Nedavno objavljeni izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije otvorio je temu i cenzure u medijima na dva načina. Neposredno, iznoseći tvrdnju da je cenzura jedan od problema medijske scene i posredno, pokazujući da je značajan deo medija pod kontrolom partijskih funkcionera i sa njima povezanih lica, odnosno vlasnika kompanije su izbegle imale privilegovan status u plaćanju obaveza prema državi na način da im je dato ekstra vreme za plaćanje zahvaljujući diskrecionom postupanju ministra finansija u vrema opšte štednje. Ovaj izveštaj je ostao na margini medijskog prostora, (skoro) cenzurisan od medija (jedini mediji koji su se bavili sadržajem Izveštaja na dijaloški i analitički način su peščanik.net i istinomer.rs. Doduše bilo je i drugih vrsta medija i drugih pristupa, ali o njima neki drugi put). Kako dati drugačiju ocenu kada ni mediji koji je, bar u reklami, u vlasništu građana Srbije nije našao za shodno da organizuje debatu i pokaže sve dobre, ali i loše strane stanja koje je opisano u izveštaju Saveta. Sučeljavanje argumenata Saveta i onih kojima se Savet bavi u Izveštaju bio bi argument u korist da cenzura, bar sada, ne stanuje ovde. Umesto toga, po dolasku Izveštaja u vladine kabinete, on dobija noge i dolazi u posed medijskih perjanika koji pod firmom zaštite ove i napada one vlade za loš položaj medija, a u stvari štiteći sebe i svoje vlasnike, javno ljagaju autore Izveštaja i Savet, tipa žive na račun pokojne Verice, kao da je Verica imala pristup medijima i kao da je Izveštaj iz njenog vremena bio medijski sve prisutan, kao da nije bilo medijskih perjanika Beka i Miškovića koji su propitivali za zakonitost rada u Savetu kao penzionerke. 
Da, novi pojam – medijski perjanik, te ga valja objasniti. To su mediji koji zbog interesa vlasnika ili interesa sa medijem povezanih partijskih funkcionera ili/i prodavaca i zakupaca reklamog prostora stavljaju se u funkciju odbranu vlasti, spremni ne samo da brane, hvale i propagiraju, već kao i svaki perjanik, i da napadnu koga treba i za koga treba. Tako se medijski perjanici mogu podeliti na bele i crne. Prvi brane i pomovišu do granica propagande, a drugu napadaju ne libeći se da prekrše standarde profesije, ali i zakone, jer oni znaju da se tužioci i sudije, koji bi trebalo da se staraju o zakonitosti, plaše njih ili u najmanju ruku ne bi da imaju sa njima posla. Na istom tragu su predstavnici nekadašnjeg RRA, a danas REAM-a.
Konferencija za medije Saveta za borbu protiv korupcije / Izvor: zvanični sajt Saveta
Da je Srbija usvojila Zakon o otvorenim bazama podataka, na šta je obavezuje potpis na Open data document, mi bismo bili u prilici da na osnovu podatka o izveštavanju medija koje sprovodi Republička agencija za elektronske komunikacije vidimo koja je od televizija beli ili crni perjanik. Isto važi i za Savet za štampu koji bi trebalo da ima nadležnosti i resurse da bi mogao da vrši proaktivni monitoring medija koji bi ukazao koje novine su sredstvo propagande i javnog linča, a koji novine su sredstvo informisanja i dijaloga.
Zato ćemo morati da se oslonimo na postojeću ne tako sistematizovanu istraživačku građu koja je, doduše, nastala primenom međunarodno uporedive i verifikovane metodologije monitoringa medija.
Zbog istraživačke čestitosti i želje da prikažemo stanje medija za vreme one i ove vlasti, što nam omogućava činjenica da smo istu metodologiju i iste medije monitorisali, predstavićemo nalaze o monitoringu izveštavanja medija tokom izborne kampanje 2012. godine i 2014. godine, ali i monitoring medija na temu korupcije i borbe protiv korupcije. Fokus će nam biti na tome da vidimo koji to mediji mogu da ponesu titule belih i crnih medijski perjanika.
Letimičan pregled nalaza za 2012.godinu i za 2014. godinu govori da dominiraju beli medijski perjanici, medijski rečeno bilteni, odnosno sredstva promocije i propagande. Vlast je promenjena, ali beli medijski perjanici među televizijama su tu. Procenat belog, tj. pozitivnog, povećao se 2014. godine za jednu petinu.
Tonalitet pozitivnog izveštavanja o koalicijama koje su predvodile Srpska napredna stranka (SNS) i Demokratska stranka (DS) na parlamentarnim izborima 2012. i 2014. godine.
