Beograd Beograđanima

Dok je Tomislav Nikolić delio medalje i ordenje u Njujorku, njegovi su smenjivali Dragana Đilasa. Pardon, nisu to bili njegovi, jer Toma je predsednik svih građana Srbije; u smeni su učestvovali Acini – koji je usput i Tomin – uz malu pomoć prijatelja. Aleksandar Aca Vučić, građanin Beograda i Srbije koji voli da se odaziva na povik „prvi“, najzad je prelomio: sa SPS-om, DSS-om i PUPS-om oduzeo je ključeve grada sada već bivšem gradonačelniku. Konačno, Dragan Đilas nije predsednik svih Beograđana – koji su usput i građani Srbije – čiji je predsednik Nikolić. Nekako uporedo, Đilas rasporodaje svoju imovinu, što sluti da namerava da mu jedino radno mesto bude – predsednik svih DS-građana. No, i ta mu se računica može izjaloviti, kao onomad Borisu Tadiću, da mu i iz tog preduzeća vrate radnu knjižicu na Biro rada.

Odluka o Đilasovoj smeni ostaje na snazi dok Beograd ne dobije novog ključara, a do tada gradska vlast funkcioniše kao do sada. Bar sam ja to tako razumeo. Niko od onih koji su učestvovali u smeni još nije kandidovao svog naslednika za poziciju Đilas umesto Đilasa. Imena kandidata za gradonačelnika Beograda za sada su tajna, ili, može biti, tajna je da niko od onih koji su smenjivali Đilasa nema odgovarajuće ime za tu funkciju. Je l’ to neko pomenuo Rudolfa Đulijanija?

Bivši gradonačelnik Njujorka, dugačkog imena Rudolf Vilijam Luis Đulijani III, ne tako davno bio je gost Aleksandra Vučića kojom prilikom je saopštio neka svoja zapažanja o Beogradu i njegovim potencijalima, a sve u smislu uspinjanja grada na veće visine od brda na kojima su mu temelji. Kao dete problematičnog oca Harolda, koji je zbog nestašluka znanog kao organizovani kriminal odležao koju godinu u čuvenom zatvoru Sing Sing, Đulijani je odlučio da bude s prave strane zakona i ubrzo se proslavio u američkoj administraciji kao borac protiv korupcije i ostale gamadi koju šalju u Sing Sing. Posle je bilo lako, u dva mandata bio je gradonačelnik Njujorka, kažu veoma uspešan, između ostalog i zbog toga što je zasukao rukave i 11. septembra 2001. golim rukama sklanjao šut, prah i pepeo, i ono što je ostalo od srušenih kula Svetskog trgovinskog centra. Sada je uspešan biznismen.

Zašto Đulijani? Možda zbog toga što je (kažu uspešno) upravljao gradom čiji je broj stanovnika mnogo veći nego broj građana kojima je Nikolić predsednik. Uostalom, šta fali Đulijaniju, on bi došao kao posledica već ustoličenih Dominika Stros Kana i Alfreda Guzenbauera. Ne bi bio prvi stranac u srpskoj administraciji. Jedina mana mu je to što je biznismen. Morao bi da rasproda imovinu da bi dobio mandat. Uz sve to, Rudi je u familiji tek III (treći), te nikako ne može da ugrozi onog koji voli da mu ispred imena stoji Prvi.

A kad se manemo sprdanja, dođemo do marketinga, koji je takođe nemala sprdačina. Iz teorije je poznato da je marketing disciplina koja može od malog da načini veće i da u kutiju ukrašenu krep-papirom i mašnicom uvali smeće koje se dobro proda. No, nikada nisam čuo da je marketing od budale načinio genija. Obrnut proces je, međutim, moguć. Bez ikakve namere da bilo ko bude uvređen i sebe pronađe u onoj kutiji, hoće se reći da su Stros Kan i Guzenbauer – pa i onaj Đulijanijev boravak u Beogradu – marketinški potezi koje Vučić povlači do trenutka njihove konačnosti. Prezimiti zimu u pripremi za izbore. Stranci u srpskoj vlasti su trik, kupovina vremena i kolateralna šteta.
Vratimo se, ipak, Beogradu. Nije ni Đilas najveći grešnik, kao što nije ni genije. On je samo promašio zanimanje. Trebalo je da ostane ono što jeste, mašinski inženjer i biznismen, i da se mane politike. Ta mu disciplina ide od ruke koliko i Ivici Dačiću trčanje na 100 metara. Ili, skok s motkom! Ne mogu Ivicu ni da ga zamislim obučenog u, uz telo, pripijen triko kako motkom preti da nadmaši Sergeja Bubku. Kako Beograd ne bi trpeo posledice lošeg marketinga, predlažem da ga vratite Beograđanima. Neko od njih umeće da zasuče rukave i da otklanja šut, prah i pepeo, plus đubre koje je ostalo iza nekoliko prethodnih gradonačelnika. Beograd vekovima opstaje zahvaljujući svom specifičnom duhu, ima ovaj grad – siguran sam – personu koja će znati šta će s ključevima grada. Jer, kapija je ostavljena otključana!