Beograd za potkusurivanje

Pristalice izvlačenja zaključaka na osnovu analogija ovih dana, u priči o predstojećim beogradskim izborima, rado podsećaju na primer velike opozicione pobede s kraja 1996. godine, koja se obično tretira kao početak kraja ere Slobodana Miloševića – ali nekako propuštaju da se sete kako je zaista izgledalo gradonačelnikovanje Zorana Đinđića pre nego što su izborni koalicioni partneri odlučili da ga smene sa teško izborene pozicije.

Nije, naime, samo efekat opozicionog udruživanja važna pouka iz ne tako davne istorije. Važno je setiti se i da se centralna vlast (Milošević i njegova klika) na vreme pobrinula da Beogradu oduzme većinu važnih nadležnosti koje su mu decenijama pripadale. Tako se, posle teško stečene i još teže odbranjene izborne pobede koalicije Zajedno (88 dana demonstriranja uprkos ozbiljnoj represiji) gradonačelnik Zoran Đinđić suočio sa ogromnim očekivanjima i gotovo nikakvim sredstvima kojim bi ih mogao ispuniti. 

Beograd praktično nije imao svoje izvore prihoda – svi ključni resursi, od gradskog građevinskog zemljišta, do poslovnog prostora, postali su republičko vlasništvo. A stanje u devastiranom gradu bilo je takvo da bi, i bez presecanja veze između republičke i gradske kase, suštinsko popravljanje uslova života u prestonici zemlje iznurene sankcijama i finansiranjem ratova u kojima „nije učestvovala“ bilo gotovo nemoguća misija bez izlaska cele zemlje iz izolacije.

Ono što se, takođe, zaboravilo jeste da je u mesecima koji su prethodili izborima, ali i nakon prvog izbornog kruga, cela priča o „bici za Beograd“ bila usmerena na unutrašnju borbu u okviru koalicije socijalista i Jugoslovenske levice, u kojoj su glavni akteri bili dotadašnji gradonačelnik Beograda Nebojša Čović (mandat od 1994. do 1997) i njegovi „izazivači“ Branislav Ivković i Slobodan Čerović. Jer ni tada, kao ni inače, dolazak na mesto gradonačelnika Beograda nije bilo samo stranačka stvar, nego i važna odskočna daska za dalju karijeru pojedinca.

Odlukom birača te godine, sva trojica (Čović, Ivković, Čerović) poraženi su, ali se Čović mudro premetnuo: nakon što je na čuvenom kontramitingu 24. decembra stajao na bini iza leđa Slobodana Miloševića, Čović je isključenjem iz partije kažnjen za stav koji je zastupao od početka izbijanja krize izazvane pokušajem krađe glasova – da izborne rezultate treba priznati. I time je stekao uslov da, prelaskom u opozicione redove, bude jedan od glavnih aktera velikog petooktobarskog prevrata iz septembra 2000. 

I više od toga – na učešće u DOS-vskoj vlasti dvehiljaditih, Čović je, umalo, nadovezao karijeru u naprednjačkoj Srbiji – novembra 2013, nakon rušenja Dragana Đilasa sa pozicije gradonačelnika, kao kandidat SNS-a izabran je za člana privremenog veća Beograda, a mandat mu je istekao u aprilu 2014. godine formiranjem gradske uprave na čelu sa gradonačelnikom Sinišom Malim. U tom periodu, pominjan je i kao naprednjački kandidat za gradonačelnika, a ostalo je nejasno da li je iz igre ispao zato što je, iz perioda gradonačelnikovanja, zapamćen, između ostalog, po ukidanju NTV „Studio B“ ili po slanju policije da rastura štrajk radnika GSP-a. Cinici bi, međutim, mogli reći da mu je upravo to bila preporuka, veća od onog generalnog stava da je bio dosta umešan u vođenju najvećeg srpskog grada.