Rezultati nedvosmisleno pokazuju da su mediji revidirali svoj odnos prema SNS. tj. da su za razliku od izborne kampanje 2012.godine dve godine kasnije skro za trećinu i više povećali procenat pozitivnog izveštavanja o ovoj stranci. Da se ne radi samo o promeni na nivou partija, već i funkcionera govore nalazi na istom uzorku. Procenat pozitivnog predstavljanja Vučića kao neformalno prvog čoveka vlasti posle izbora 2012. godine kretao se između 90.9 (RTS) i 96.1 (B92) na kojoj u 13 dana izborne kampanje prvi potpredsednik Vlade Srbije nije imao ni jedan negativan sekund. Tokom izborne kampanje dve godine ranije ovaj nivo pozitivnog izveštavanja od funkcionera imali su ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić (99% na Studiju B), ministar odbrane Dragan Šutanovac (90% na RTS), Bojan Pajtić (99% na TV Vojvodina) i Dragan Đilas kao gradončelnik Beograda (88% na Studio B, odnosno 68% na TV Pink i B92).
Kada smo kod izveštavanja TV Pink o Draganu Đilasu i Demokratskoj stranci, tu se desio kopernikanski obrt. Pored neznatnog pada pozitivnog izveštavanja o ovom akteru u odnosu na 2012. godinu, tokom monitoringa je konstatovano da u izbornom bloku prilog o izbornim aktivnostima Demokratske stranke nije bio među prva tri tokom poslednjih 13 dana izborne kampanje.
Navedeni podaci govore da pozitivan tonalitet izveštavanja o navedenim funkcionerima prati rutu moći i uticaja koji oni imaju nad medijima, svojim (belim) medijskim perjanicima, odnosno da vlasnici medija svoje izveštavanje upodobljavaju trenutnoj distribuciji političke i ekonomske moći, od čije volje i diskrecionog postupanja zavisi pristup javnim parama, reklamnom kolaču i zaštiti od sprovođenja zakona.
U društvu oligarhijske distribucije moći, nedovršenih i urušenih institucija, pomanjkanja vladavine prava, monopolisanog i siromašnog tržišta, kao i apatičnog, anomičnog i dezideologizovanog građanstva mediji svoju održivost grade na medijsko-pretorijanskoj funkciji. Postajući sredstvo propagande i promocije, način da se poveća uticaj i moć vlasnika medija koji na taj način unapređuje svoj položaj u koruptivnoj raspodeli resursa. Perjanizacija medija je međufaza u njihovoj tranziciji od medija koji su bili pod totalnom kontrolom države, ka medijima koji su u funkciji neke društvene grupe, vrednosnog okvira, pogleda na svet. Sloboda medija podrazumeva postojanje medijskog mnoštva i njegovog garantovanja. Kada budemo imali sudove koji su u stanju da sude, kada se profit bude sticao na slobodnom tržištu, kada politička borba bude borba za vrednosti i ideje, a ne način da se neko kroz politički angažman zaštiti od zakona ili stekne privilegije, tada će i mediji u Srbiji biti ono što svugde u normalnom društvu jesu – sredstvo informisanja, analize i propitivanja.
Da sumiramo, kamo sreće da je naš problem cenzura. Neuspela tranzicija na nivou društva, a time i u oblasti medija, od medija je napravila ono što oni ne bi trebalo da budu, crni i beli medijski perjanici. U takom ambijentu i najevropskiji zakoni će se olupati o medijske perjanike koji ne brane vlasti, već svoj način održivosti. Pomoć reformatorima bi mogli da budu medijski regulator i samoregulator, odnosno ojačano strukovno i sindikalno organizovanje.
U Srbiji nema institucionalne cenzure koja svoje uporište ima u zakonu, koja bi omogućavala legalnu zabranu i kontrolu medija i sadržaja. Međutim, možemo govoriti o automedijskoj cenzuri, cenzuri koju sprovodi vlasnik medija (država, lokalna samouprava, javni funkcioner, političar, vlasnik kapitala, novinar) ili urednički kolegijum u cilju ostvarivanja perjaničke funkcije i autonovinarskoj cenzuri, cenzuri kao (racionalnoj) reakcija novinara na činjenicu da njegov napor/rad na nekoj temi/događaju neće biti valorizovan/nagrađen, a može da bude i povod za otkaz, od strane urednika ili vlasnika autocenzurisanog medijskog perjanika.
Autor, Zoran Gavrilović, je direktor programa u Birou za društvena istraživanja (BIRODI)
