Bekstvo od slobode
Slučaj otpuštenog radnika srpske tajne službe M. U. Legije poprimio je nove eksplozivne dimenzije. Njega baš hoće ekskluziva i vesti koje naslovne strane novina oberučke štampaju u velikim tiražima. Štapini u hemijskim olovkama nov su metod pisanja tekstova, u tome postoji nešto zajedničko između osuđenika Ulemeka i nevinih tabloida.
Prethodno plašenje javnosti obavljeno je plastičnim pištoljem koji se sam od sebe krio nedge ispod Ulemekovog zatvorskog ćebeta. Ne znamo šta je sledeće, znamo da će biti otkriveno na vreme. Držanje tenzije o mogućnosti bekstva najpoznatijeg srpskog osuđenika nepresušni je izvor nadogradnje mita o bivšem komandantu. Mitomanija podsticana legendama o osuđenikovoj čvrstini i nesalomivosti traje onoliko koliko se i mogućnost bekstva vrzma u glavama loših scenarista tog istog bekstva. Dovoljno da tabloidni tiraž „plane“ u trenu. Ne tako brzo kao brzogoreći štapin i plastični eksploziv koga nema, ali dovoljno da raspali maštu dangubne čaršije. Beg u maštu često bude bekstvo od slobode. Jeftin srpski triler.
Lepo je što nas slavodobitno obaveste da je Ulemekovo bekstvo sprečeno i da je bezbednost u srpskim zatvorima na takvom nivou da ni ptica ne može da proleti. Ptica ne može, mogu pištolj „plašljivac“ i hemijske olovke pune štapina. Ne obaveštavaju nas jedino o tome kako se zovu ptice koje ne mogu da prolete, a osuđenicima doturaju provijant iz oružanog arsenala.
Šta smo još saznali iz tabloida? Da je Legija dobar majstor, popravlja ćelijske brave i sam sebe zaključava sa unutrašnje strane. Kao nekada kada je ispred „Stupice“ sam sebe uhapsio na očigled onolike policije. Hauzmajstor je oko svojih zglobova sam škljocnuo lisicama.
Ovo sa štapinima i hemijskim olovkama i bez plastičnog eksploziva, a sa plastičnim pištoljem deluje kao dečija igra. A nije. Liči i na džemsbondovski serijal i famoznog doktora Q, nepresušnog autora planova za čupanje iz svake neprilike. A nije. Znamo šta nije, ali ne znamo šta jeste. Ne znamo da li se to neko poigrava narodnim strahovima ili neko drugi baca poslednje karte na potencijalnu mogućnost zvanu – begom do slobode. Ili ćemo i o tome čitati u nekom od nastavaka memoara begunca u pokušaju.
Objašnjeno nam je po ko zna koji put, kao da smo ne dao bog ometeni u razvoju, da je „država od svakoga jača i da od nje niko jači nije“, da je poverenje u rad institucija veliko i nediskutabilno i da će Legija ostati tu gde jeste i naredne 34 godine. Ministri se horski zaklinju da nosilac Ordena Obilića nema kud i da mu nema bežanije. Takve zakletve već bude podozrenje, samo neka niko ništa ne obećava, zahvalni vašem ćutanju i bez obećanja lakše podnosimo stvarnost.
A stvarnost je takva, surova, priča o majci i maćehi. Dok se dokoni VIP anonimusi baškare u štalama u Lisovićima, Legija samuje u ćeliji. U onakvoj sobi možda mu čuvari i obezbeđenje nisu ni potrebni, sam se čuva. Ko čuva nas? Ono dete koje na sebi ima istetovirane citate Dostojevskog na japanskom, a uvelo nas je u finale Dejvis kupa.
