Beograd u plamenu?

Naslov koji sam pozajmio iz priče koja sledi nije nimalo optimističan. Čak je apokaliptičan. Pojavio se u informaciji Nezavisnog sindikata policije koji opominje da se 2. oktobra, za kada je zakazana Parada ponosa, može očekivati nasilje kakvo nije viđeno prošle godine kada smo ponosno pokazali svetu da ne treba da nas se plaši. Mi se najbolje bijemo međusobno.

Policijski sindikalci imaju dojavu da se navedenog dana priprema akcija rušenja Beograda, od periferije ka konju kod muzeja i pozorišta, da ima zvučan i gorući naslov „Beograd u plamenu“, te da vatra može da se proširi i na unutrašnjost lako zapaljive Srbije. Dodaju i da policija nema neophodna borbena sredstva da spreči nasilje. Valjda umesto pancira preko sindikata dobijaju svinjske polutke.

Zaštitna oprema je, vele, loša i ispod evropskih standarda, ima je samo 2.600 plavih bluza a za (kakvo takvo) sprečavanje paljevine u Beogradu neophodno je 6.000 ljutih oklopnika. Policajci najlepše umoljavaju državni vrh da se mane ponosa i Paradu odloži za neka bolja vremena. Kad svaki žandar zaduži i tenk.

Plajvaz u rukama sindikalista sabrao je i da je prošlogodišnje ponosno šetanje centralnim gradskim jezgrom državnu kasu koštalo 1,5 miliona evra, sve sa onim „najk“ patikama kojima se zagubio svaki trag pošto su bešumno izmilele iz devastiranih izloga. Plaše se da će ove jeseni u modi biti neki drugi brend. Intelektualci sa fantomkama mogu da nasrnu na knjižare i orobe sabrana dela Marijane Mateus. Šteta vredna fudbalskog transfera.

Sa periferije grada, odakle policajci i očekuju najezdu varvara, stiže otačastveni poklič: „Dolazimo!“. Ne huškaju nikoga ni na šta, evo zaklinju se – obraza mi mog. Grupa građana, okupljena oko ideje da upriliči molitveni hod za zdravu porodicu i zdravu Srbiju, spremna je da se prve nedelje oktobra paleti duginih boja suprotstavi snagom svoje vatre. Koja je, sećate se, prošle godine od kontejnera pravila buktinje na točkovima.

Obostrano zamajavanje nastupajućim tabananjem gradskom kaldrmom preti da postane nastavak zamajavanja na prelazima Jarinje i Brnjak. Tamošnju balvan revoluciju ovi iz KFOR-a rešavaju pražnjenjem šaržera po glavi stanovnika. A i može im se, njihov sindikat umesto svinjskog buta pazari automatsko naoružanje.

Galama je opšta, samo je vlast utihnula. Diskretno, u pola glasa čuje se poneka reč koja uglavnom liči na opšte mesto propale politike. Ne bi da se zameraju Evropi, klackaju se na međi dve Srbije. Mahali bi duginom zastavom ali da im u drugoj ruci ostanu četiri ocila. Ne bi da se zamere ni kompjuteru ni kandilu iako ne razlikuju šta se od to dvoje uključuje a šta pali. Čekaju da ih strefi svetla budućnost čiji bljesak, nadajmo se, neće doći sa eventualnim beogradskim plamenom.

Ovi ponosni na svoje seksualno opredeljenje ne odustaju od paradiranja, oni drugi imaju nameru da istim ulicama protegnu noge posle porodičnog ručka. U gunguli koja se stvara pred nedeljni hod po mukama jedni drugima guraju prste u oči. Dva su prsta, dva su i oka. Oba zatvorena vuku na slepilo. Na sve to vlast dodatno žmuri. Razmišljam kako da provedem vikend i lišim sebe već viđenog; idem u neku srpsku zabit koju će beogradski plamen zaobići i nosim knjigu. Marijanin besteler „Amoaž“ da u njemu bistrim poglavlje „Kraj bajke“.