Balunović: Vlast igra na kartu straha, pitanje kako će se ona na kraju okrenuti

On je u razgovoru za podkast Istinomera „U mikrofon“ procenio i da je „desna struja protesta glasnija od leve i liberalne struje, ali je neophodno savezništvo građanske i leve opcije koje se slažu oko osnovnih civilizacijskih tekovina, pa i oko toga da u Srbiji u 21. veku ne sme da bude mesta za različite oblike fašizma“. Govoreći o hapšenju velikog broja građana posle protesta i „ubrzanim“ sudskim postupcima koje deo advokata i profesora prava ocenjuje kao zakonski neutemeljene, Balunović ocenjuje da „vlast iz svoje perspektive poseže za kartom nasilja i tezom o rušenju poretka kada pomisli da je način protestovanja na ovaj ili onaj način ugrožava, a upad u institucije je zgodna prilika koju je vlast prigrabila da legitimiše čak i ovakve ubrzane sudske postupke i brutalnost policije“. Objašnjavajući poteze aktuelne vlasti, sagovornik Istinomera kaže i da je „Vučić spuštanjem cenzusa bezuspešno pokušao da otpor prema vlasti ne preseli na ulicu, što mu nije uspelo“. Balunović se slaže sa ocenama da je aktuelni predsednik po karakteru svoje vladavine „postao Erdogan, Orban ili Putin“, ali primećuje i da nasilje policije prema građanima „koje jeste delimično i stvar slabosti vlasti istovremeno nije izuzetak, već je pre postalo pravilo, imajući u vidu dešavanja u SAD, Francuskoj i drugim zemljama“.

Situacija je ipak različita u odnosu na zemlje koje pominjete, u smislu da mi ovde nemamo opoziciju u parlamentu, niti građani mogu da se institucionalno izraze.

Nasilje se obično dešava na ulicama, a ovo je vid malo agresivnijeg protesta, ukoliko jedan ratoborniji deo ljudi smatra da nije reprezentovan u institucijama, i takva je slika čak i u onim zemljama u kojima postoji istinski politički pluralizam. Partije koje uđu u institucije nekako se sve približe političkom centru, što je evropski, anglosaksonski a onda i, poslednjih decenija, kontinentalno-evropski fenomen. Zamislite da imamo 5 partija u našem parlamentu i da tu sede DS, ono što je nekada bio DSS, neki LDP, neki SPS i neki SNS – da li bi i dalje u ovoj zemlji značajan broj ljudi ostao nereprezentovan? Odgovor je – da. Dakle, to što čak ni te mejnstrim centraške partije nisu ušle u parlament samo još pojačava ovaj manjak reprezentativnosti.

A kakav je onda, po vašem mišljenju, karakter ove pobune?

Ova pobuna je samo jedan element u nizu protesta i izražavanja nezadovoljstva, čini mi se, od 2017. godine naovamo. To je taj ciklus protesta, ili talas protesta koji se pokrenuo od momenta kada je Vučić postao predsednik.

INTERVJU SA FILIPOM BALUNOVIĆEM  MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

Ali ni jedan od njih nema jasnu političku formu, niti organizaciju?

Mislim da je ona delimično imala političku formu sa protestima koji se događaju nakon napada na Borka Stefanovića. Ovo sada je neki nastavak ili „drugi vrhunac“, „drugi privid“ tog prvog talasa. Glavna karakteristika tog prvog talasa je nepostojanje jedne suvisle političke platforme i nepostojanje subjekta koji bi mogao tu platformu da prenese ljudima i da je na pravi način artikuliše. Ovo su protesti koji se nazivaju protestima mnoštva.

Da li je pobuna odraz snage mnoštva, uprkos tome što nije politički artikulisana, ili je baš odraz nefokusiranosti?

