Antropološki dekor predstave

Vladini zvaničnici se tako pojavljuju okruženi čudnim likovima čije prisustvo je suvišno a ponekad i smešno. U korišćenju antropološkog dekora najdalje je otišao ministar unutrašnjih poslova koji je u vreme tabloidno najavljenog „ državnog udara „ doveo na pozornicu i maskirane policajce. Iako je kasnije odustao od tako zastrašujuće scenske pojave nije se lišio robusnih likova koji su – mada u civilnoj odeći – takođe preteći delovali. Premijer se radije okružuje ministrima u koje ima poverenja dok se visoki zvaničnici vladajuće stranke obično slikaju sa lepezom bezimenih likova sa sve uštirkanim košuljama čije ne preterano umne fizionomije – suprotno ulozi koju im je reditelj namenio – najviše odaju utisak podobnih mladih karijerista.   

Konferencija za medije ministra unutrašnjih poslova / Foto: FoNet

Moramo se, otuda, zapitati čemu služi gomilanje dekora? Da zastraši, ostavi utisak, ojača značenje poruka koje će se čuti? Ako je to svrha prekomerne upotrebe pozorišnih rekvizita tada ni izdaleka nismo sve videli. Ne bi se, otuda, nimalo iznenadili da – po analogiji sa kolegama iz drugih resora – ministarka poljoprivrede izvede na scenu ratare i stočare, zašto ne – u pastoralnim scenama – i poneko jare, Vulin verodostojne „proletere“, a ministar kulture preostale retke primerke „poštene inteligencije“. Sve samo ne penzionere koji već i samim svojim opadajućim izgledom mogu pobuditi neugodna sećanja na otete penzije.

Koliko i neprilična kič scenografija za urušavanje ugleda konferencije za štampu odgovorni su i oni njeni akteri koji je pretvaraju u one man show. Za tako nešto su im naravno potrebne dobro raspoređene pristalice (po bučnosti i prostačkom ponašanju nimalo nalik antičkom horu) koje pružaju podršku govorniku ili ometaju one novinare koji se odvažuju da postavljaju nepodobna pitanja.

Konferencija za medije predsednika SNS-a / Foto: FoNet

Konferencije za štampu zbog toga sve više liče na pozorišnu predstavu, bolje reći na monodramu, koja po samoj svojoj prirodi ukida ravnopravan status onoga ko pita i onoga ko odgovara. Da je zaista tako svedoči svima vidljliva činjenica da vladini i partijski zvaničnici – uključujući i premijera – dopuštaju sebi da javno procenjuju novinarska pitanja, ponekad na omalovažavajući i nipodaštavajući način. Zaboravljaju, pri tome, da su u obavezi da odgovore na sva pitanja bez obzira šta o njima misle. Takođe, i na ona sa kojima ne žele da se suoče. Sa kakvim ih emocijama slušaju je, najzad, njihova privatna stvar. Što bi se javnost  potresala što im se neka od njih ne dopadaju?

Konferencije za štampu, uostalom, ne bi imale nikakvu svrhu ako bi na njima bila dozvoljena samo podobna pitanja. Ona se, opet, ne mogu čuti ako se ne obezbedi apsolutna ravnopravnost svih učesnika, što će reći i onih koji pitaju i onih koji odgovaraju. Sve dok se to ne uvaži konferencije za štampu će više ličiti na pozorišnu predstavu ako ne i na reality show. Zašto da ne, najzad, jer se – kako smo ovih dana čuli od vlasnika televizije na kojima se prikazuju – vrednost jedne predstave meri po gledanosti a ne po vrednosti.