Beli Šengen

Odluka Specijalnog suda da se Miroslavu Miškoviću vrati pasoš i omogući mu se put u London, više je od diskutabilne. O njoj se, zapravo, ne diskutuje. Ona, takva kakva je, ne treba da postoji. Čak i da mi ovu konstataciju ospore (istinski) borci za ljudska prava – kojih je sve manje – sklon sam mišljenju da je Miškoviću pasoš vraćen iz nekog drugog suda, koji nije Specijalni. Ili, taj „sud“ koji optuženima vraća pasoše jeste baš specijalan, specifičan, poseban, nevidljiv, nedodirljiv. Onakav, kakav je i Mišković do prošle godine u ovo vreme bio. Može biti da još živimo to prošlogodišnje vreme, ili da nam se ono u pravilnim intervalima vraća.

Čaršija se s pravom pita ne živimo li opet u Nušićevo doba? Onaj njegov „Dr“, inače veoma poučan, pisan je pre, bezmalo, 80 godina. U tom komadu, razgovaraju Života i Blagoje o poštenju i savesti:

Blagoje: „Priznanica na deset hiljada dinara“.
Života: „E vidiš, tom sam sumom kupio jednu savest“.
Blagoje: „Savest?
Života: „Preplatio sam, je li?“
Blagoje: „Ne znam, nisam nikad kupovao“.
Života: „Preplatio sam, dabome! Savest, brate nije nikakav berzanski artikal, koji se drži na kursu. Na berzi ima vrednost ono što se traži. Savest se kod nas ne traži, i onda ne može predstavljati neku vrednost“.
Blagoje: „Ono, kad se tako uzme stvar…“
Života: „Pa pogledaj ovo – šest hiljada dinara za jedno kupljeno poštenje“.
Blagoje: „Pa da vidiš, i vredi“.
Života: „Gle, molim te! A ti kao veleposednik poštenja pa znaš šta vredi. Ne vredi, brate, ne vredi. Znaš li ti, more, šta je poštenje? To je ona preostala roba u dućanu koja nije više u modi pa se prodaje ispod cene koštanja, samo da je se trgovac oslobodi“.
Zavesa.

Posle zavese, čaršiji ostaje, kao i obično, da se zabavlja tumačenjem sudske odluke koja je, za neke sporna i nedopustiva, a za neke opravdana i u skladu sa zakonom. Za one prve, viziranje Miškovićevog pasoša za Britaniju jeste loša poruka koja može da poprimi inerciju, poznatu i kao lančana reakcija, zahvaljujući kojoj mnogi stanovnici ustanova zatvorenog tipa mogu povremeno da skoknu u neko inostranstvo. I da se nikada ne vrate. Odžepare ih u tom inostranstvu, maznu im pasoš i ljudi, kud će, šta će, mora da se snađu. Puste bradu, stave naočare, može i perika (ne moraju prethodno da budu ćelavi), nakrive šešir i odreknu se imena i prezimena. A i šta će im, ionako im je pravi identitet nestao u nekoj gužvi podzemne železnice koju inostranstvo ima. A imaju je svi osim Srbije. U njoj je u podzemlju velika gužva, nema mesta još i za železnicu.

Javili su se, naravno, i zastupnici teorije o zakonitosti odluke vraćanja pasoša, pre svih bivši sudija Vrhovnog suda Zoran Ivošević koji kaže da je „Mišković uplatio do sada najveće jemstvo“ i da „imajući u vidu sve okolnosti, a treba verovati da ih je sud imao, pošto je upoznat sa razlozima odlaska, procenjeno je da mu se može verovati“. Ivošević dalje elaborira da „ako mu je sud verovao, onda i on (Mišković) treba da ima poštovanje prema njemu. Može se dogoditi da se ne vrati, ali u tom slučaju država je bogato obezbeđena“.

Poslednje Ivoševićeva rečenica navodi na razmišljanje o bogatom obezbeđenju, o dvanaest miliona evra jemstva kojim je Mišković „obezbedio“ državu, tj. sebe, plativši tako mogućnost da se išeta iz zemlje zauvek. Jer, zašto bi mu neko verovao da će se vratiti. To, takozvano bogato obezbeđenje mala je suma spram cene slobode. Koja, uzgred, nema cenu. Ona može da se „kupi“ mnogo većim novcem – koji Mišković sigurno ima – u nekoj svetskoj zabiti, npr. u Venecueli, Argentini, Rusiji, i sličnim destinacijama, odvajkada poznatim kao prihvatilišta za pčele radilice odbegle od matice.
Advokat Nebojša Milosavljević izjavljuje za jedne dnevne novine da odluka suda nije uobičajena, ali da se, očigledno, stvara nova sudska praksa. Milosavljević smatra da je odluka takva zbog „zvučnosti“ Miškovićevog imena, i sumnja da bi ista odluka bila doneta u vezi s nekim optuženikom bez cvonjka u džepu. Taj nije u stanju da bogato obezbedi državu, te ne može da zbriše i da se ne vrati, i da bar tamo nedge bogato obezbedi sebe. Obezbediti, znači biti slobodan.

Jedan vlasnik velikih, naših, para, založivši pred sudom kuću na Dedinju, otišao je iz zemlje po receptu po kojem će i Mišković dobiti mogućnost putovanja. Samo što se taj nije vratio. Posle su ga jurile sve policije sveta. Zove se Jezdimir Vasiljević. Osim što je njegova „Jugoskandik“ štedionica olakšala lakomisleno građanstvo za milione maraka i dolara, Vasiljević je lakomislenom sudu utrapio neku dedinjsku šupu i kupio slobodu koju je krčmio u Holandiji. Tamo su ga pronašli sa sve lažnim pasošem u džepu. Što se uklapa u onu priču o puštanju brade, cvikerima, perikama i odricanju imena.

Mišković će se, nadajmo se, s puta u London vratiti. Nećemo se pitati: a šta ako se ne vrati? Ništa, ostaje nam dvanaest miliona evra. Onda možemo da koristimo prednosti belog Šengena, da zauvek odemo u nepoznato, pustimo brade, stavimo lornjone, nakalemimo perike (može i tupe), nakrivimo, ko šešir, ko beretku, i odreknemo se identiteta. Pardon, toga smo se davno odrekli. Samo još da se odreknemo šupa na Dedinju, koje nemamo.
Zavesa.