Tu treba da napravimo razliku između snage i moći. Sa jedne strane, snaga može da se meri brojem ljudi. Ako izađe 200.000 ljudi, oni jesu snažni, ali da bi grupa bila moćna, ona mora da bude organizovana. Pre svega, ovde je ključna reč – organizacija. Drugo, mora se imati jasna ili makar delimično jasna politička plaftorma na osnovu koje se izlazi na ulice i na osnovu koje se izražavaju zahtevi. Da se pojavi milion ljudi na ulici u ovom trenutku, u ovoj konstelaciji političkih i društvenih odnosa, odnosno podela, to bi poslalo jednu snažnu poruku, ali to ne bi moglo da pretenduje na moć. Mnogo bi bila moćnija grupa od 2.000 ljudi koja bi bila vrlo jasna i glasna i artikulisana i organizovana, iza koje bi onda eventualno stali svi oni koji se sa njom slažu. To je put koji bi trebalo da pratimo, i ja mislim da će se u drugom talasu, nakon ovoga, pojaviti. Nadam se da će karakteristika drugog protesta biti baš sve ono što manjka u protestima od 2017. godine naovamo.

Ko bi, po vašem sudu, u drugom talasu protesta trebalo da bude artikulator nezadovoljstva?

Ako se vratimo dan-dva unazad i vidimo da su najupečatljiviji momenti bili, sa jedne strane, jedna delimično organizovana desnica, koja je ekstremna desnica, neofašistička desnica – na našu sreću dobrano fragmentisana, pa stoga nije toliko moćna – i sa druge strane grupa ljudi koju viđamo ispred Centralnog zatvora, koja se okupila, došla sa jedne političke pozicije koja je leva politička pozicija… To su aktivisti okupljeni oko raznoraznih inicijativa iz Novog Sada, Beograda, „Krov nad glavom“, kao i aktivisti i aktivistkinje koje se nalaze na tom levom spektru i koji su vrlo lako došli do tog spiska zahteva, delom neposrednih – da se puste oni koji su uhapšeni, a delimično opštih, tipa ostavke Kriznog štaba. Mislim da na ta dva pola možemo eventualno da nađemo grupe koje pretenduju da u narednom koraku okupe jedan veći, značajniji broj ljudi iza svoje platforme, i ja se nadam da će to biti ova leva grupa.

Te organizacije, od Inicijative „Ne davimo Beograd“ pa nadalje, nisu pokazale interes za tzv. velike teme, a na drugoj strani sama opozicija nije u stanju da artikuliše nezadovoljstvo. Dakle, da li mislite da sada dolazi i da će doći do smene generacija, naročito jer su na ulicama sada u većini bili mladi ljudi?

Nadam se da će doći do smene generacija, ali ja tu ne govorim samo o godinama. Pogledajte, u Hrvatskoj se 10-15 godina događaju nekakve inicijative – ono što je radio „Ne davimo Beograd“ sa Beogradom na vodi, to su radili aktivisti u Zagrebu sa Varšavskom ulicom. „Ne davimo Beograd“ je municipalni pokret, koji je pokušao da iskaže gro društvenih problema kroz projekat „Beograd na vodi“. Ima i onih koji bi možda na jednom opštijem, političkijem nivou, pokušali da izađu sa jednim novim narativom, da počnemo da pričamo na drugi način o tim tzv. velikim temama, da vidimo šta levica ima da kaže o Kosovu.

„Ne davimo Beograd“ i slične organizacije su nekako ostale „zaglavljene“ u Savskom nasipu svih ovih godina.

Taj municipalni talas nije nešto što je nastalo u Srbiji – imate uspešne municipalne pokrete u Španiji. Politike koje forsira „Ne davimo Beograd” su nužne i potrebne na ovoj emancipatornoj progresivnoj strani, međutim one nisu dovoljne, pogotovu u srbijanskom kontekstu nisu dovoljne, zato što ljudima treba malo vremena da shvate zašto nam je važan Košutnjak, zašto nam je važan urbanistički plan, potrebne su godine da bi se to ljudima objasnilo. Mislim da je potrebno da se grupa mladih i progresivnih ljudi, bez obzira na godine, do sada nevidljivih, okupi i da govori o stvarima na drugačiji način. Treba da govori o svemu, pa i o temama koje je kao agendu nametnula vlast. Da bismo nametnuli svoju agendu, prvo moramo da pobedimo na terenu one agende koje su nam nametnute.

To je Kosovo, vladavina prava – na tu agendu mislite?

Tako je, tako je, na sve ono što je u mejnstrimu. Koliko god nama delovalo da su neke stvari periferne ili manje važne za običnog čoveka, mi moramo i njima da se bavimo da bismo došli do onog suštinskog.

