Balon je pred pucanjem i Vučić to zna
“Mislim da će biti izbora 2019. godine i mislim da Vučić neće čekati jesen naredne godine da ih raspiše, jer je njegova organizacija u padu. Taj pad neminovno izaziva aktiviste i članove SNS da čine ono što nisu do sada, a to je da puštaju informacije o dešavanjima unutar stranke pojedinim medijima. I u moj inboks stižu poruke raznih ljudi iz SNS koji iz straha za sebe i porodicu ne žele da se predstave, ali mi pišu šta se dešava”.
Nekoliko dana uoči novog protesta građana u centru Beograda na koji poziva preko društvenih mreža jedan od lidera Saveza za Srbiju Dragan Đilas, nejasno je ko je, zapravo, organizator – da li su to studentske organizacije, kao što se može čuti ili Savez za Srbiju. U Intervjuu za Istinomer narodna poslanica Marinika Tepić kaže da je ona pozvana od studentskih organizacija koje su posle predsedničkih izbora organizovale proteste “Protiv diktature”.
Foto: Istinomer/ Zoran Drekalović
Imajući u vidu da su na čelu kolone bili lideri Saveza za Srbiju, da li to znači da se opozicija “krije“ iza studenata plašeći se da se na njen poziv ne bi odazvalo 15.000 ljudi?
Ne znam zašto je impresija da se opozicija krije i ne znam zašto je čudno da su studenti ti koji iniciraju proteste. I moja generacija je inicirala proteste ’91, ’92, ili ’96, pa i organizaciju “Otpor” su činili studenti, pa su se određeni zahtevi kasnije politički artikulisali kroz delovanje opozicije. Ovo je naravno politička priča i reč je o političkom protestu. Međutim, jedna od uspešnijih kampanja Aleksandra Vučića protiv opozicije je i ta da je percepciji da su svi isti i da su potrebna nova lica. Samo njegovo lice nije potrebno menjati. Stvar je u tome da nisu svi isti i da mnogi političari u opoziciji nisu nikada bili na vlasti. Istovremeno, želim da kažem da je potrebno vreme da se izgradi respekt i poverenje prema opoziciji. Ja sam, lično ponosna na posao kojim se bavim i trudim se da ga u zadatim okonostima što bolje obavljam. Nisam formalno članica Saveza za Srbiju, ali sa njima sarađujem korektno, naročito u Narodnoj skupštini.
Dragan Đilas je najavljujući novi protest u subotu napisao na društvenim mrežama i da je došlo vreme “da se prebrojimo“. Jeste li sigurni, s obzirom na snagu opozicije, da se u ovome krije veliki potencijal?
Ne mogu da govorim u Đilasovo ime, ali taj poziv sa njegove strane predstavlja produkt subotnje šetnje, kada se okupio veliki broj ljudi, ne samo iz Beograda. I sama sam bila pozitivno iznenađena i baš ta energija je i dovela do toga da se ponovo okupljamo. Ali treba imati u vidu da ni devedesetih niste imali kalendar protesta koji su se kretali stihijski, a potom bili organizovani i doveli do velikih promena u zemlji. Ja mislim da ima potencijala da se malo dalje čuje da postoji i drugo mišljenje u Srbiji.
Skup od prošle subote nazvan je “Stop krvavim košuljama“. Ako to razumemo kao zahev da se prestane sa nasiljem u društvu, kako zamišljate samo ispunjenje tog zahteva – da Vučić proglasi da više niko nikog ne sme da takne…?
Pa zahtev je jasan – stop nasilju, prestanine da nas bijete, pa onda možemo da razgovaramo. Suština je da prestane i informativno i medijsko nasilje i da se društvenim akterima omogući da se pojave, pre svega na javnim servisima koje finansiraju svi građani. Ja ne mogu da utičem na Aleksandra Vučića i njegovu kamarilu da koriste drugačiji rečnik, kojim neće huškati ljude jedne na druge, ali mogu da kroz zahteve pokušam da utičem da se situacija u medijima promeni na bolje, da se vest ne završava na tome da se eventualno neki novinar izborio za pitanje. Takođe, mora da prestane i predizborno, izborno i postizborno nasilje i zloupotreba javnog novca, insititucija, javnih preduzeća, ustanova, tužilaštva u funkciji Srpske napredne stranke. Svakako je potrebno formulisati jasne zahteve, strategiju i cilj protesta.
Foto: Istinomer/ Zpran Drekalović
Koji je lek za dijagnozu koju ste postavili?
