Bajčetina via Andrićev venac

Događaj koji je emitovan na televiziji zatekao me je sa ukućanima u prazničnom raspoloženju koje je ubrzo narušila informacija o obeležavanju drugog dana Božića, Sabora presvete Bogorodice. Isprva, učinilo mi se da se svetac/svetica proslavlja u nekoj crkvi, bar je takav utisak ostavljala atmosfera skrušenosti i bogobojažljivosti prisutnih; čak mi je i ambijent bio poznat, onolike crkve i manastire sam obišao, ali u ovom zdanju osim popa, ne videh freske, ikonostas i oltar. Onda sam prepoznao ambijent, odlazio sam tamo nekoliko puta novinarskim poslom, mnogo pre nego što je u svetu stolicu Predsedništva na Andrićevom vencu seo velečasni Tomislav Nikolić.

I baš tu, u toj zgradi, predsednik svih građana (s naglaskom na Srbe) upriličio je crkveno činodejstvovanje kakvo nije viđeno, tako se priča, od Drugog svetskog rata. „Nema pisanih tragova kada su ovim povodom dolazili sveštenici u ovaj dom. Danas smo prvi put došli na poziv predsednika Srbije Tomislava Nikolića, u ovaj najvažniji srpski dom”, omače se protojereju Miletu (ili Milu?) Miljančeviću, Nikolićevom komšiji iz Vaznesenjske crkve. Potom se pop-Mile/o pomolio za sve koji rade u toj zgradi s posebnim naglaskom „da bog izlije milost i da snagu predsedniku Nikoliću da donosi mudre i hrabre odluke u ovom delikatnom vremenu”, te da „zaposlene u toj zgradi zaštiti od gladi, bolesti, zemljotresa i drugih nepogoda”. Usput, protojerej je u molitvi pomenuo i ostale hrišćane.

Interesantan performans, za turiste sa Dalekog Istoka i još daljeg Novog Zelanda živa atrakcija, ali koreografu takvog spektakla zalutali s kraja sveta nisu bili ni na kraj pameti, događaj je trebalo da opčini pravoslavni svet. S obzirom na to da se ne pamti da je tako nešto činjeno u zgradi Predsedništva, čin je sasvim neobičan. Pretpostavljam da je poslednji put u prostorijama te zgrade nešto slično upriličio kralja Aleksandar Prvi Karađorđević, dok je kao regent u njoj živeo. S pravom je to mogao da čini, to mu je nalagala privatnost porodičnog doma u koji se uselio kada se oženio kraljicom Marijom. Kada se odselio na Dedinje, zgradu je poklonio državi za budući muzej, ne slutivši da će jednog dana „kustos” muzeja imati titulu predsednika koji će razvlačiti slamu po kraljevskim muzejskim odajama kao po očevini u Bajčetini.

U onoj gužvi oko božićnog stola gledalac je među okađenim zaposlenima mogao da prepozna i jednu nezaposlenu osobu, Dragicu, kulturnu poslenicu koja je jednom bila na Sajmu knjiga, jednom u Narodnom muzeju kojom prilikom je izjavila da skele oko njega treba što pre skloniti (jes’, pa da se sruči fasada!) i jednom u Prirodnjačkom muzeju kada je zaključila da bi bilo dobro ponuditi sponzorstvo svetskim gigantima, kakav je npr. „Pežo”, koji bi sačuvali zbirke leptira i buba od propadanja. Od nje dovoljno, da nije zauzeta čitanjem knjiga kupljenim na Sajmu i seoskim poslovima u Bajčetini, stigla bi da poseti još koji muzej.

Ambijentu duhovnosti doprineli su i urednici nekih medija i Prvo beogradsko pevačko društvo, nosilac Zlatne medalje za dopinos kulturi kojom ih je ovenčao Nikolić. Ostala osamdeset četiri laureata, koliko ih je na spisku odlikovanih Nikolićevom rukom, nisu prisustvovala ceremoniji. Imali ljudi preča posla. Sedeli s familijama u svojim domovima i na svom gumnu proslavljali najradosniji hrišćanski praznik.

Tomislav Nikolić pokušao je nešto što nije niko pre njega, što, međutim, nije dovoljno da ga svrsta čak ni u nepostojeću kategoriju „kreatora nove originalnosti”. Kao predsednik svih građana ove zemlje, kojom se titulom često busa u grudi, Nikolić je izabrao da samo svoj i praznik većinskog naroda obeleži javno, u državnom preduzeću. Nije to činio kada su građani drugih veroispovesti slavili svoje najradosnije praznike. Nikolić je, zapravo, populista s najjeftinijim političkim marketingom kojim pokušava da još jednom, u praznične dane – kada je najopijenije tradicijom, prošlošću, emocijama i alkoholom – potkupi zabludelo stado i dodvori mu se udarajući po tankoj žici et(n)osa. Srećom, ima nas koji bolje razumemo praznike i praznovanje, običaje i kućni red. Nismo svi iz Bajčetine.

Osim što neki jesu odonud, trebalo bi i da nam kažu da li se u zgradi Predsedništva nalaze u funkciji građanskog lica na službi u crkvi ili su tu kao crkveni velikodostojnici u civilnoj službi. Bili bi dobro da znamo ko nas predstavlja na Andrićevom vencu i tako rešimo dilemu za nekoliko božićnih praznika unapred. Ako me kojim slučajem posao nanese na Andrićev venac, voleo bih da znam da li ću tamo morati da se prekristim ili da to obavim kod kuće. Pošto to već ionako činim svaki put kad na televiziji vidim Bajčetinu.