Balkansko ratište
Da javnost kojim slučajem već nije obaveštena da je „Balkanski ratnik“ policijska akcija međunarodnih razmera koja traje mesecima, u kolektivnoj svesti konzumenata medija mogla bi da bude i krimi-serija čije epizode već gledamo na bilo kojoj nacionalnoj televizijskoj frekvenciji. Odabir po želji. Glavni junak je, podrazumeva se, anti-heroj, onaj koga svi traže i onaj koga nigde nema. Ali, naći će ga. Ili se, prema scenariju, reditelj nada da će u poslednjoj epizodi tako biti.
Da ne bude zabune, tekst se ne odnosi na filmsku kritiku još jednog holivudskog proizvoda za masovnu upotrebu, on bi (tekst) trebalo da nam približi prirodu najnovije borbe u masi već vođenih sličnih performansa – od koji su neki ostali nedovršeni – protiv organizovanog kriminala i njemu srodnih zanata.
To što glavnog junaka nigde nema ne znači i da je on fikcija u smislu nepostojanja, ali kao predmet obrade policija celog sveta u svakom slučaju jeste fiksacija. Za neke, reklo bi se, i fascinacija. Plaše ga se svi: njegovi bivši saradnici (sada preletači u novo zanimanje poznato kao svedok saradnik), oni koji mu duguju, oni kojima on duguje, oni koji ga traže prevrćući mora i planine, nebo i zemlju obaška i, naravno najviše oni koji su mu „za petama“ a mole onog s neba da ga ne nađu. Po tome se odbegli balkanski ratnik Darko Šarić ne razlikuje od odbeglog balkanskog ratnika Ratka Mladića.
U najnovijoj epizodi, policije zemalja u kojima mafija ima svoje institucije, uhapse 80 strašno prevejanih i opasnih kriminalaca, važnih poluga Šarićevog klana. To saznajemo u prvih nekoliko minuta epizode tekućeg serijala, onda krenu reklame. Pauza za pivo i kokice.
Ovdašnjima je zapalo da se četvorica takvih, opasnih i važnih, plus prevejanih, nađu u rukama srpskog ministra policije. Igra ga Ivica Dačić. Maestralno. Već u sledećoj sekvenci, snimanoj 48 sati kasnije, ta četvorica važnih, opasnih a nadasve prevejanih, poslati su na kućno lečenje. Od kriminala, droge i ostalih pošasti opšte globalizacije. Pre toga, naravno, objasni im se da ih Italija traži zarad neke sitnice i da zbog toga ne smeju da izlaze iz zemlje, ali da će, ako se tako odluči, biti ponovo pozvani u policijsku postaju radi hapšenja i ekstradicije u Rim. Oni, kao lojalni građani, pokupe pinkle iz pritvorske službe za pronađene (lične) stvari i odu s obećanjem: „vraćamo se, samo vi zovite“.
Posle sveopšteg prebrojavanja, policije zemalja, u kojima mafija ima svoje institucije, lako ustanove da od 80 uhapšenih fale ona četvorica važnih, opasnih i, da više ne ponavljam, mnogo prevejanih. Manjak na lageru umnogome šteti ministru srpske policije kome je neki sudija negativac otpustio onu četvoricu i tako ga, umesto za „Oskara“, kandidovao za „Zlatnu malinu“. Sudija po scenariju, podrazumeva se, pati od nezavisnosti.
I sada bi bilo logično pitati po čemu su Mladić i Šarić slični? Najpre po tome što obojice nigde nema, nestali su; obojica su skribomani, jedan je pisao dnevnik, drugi piše pisma; i jednom i drugom prevrću tavane i imovinu naopačke, s tim da se generalov pokretan kućni inventar ne rasprodaje privremeno kao Pljevljakov; obojica sa pristojne udaljenosti polemišu sa sudovima, jedan tražeći da ga oglase mrtvim, drugi tužeći državu i njene pojedince; od obojice vlada strah; i, ako baš hoćete, obojici se imena završavaju sa „ko“ a prezimena sa „ić“. Što je – ovo poslednje – potpuno nevažno.
Kako će krimi serija, pardon akcija, „Balkanski ratnik“ dalje teći znaju samo scenarista i reditelj. Ne zna se ni da li će se ona četvorica, znamo već… važnih, opasnih i prevejanih… bla, bla…, pojaviti kad ih sudija negativac pozove da se vrate u apsanu. Ili se to ipak zna samo se, po scenarističko-rediteljskom poimanju umetničkog zahvata, ne vidi do kraja ove najnovije epizode. Sledeća je na bilo kojoj nacionalnoj televizijskoj frekvenciji. Izbor po želji.
Pivo i kokice, takođe.