Lek je delovanje insititucija od REM-a, preko RIK-a, do javnih servisa. Sve insititucije i ljudi koji u njima rade bi trebali da se dozovu pameti i počnu da rade svoj posao, da isprave kičmu i da se sete da će živeti u ovoj zemlji i kada ne bude SNS-a i Aleksandra Vučića. Barem mislim da bi želeli da ostanu u ovoj zemlji i na slobodi.
Da li imate problem sa tim što su organizatori odlučili da prošle subote na protestu ne govore Mirjana Karanović i Duško Vujošević?
Meni je to jako smetalo i bilo je poražavajuće da protestujemo protiv nasilja, a da sa druge strane vršimo neku vrstu pasivnog nasilja, ne dozvoljavajući drugima da izraze mišljenje. Ja imam problem što kao poslanica u skupštini ne mogu da izrazim mišljenje u ime građana koji su me birali. Znam za upozorenje pojedinih grupa koje su pretile incidentima, ali mislim da su organizatori morali da računaju sa ovakvom vrstom rizika ako su se upuštali u taj skup. Olakšavajuća je okolnost to što je reč o studentima i što verujem da, ipak, nisu mogli da baš do kraja anticipiraju sve moguće probleme, te su u zadatim okolnostima uradili najbolje što su mogli, našavši kompromis da ti ljudu ostanu na protestu.
U kontekstu te priče u vezi sa stavovima nesuđenih govornika, koliko je za vas kao političarku, “bitka protiv Vučića“ dovoljan razlog da se prave kompromisi sa političarima koji ne zastupaju vrednosne stavove bliske vašim?
Zavisi od teme. Ako bijemo bitku za obezbeđivanje izbornih uslova – uvek ću da sarađujem sa neistomišljenicima, ali kada je reč o politikama, tu stvar stoji drugačije. Dakle, da budem jasna, kada izborimo slobodne medije, fer i demokratske izborne uslove, što je minimum normalnosti u političkom životu jedne zemlje, politička scena neće izgledati ovako. Pa ne mogu ja da vodim politiku sa Boškom Obradovićem, ali ću uvek stati uz njega i sve kolege u borbi da obezbedimo, za početak medijske i izborne uslove, a da onda u normalnim okolnostima svako može da promoviše svoj politički program. Mislim da se obe sećamo dana kada je Boško Obradović prekinuo tribinu u Pančevu, pa smo onda istovremeno davali izjave policiji – ja kao organizator, a on kao neko ko je prekinuo tribinu. Mnogo je godina prošlo od tada, moram da pohvalim kolegu Obradovića da danas u parlamentu dobro sarađujemo na medijskim uslovima, fer izborima, nekim zakonima.
U kojoj meri je borba za medijske i izborne uslove unapred izgubljenja s obzirom na činjenicu da sve to treba da dopusti partija koja je predominantno uticala na urušavanje medija i izbornih uslova?
Mi moramo da probamo i damo sve od sebe. Sigurna sam da ako se za te uslove ne izborimo da će svi u opoziciji staviti prst na čelo i razmisliti, i ne mogu da garantujem da će odluka biti da se izađe na izbore. Moguće je da će se čuti argument „uvek će neko da izađe“, ali čak i da je tako, biće jasno i razgolićeno da je eventualno ta “opozicija“ koja je izašla – zapravo Vučić.
Foto: Istinomer/ Zoran Drekalović
Ali pitanje je šta oni koji bojkutuju izbore čine dan posle?
Velika većina građana koji se zalažu za bojkot nema percepciju da je reč o bojkotu izbornog dana, a da posledice traju duže, odnosno četiri naredne godine. Dilema je šta će se sa bojkotom izbora promeniti, šta će biti drugačije nego pre, jer i dalje ćemo imati privatizovanu državu, institucije, ustanove, organe, bezbednosne službe… Dakle, sada imamo neke odbornike po gradovima i poslanike u Skupštini Srbije i njihov glas se, ipak, koliko-toliko može čuti. Na primer, iznutra se mogu saznati razne informacije o zakonima koji se pripremaju. To nije dovoljno, naravno, ali mnoge informacije opozicija sazna u parlamentu, koji je pored društvenih mreža i par medija i portala jedino mesto gde opozicija može koliko-toliko da govori. I mi ćemo u Narodnoj skupštini nastaviti aktivizam koji smo počeli organizovanjem paralelnog parlamenta u holu, samo što naš poslanički otpor mora da se radikalizuje.
Na koji način?
To znači da će sala uvek da bude puna opozicionih poslanika i da klupe neće biti mestimično popunjene. Da li ćemo da razvijemo u sali neki baner sa porukom ili nešto drugo, da li će to završiti isključivanjem cele opozicije iz sale od predsedavajuće, ili da ne napuštamo skupštinu dan i noć i nađemo alternativni način da se obratimo građanima – dogovorićemo se. Jer mi nemamo pravo čak ni da se branimo kada nas najstrašnije verbalno napadnu.