Vratimo se, ipak, još malo na komplikovanu i slojevitu priču o lokalnim izborima od 17. novembra 1996. Jer, osim što su još jednom skrenuli pažnju na značaj „osvajanja Beograda“ ne samo za političko pozicioniranje stranke, nego i pojedinca (u okviru stranke ili na široj sceni) ti izbori pokazali su i svu slabost međustranačkih dogovora u uslovima velikog demokratskog i ništa manje ogromnog finansijskog deficita u opozicionim redovima. O medijskom mraku da ne govorimo.

Samo sedam meseci trajalo je, naime, Đinđićevo rukovođenje prestonicom, u uslovima teške besparice, obeleženo uglavnom simboličnim (skidanje petokrake sa zgrade Starog dvora) i „kozmetičkim“ promenama (akcija čišćenja grada, povratak gradske slave, besplatne bioskopske projekcije za decu, postavljanje košarkaških tabli, izgradnja biciklističke staze od Dorćola do Ade Ciganlije). U nešto konkretnije mere spadalo je ukidanje („Čovićeve“) gradske takse od tri odsto, uvođenje linijskog taksija, kao pokušaj da se, uz autobuse dobijene na poklon od Nemačke, olakša građanima saobraćanje gradom. Đinđić je, takođe, radio na obezbeđivanju međunarodnih kredita i obezbeđivanju obroka za narodne kuhinje.

Ispostavilo se, međutim, da i pored ogromne energije i visprenosti, Đinđić ništa veće šanse nije imao ni da se izbori sa drugom velikom nevoljom, u političkom smislu ništa manjom od prazne kase sa kojom je trebalo da postigne uspeh na čelu Beograda. 

Recimo da i nije preterano bitno da li su tačne tvrdnje da je cela operacija demontiranja pobedničkog saveza na lokalnim izborima obavljena u Miloševićevoj režiji: činjenica je da se koalicija Zajedno suštinski raspala svega četiri meseca nakon preuzimanja vlasti u prestonici. Formalna smena gradonačelnika obavljena je na vanrednom zasedanju gradskog parlamenta 30. septembra, koje je (nezakonito) zakazao funkcioner SPO i blizak prijatelj Mire Marković, Milan Božić. Glasovima SPS, JUL, SRS i SPO poništena je volja hiljada građana koji su tri meseca demonstrirali, pozdravljajući i hrabreći Đinđića, kao svog budućeg gradonačelnika, popularnim mada dosta nepristojnim „hitom“ („Mogu da ti …, Zorane“). 

Zvanično, smena je na sednici obrazložena tvrdnjom da je Đinđić „funkciju gradonačelnika stavio u funkciju stranačkog lidera, pretvorivši svoj kabinet u Skupštini u antiizborni štab“ (zbog promene izbornog zakona tog leta, DS je bojkotovao redovne parlamentarne izbore, na kojima je SPO odlučio da učestvuje). Danica Drašković, uticajna supruga lidera SPO, objasnila je da je uzrok raspada koalicije Zajedno u tome što Đinđić nije želeo da poštuje sporazum o podršci Draškoviću kao predsedničkom kandidatu na izborima u jesen te godine. 

Činjenica da je SPO u januaru 1999. ušao u saveznu vladu Momira Bulatovića sa srpskim i crnogorskim socijalistima, radikalima i JUL-om obično se tretira kao dokaz da je raskol u koaliciji Zajedno bio deo projekta tadašnje centralne (Miloševićeve) vlasti. Što, u vreme velikih očekivanja od beogradskih izbora 2018,  dve decenije staroj priči o srpskim političkim putevima i stranputicama, svakako daje još jednu dimenziju poučnosti.