Kako biste odgovorili na pitanje da li je Srbija u političkoj krizi uprkos činjenici što je vlast formalno, po broju poslanika, nikad jača?

Da, da, jeste. Ovo je kriza institucija par ekselans, i ona traje već neko vreme. Za razliku od nekih drugih, koji se toga groze i gnušaju, ja ne mislim da je to nužno loše. Ako ste u jednoj socijalnoj i ekonomskoj krizi, u kojoj je Srbija već nekoliko decenija, onda vam institucionalna stabilnost često maskira te bolesti na socijalnom i ekonomskom nivou. U onom momentu kada institucije počnu da se gibaju i drmaju, postane jasno da ni one više ne funkcionišu i polako počinje da se ogoljuje ta slika duboke socijalne i ekonomske krize koja vlada u društvu.

Imate li objašnjenje zašto je vlast pribegla policijskoj brutalnosti baš sada, kada je daleko manje ljudi na ulicama Srbije, što je možda manje opasno po nju nego, recimo, prošle godine kada je na ulicama bilo mnogo više građana, nakon napada na Borka Stefanovića?

To isto može da se gleda sa dve strane, kao što smo spominjali na početku – sa jedne strane, često se sila koju vlast upotrebljava tumači kao njena slabost.

Da li mislite da je u pitanju slabost?

Ja ne mislim, u ovom slučaju, da je to slabost. Mislim da je obest. Druga strana koju sam želeo da pomenem je da se nekada nasilje koristi kako bi se ljudi zastrašili. Zato se batinaju, hapse, i to ne oni koji su bili u prvim redovima, već oni nisu i oni koji su se slučajno zadesili na mestu dešavanja. Znam nekoliko priča, jedna od njih je i da su presreli osamnaestogodišnje dete dva-tri kilometra od epicentra dešavanja ispred Skupštine, oborili ga na zemlju, uvrtali mu testise i nos i terali ga da prizna zašto ruši državni poredak. On se vraćao sa drugaricom kući. To sam čuo od svedoka. To da li je on bio ispred Skupštine ili nije bio ispred Skupštine je periferno – to da on nije učestvovao ni u kakvom nasilju je mnogo važnije. To da policajci nisu mogli uopšte da znaju da li je on bio ispred Skupštine ili ne, to je isto tako važno. Zastrašivanje je karta na koju vlast igra, i za tu kartu ne znamo kako će da se okrene na kraju.

Zar ne mislite da je karta straha potrošena onog trenutka kada su građani izašli na ulicu zanemarujući opasnost od zaraze?

Apsolutno se slažem sa vama i imam dozu entuzijazma, optimističan sam ili umereno optimističan, baš zbog toga što ste pomenuli. Jer jedan broj ljudi će ostati u niskom startu, uprkos epidemiji.

Da li onda vlast greši što igra na kartu straha?

Nisam siguran da vlast sad ima previše opcija, jer polako, kao bumerang, počinje da joj se vraća sve ono na čemu je radila ranijih godina. Pogledajte ovo što se dešava na desnici. Nisam upućen u te marginalne „alt-right” desne grupe u Srbiji, ali meni kao posmatraču deluje da se jedan deo neofašističke desnice, za koji tvrdim da je pod kontrolom vlasti, otrgao iz skuta SNS i da to sada postaje problem. Podsetiću vas da su navijačke grupe i neofašistička desnica od momenta kada SNS dolazi na vlast prestali da koriste parole „Kosovo je Srbija“ na tribinama, a to se non-stop uzvikivalo ranije. Tačno se videlo da neko tim procesom diriguje. Mislim da će vlastima sve to doći na naplatu. Ne znam kada. Pre dve godine sam u privatnom razgovoru rekao da će Vučić pasti u roku od decenije, a sada nemam nikakvu prognozu – možda bude decenija, možda dve, a možda bude godinu dana ili dve.

Da li je smisleno tražiti logiku u činjenici da je, na primer, Milošević 1990. godine osvojio skoro identičan broj mandata kao sada SNS? To je bio početak njegove dugotrajne vladavine, a Vučić osvaja najveći broj mandata posle osam godina svoje vlasti?

Povlače se paralele i sa 9. martom. Drugi je istorijski trenutak, druge su političke okolnosti. Hajde da se čujemo za šest meseci, pa da vidimo kako će sve da izgleda.