Koji su konkretni zahtevi opozicionih poslanika?
Da nam omoguće da govorimo bez personalnih i ličnih ocena šta je za nekog uvredljivo ili laž. Za mene je, na primer, laž sve što izgovori SNS, počev od toga ko je za šta zaslužan, pa do toga da su svi drugi ruinirali ovu zemlj, a oni je izgradili. Pri tom su ti koje SNS optužuje da su ruinirali zemlju završili najvažniji posao za evropske integracije, a to je saradnja sa Haškim sudom, protiv čega je SNS protestovala i bila spremna da veša. SNS je došao “na gotovo” i otvaranje pregovaračkih poglavlja nema nikakve veze sa zaslugama divnog proevropskog političara i mirovnjaka Aleksandra Vučića.
Mada su se okolnosti u međuvremenu promenile i Vučić je zadobio evropsku podršku…
Nažalost, da.
Šta se dešava sa zahtevima opozicije oko fer izbornih uslova koje već nedeljama pišete, a koji su inicirani na zajedničkom sastanku u parlamentu?
Prema onome što znam, kao koordinatorka radne grupe koja je radila na formulisanju tih zahteva, obelodanićemo ih sutra, ili prekosutra. Radna grupa je sve završila pre dve ili tri nedelje, ali imajući u vidu da je preko 30 organizacija učestvovalo na tom sastanku, sa svima njima smo se konsultovali. U zahtevima je reč o medijima, predizbornim, izbornim i postizbornim procedurama, kako se glasački listići porede sa zapisnicima i stanjem u džakovima, zloupotrebi javnih funkcija u predizborne i izborne svrhe. Potom, postavljamo i pitanje postizbornih instrumenata za predupređivanje izborne krađe i manipulisanje rezultatima.
Foto: Istinomer/ Zoran Drekalović
Kako objašnjavate to da se posle protesta – utisak „pretvorio u Barbaru“?
Nažalost, jako loše izabrana tačka za usmeravanje energije ljudi koji su bili na skupu. Ne znam zašto se taj snimak, kao neko čudo našao na društvenim mrežama, kao da su nam izveštavanje Barbare i Studija B i do sada bili reper, a naročito tim ljudima koji su se okupili u subotu. Dakle, ne znam kako smo se svi upecali na tu priču koja živi do danas i da smo dočekali Vučića iz Abu Dabija da dodatno potpiruje, potpaljuje i priča o Brabari.
Vučić pominje i vanredne izbore iz Abu Dabija…
Mislim da će biti izbora 2019. godine i mislim da Vučić neće čekati jesen naredne godine kako bi ih raspisao, jer je njegova organizacija u padu. Taj pad neminovno izaziva aktiviste i članove SNS da čine ono što nisu do sada, a to je da dele informacije o dešavanjima unutar stranke sa pojedinim medijima. Primer je curenje informacija sa Glavnog odbora stranke u Čačku, pre nekoliko dana. Te informacije su pustili neki funkcioneri SNS kojima je prekipelo. Ja mislim da je mnogo ljudi tamo pod velikim pritiskom i da taj pritisak teško može da se izdrži, jer se od njih očekuje da mrze i ponižavaju političke protivnike i neistomišljneike kako bi zadržali pozicije ili poslove ili zaradili honorar ili, pak, ostali na random mestu. U moj inboks stižu poruke raznih ljudi iz SNS koji iz straha za sebe i porodicu ne žele da se predstave, a koji mi pišu šta se dešava. Mislim da je balon prenaduvan i da je pred pucanjem i Vučić je toga svestan. O tome govori i činjenica da on pored svih pritisaka međunarodnih, regionalnih, pa i opozicionih, pokušava da bude nonšalantan i kao duhovit kada se podsmeva opoziciji, a onda šalje poruke o Barbari i izborima iz Abu Dabija. To znači da ga svrbi i da simulira nastupe za svoje javno mnjenje, a zapravo je svestan nezadovoljstva u svojoj partiji i mimo nje i toga da ne sme da dozvoli slabije rezultate na izborima od postojećih. Ako izbore prolongira do kraja 2019. ili 2020. sigurno će mu pasti podrška, a na drugoj strani, ako opozicija bojkotuje izbore, broj njegovih poslanika će biti veći. Međutim, on je na sve spreman i plašim se samo da zarad očuvanja sopstvene vlasti ne iskoristi trenutak da uvede neku vrstu vanrednog stanja kakvo smo gledali u Turskoj.
Naslovna fotografija: Istinomer/ Zoran Drekalović