I te, 1997. godine, kao i u nekim drugim situacijama, pokazalo se i da Beograd nije uvek samo cilj nego da, naizgled paradoksalno, može da bude i moneta potkusurivanje ili nagrada za zasluge. Jer, nakon smene Đinđića, više od godinu dana (30.9.1997. – 22.1.1999) glavni grad, prvi put u posleratnoj istoriji, nije imao svog prvog čoveka, već je trajalo vd stanje sa Milanom Božićem u glavnoj ulozi. Za sve to vreme, iz stranke Vuka Draškovića slata je poruka demokratama da predlože drugog kandidata iz svoje stranke, što je za DS, posle smene njihovog lidera, bilo neprihvatljivo. 

Glasovima SPO i SPS, potom, za gradonačelnika je izabran kandidat SPO Vojislav Mihajlović, poznat po krvnom srodstvu (unuk) sa četničkim generalom Dražom Mihajlovićem, ali bez ozbiljnijih referenci koje bi ga kvalifikovale za rukovođenje gradom u mnogim aspektima „teškim“ kao pola Srbije. Mogla bi i to biti važna pouka, jer, biće da je i takav odnos SPO prema Beogradu doprineo fijasku te stranke na sledećim izborima, onim u jesen 2000, kada je počela era vladavine DOS- a. Najveća opoziciona stranka tokom cele decenije devedesetih, tada je postala mala rent-a-stranka, koja, doduše još uvek uspeva da naplaćuje svoje usluge. 

Na primeru Beograda prvo se videlo i da nove, petooktobarske vlasti, nemaju baš jasnu ideju o tome šta im se desilo i šta bi valjalo činiti kako bi se ispunila sva ona obećanja izmučenim građanima koji su i te godine masovno izašli na ulice da brane izbornu pobedu.

Za prvog postmiloševićevskog gradonačelnika Beograda postavljen je – dogovorom pobednika u veče 5. oktobra, nešto posle 23 časa, bez ikakvog glasanja zapisnika – Milan St. Protić, istoričar i dugogodišnji opozicionar, u tom trenutku, zajedno sa Velimirom Ilićem, kopredsednik Nove Srbije. Ali, mesto prvog čoveka u rodnom gradu za njega, očigledno, nije bilo previše primamljivo da bi makar pokušao da se bori sa preprekama: jeste da se Protićevo gradonačelnikovanje proteglo kroz dva milenijuma, ali je ipak reč o jednom od najkraćih mandata u istoriji Beograda. „Funkcija mi se nije dopala, jer je trebalo da odgovaram za ono što drugi odlučuju“, objašnjavao je kasnije razloge zašto je već u februaru 2001. podneo ostavku i otišao na mesto ambasadora u Vašingtonu. Gde se, takođe, nije dugo zadržao. 

Posle kratkog, tromesečnog perioda u kome je na funkciji vd gradonačelnika bio Dragan Jočić iz Demokratske stranke Srbije, na ključno mesto u gradu dolazi Radmila Hrustanović, koja nam daje još jedan važan primer – druga žena na čelu Beograda u istoriji (posle socijalistkinje Slobodanke Gruden) na funkciju je, juna 2001, stupila sa članskom kartom malog Građanskog saveza Srbije, da bi na kraju mandata (oktobar 2004) stekla knjižicu DS. Na mesto gradonačelnika te godine došao je demokrata Nenad Bogdanović, a njegova (nova) stranačka koleginica Hrustanović preselila se u kancelariju zamenice gradonačelnika. 

U tom trenutku, međutim, niko nije očekivao da će novopridošla članica DS zaista biti u prilici da zamenjuje Bogdanovića – što joj se, neželjeno, ipak desilo zbog njegove teške bolesti. Posle smrti Bogdanovića, eru vladavine DS u Beogradu nastavio je Zoran Alimpić, u vd svojstvu (27.9.2007. – 21.7.2008), potom Branislav Belić, koji je, posle izbora 2008, kao najstariji odbornik, takođe bio u vd statusu, do izbora Dragana Đilasa, na funkciju na kojoj je bio od 19. avgusta te godine do 18. novembra 2013.