Paralelno sa ovim dešavanjima, na međunarodnom planu se dešava pokušaj oživljavanja dijaloga sa Kosovom. Mislite li da je Kosovo i dalje, kada je reč o Evropi i zemljama članicama EU, važnija tema od dešavanja na unutrašnjem planu Srbije?

Mislim da je ona i dalje na snazi i apsolutno me to niti čudi, niti očekujem neki radikalni obrt u skorije vreme. Jeste Kosovo jedno od pitanja zbog kojih Vučić dobija podršku sa Zapada, i to svi znamo. Međutim, sa druge strane pogledajte šta se dešava unutar EU i u njenom istočnom susedstvu. Na početku smo govorili o ljudskim pravima. U Evropskoj uniji postoje i dalje zemlje u kojima je abortus kriminalizovan, ili zemlje poput Mađarske, u kojima se zna da u predgrađima Budimpešte patroliraju ljudi u crnim odelima koji pripadaju neofašistima i koji odrađuju sav prljav posao za koji Orban baš i nije spreman da uprlja ruke, ali je spreman njih da upregne. To je slično onome što se radi i u Srbiji. Pogledajte kako Evropa žmuri nad onim što se dešava u Hrvatskoj, u kojoj se normalizuje ustaški narativ i diskurs. Pogledajte kako se žmuri na Poljsku, kako se žmuri na milion i jednu stvar. U tom smislu ja nisam pobornik toga da se gleda ka van kada se traži rešenje. Dovoljno smo odrasli, dovoljno smo toga prošli, imamo bogato političko iskustvo raznoraznih turbulencija i raznoraznih političkih aktera. Ne treba ni vama ni meni Florijan Biber da nam kaže koliko nam je loše. Ja verujem u narode i narodnosti na ovom našem području. Imamo, a njim ne mogu da se pohvale ljudi koji dolaze iz tih drugih delova Evrope, jako antifašističko nasleđe, mi u Srbiji imamo nasleđe jedne srpske socijaldemokratske partije, jednog Dimitrija Tucovića, žene u Srbiji imaju jedan AFŽ, imamo na šta da se naslonimo.

Ali se to poprilično urušilo.

Znam da se urušilo, ali kada gledamo oko sebe i tražimo pomoć, bolje da malo potražimo pomoć iz neke svoje bliske prošlosti, od naših nana i deka, nego da tražimo sa strane.

Vratimo se na kraju na proteste. Okarakterisani su od vlasti kao nasilan pokušaj rušenja te vlasti. Šta vi vidite kao cilj ovih protesta, bez obzira što on nije jasno formulisan?

Da se pozovem na reformističku struju u marksizmu – proces je cilj. To je ovde slučaj. Sada se niko preterano i ne trudi da formuliše neki jasan cilj. Ljudi koji su na ulici nemaju ideju šta bi to sada značilo da, na primer, uđu u Skupštinu. Uđu u skupštinu, i šta onda? Sednu na stolicu i proglase narodni parlament? Mislim da nema jasnog cilja i da je ovo izraz jedne frustracije, akumuliranog besa i, delimično, izraz nemoći. A nemoć dolazi iz činjenice da imamo jako slabe organizacije, slaba udruženja ljudi. Kada su grupe slabe, onda pojedinci pokušavaju da iskale svoje nezadovoljstvo sami, svako za sebe. Ranije sam govorio da je potrebno formirati neko telo, koje bi bilo neformalno, a vidim da se tako nešto slično sprema u obliku ovog parlamenta, ali je pitanje da li će to biti narodni plenum ili će ostati u rukama liberalnih intelektualaca i van dodira sa građanima. Pre godinu i po dana sam, poučen onim što se dešavalo u Bosni 2014. godine i na Filozofskom fakultetu u Zagrebu 2009. godine, pozivao na narodni plenum, na kom bi ljudi koji dođu da protestuju nakon protesta seli jedni pored drugih i upoznali se. To je veoma važno jer onda, sledeći put kada dođu na protest, znali bi pored koga stoje i znali bi šta ta osoba misli o nekim pitanjima. Međutim, mislim da ovo što se dešava nije to.

Naslovna fotografija: Print screen N1