate to što se “pojavljuje na istim protestima gde ima i fašista”, što “davanjem platforme na kojoj mogu da govore i fašisti direktno podržava fašizam”, ali i s druge strane što mu je nepovredivost privatnog vlasništva u vidu TV Pink i dalje važnija od toga da se ovaj trovač medijskog i društvenog prostora na bilo koji način zaustavi.

I ovaj komunikacijski apsolutizam bi možda i imao nekakvog smisla kada bi se našao makar jedan dokaz da je svrsishodan za demokratski razvoj društva koji i dalje barem deklarativno smatramo idealom. Novi vidovi komunikacije su pre svega omogućili da se osetimo osnaženo, samouvereno u svojim stavovima, ali i da svoja uverenja konstantno proveravamo, menjamo i nadograđujemo tako što su dijametralno suprotni, kritički stavovi samo jedan klik udaljeni od nas.

Očekivano ili ne, ipak najčešće biramo da razgovaramo u društvu sličnih ubeđenja. Međutim, ono što je posebno problematično je to što nam često ta prividna intelektualna samodovoljnost i ignorisanje drugačijih stavova ipak nisu dovoljni, nego zahtevamo da suprotnosti, koje smo skloni da lako okarakterišemo kao ekstremne, budu zauvek blokirane i zauvek uklonjene iz javnog prostora koji nam iz nekog neobičnog razloga deluje kao da pripada samo nama. 

Da pojasnim – emisija “Utisak nedelje” koja je posle nekoliko godina neemitovanja ponovo počela sa radom pripada Olji Bećković ili kome god ko je njen vlasnik. Ona svakako ne pripada razočaranom, intelektualnom Tviter kremu koji je sa gađenjem odgledao puna dva sata prve, nove epizode Utiska i to mahom okarakterisao kao “platformu za pranje Boška fašiste“. 

Utisak svakako nema obavezu da ispunjava želje i prenosi pozdrave. Pa ipak, taj uvređeni krug je tražio i traži od Olje Bećković da u svoju emisiju ne poziva ljude čije stavove vidi kao pretnju nekim od osnovnih demokratskih, pa i civilizacijskih vrednosti.

I ovde dolazimo do ključnog pitanja – da li je za prepoznavanje opasnosti po jednu demokratiju bolje i uopšte moguće ugušiti problematične ideje ograničavanjem ili potpunim ukidanjem slobode govora za njih ili je, pak, bolje da se ove opasnosti što više i što eksplicitnije ogole? Da li je bolje da ekstremni, antidemokratski, pa i protivustavni stavovi budu saterani u neki mračni ugao interneta u kome će i dalje postojati, i dalje imati istu publiku, ali daleko od očiju, ušiju i razumevanja većinske javnosti? Ili je za jednu demokratiju bolje da se i ovi stavovi slobodno prezentuju kako ne bi bilo zabune niti iznenađenja o čemu se tu zapravo radi?

Vrlo glasni oponenti ove druge opcije uglavnom daju argument da svaka, pa i ona najekstremnija ideja može biti “normalizovana“ i “humanizovana“ ukoliko se sa njenim proponentima razgovara. Neki drugi, pak, tvrde da je ovo samo izgovor za nemogućnost ponude adekvatnih alternativa. 

Koje god od ovih mišljenja da nam je bliže, jedno je sigurno: da Olja Bećković nije dozvolila Bošku Obradoviću da govori u emisiji, mi danas možda ne bismo bili sigurni da bi ovaj demonstrant protiv nasilja i gušenja demokratije po dolasku na vlast i dalje zabranio ustavom-zagarantovano pravo ljudi na okupljanje i proslavu seksualne različitosti i da bi svog sagovornika iz emisije zatvorio u zatvor jer se usudio da kaže da je Kosovo nezavisno.

 

Ovo teško može da se razume kao bilo kakvo “umivanje lika i dela Boška Obradovića“ i njegova legitimizacija u liberalnim, demokratskim krugovima. Ovo, naprotiv, može da znači da nam je jedna od osnovnih demokratskih vrednosti, otvorena i slobodna politička debata, pomogla da uvidimo ili se podsetimo nekih opasnosti koje bi mogle da nas čekaju u budućnosti. Ista ta demokratska debata, sa druge strane, prihvatila je jednog radikalskog omladinca sa brda iznad okupiranog Sarajeva 1995. i arhineprijatelja novinara s kraja devedesetih i pomogla mu da postane umereni fan protestantske etike i duha kapitalizma. Cinici bi rekli da nas ta transformacija nije baš usrećila, ali verujem da bi barem Sarajlije i nezavisni novinari devedesetih bili nešto optimističniji po tom pitanju.

 

U sveopštoj devalvaciji demokratskih vrednosti, slobodu govora neretko uzimamo zdravo za gotovo, možda i ne shvatajući koliko je opasno i štetno koristiti odricanje od nje kao taktiku za borbu protiv neistomišljenika. Osim što ima moć da nam pomogne da shvatimo druge, ona nas konstantno podseća da moramo biti bolji i sigurniji i u sopstvenim stavovima, pa i onim antifašističkim.  “Oduzeti platformu” nekome ne znači ništa drugo do “ne dozvoliti mu/joj da govori“, a to naprosto ne može biti iskreni antifašizam.