Bešlin: Kada pričate o promeni granica, na pola koraka ste od rata

“Srbija je ove godine mogla da obeležava razne godišnjice, na primer 1848. to je važna godina za Vojvodinu, zatim 1878. kada je Srbija dobila međunarodno priznanje. Mogla je da obeležava i 1888. godinu, kada je dobila prvi demokratski Ustav ili 1948. i NE staljinizmu, jedinu godinu kada je Jugoslavija, a unutar nje i Srbija igrala svetsku istorijsku ulogu. To naravno ovde niko nije obeležio, jer se suprotstavlja dominantnoj političkoj orijentaciji, a to je podaništvo prema Kremlju“, kaže u razgovoru za Istinomer istoričar Milivoj Bešlin, dodajući da se obeležava samo prisajedinjenje Vojvodine “jer se to očito tumači kao jedini ratni dobitak koji je Srbija uspela da zadrži“.

Muzej prisajedinjenja, Park prisajedinjenja, Velika izložba o prisajedinjenju, pozorišna predstava o prisajedinjenju u Srpskom narodnom pozorištu, serija o Prisajedinjenju na RTV Vojvodina, otvaranje spomenika kralju Petru I Karađorđeviću na Trgu Republike u Novom Sadu, veliki koncert na Trgu Slobode u Novom Sadu, ali i drugim gradovima Vojvodine, a sve to u okviru manifestacije “Ponos 1918”. Imamo li razloga za ponos i slavlje?

Kada je Vojvodina ušla u sastav, najpre Srbije, pa Kraljevine SHS, ona je ušla kao najrazvijenija južnoslovenska oblast, zaista razvijenija i od Slovenije i od Hrvatske, u tom trenutku. Kada se raspadala Jugoslavija, Slovenija je bila za 40 odsto razvijenija od Vojvodine. Danas je Vojvodina slabije razvijeni deo najnerazvijenijeg dela nekadašnje Jugoslavije. Ona je zvanično nerazvijeniji deo Srbije, a po svim parametrima je, uz Makedoniju, najnerazvijenija u regionu. Dakle, ako pogledamo gde je današnji položaj Vojvodine, da je ona zaista devastirana i ekonomski i društveno, a politički ponižena, ne vidim ni jedan razlog za slavlje. Posebno jer bi ovdašnji nacionalisti  koji vladaju Vojvodinom želeli da zamrznu čitavu istoriju Vojvodine i da je smeste jedino u 1918. Niti je Vojvodina tada nastala, niti je tada konstituisana, niti je to doba nekog njenog velikog uspona. Niko ne spori važnost 1918, kada je nastala Jugoslavija, koja je bila važan emancipatorski projekat, ali desila se i 1848. i 1945. kada se Vojvodina konstituiše ovakva kakva je danas. Ove godine su, gledano istorijski, za Vojvodinu znatno važnije godine, nego 1918, ali očigledno je da sve ove manifestacije sa naglašenom proslavom služe, pre svega preinačavanju i reintepretaciji Vojvodine. Služe njenoj srbizaciji, ili preciznije srbijanizaciji. Kada govorimo o Srbima, pa i o slovenskim narodina u 1918. godini, gotovo niko tada nije Vojvodini osporavao potrebu ujedinjenja, ali je bila razlika između dve opcije Srba u Vojvodini kako će se ona udružiti sa Srbijom. Postojala je ta uskonacionalistička koncepcija na čelu sa Jašom Tomićem i radikalnom strankom koja je zastupala opciju potpunog nestanka Vojvodine, njenog utapanja u jedinstvenu srpsku državu i druga opcija, demokratskija, koja je zastupala ideju da Vojvodina sačuva svoj politički identitet i da onda preko Države Slovenaca, Hrvata i Srba uđe u jedinstvenu jugoslovensku državu. Znamo koja je opcija pobedila. Ta opcija je i danas politički dominantna u Vojvodini i poruka koja se nama danas šalje je: “Mi želimo da Vojvodina bude unitarni deo Srbije“.

Nisam pristalica demonizacije bilo kog perioda istorije, bilo koje epohe. Istorija se mora posmatrati racionalno i multiperspektivno. U tom kontekstu, ne mislim da je Austrougarska bila nekakva “imperija zla“ ili nužno tamnica. Ali, smatram da je stvaranje jugoslovenske države 1918. bilo istorijski progresivni i emancipatorski iskorak za sve njene narode, uz sve probleme koje je Kraljevina SHS imala, jer je kao multinacionalna i multikonfesionalna država funkcionisala pod dominacijom srpske vojske i dinastije. Jugoslovenska država je bila rezultat racionalno izgrađene istorijske svesti južnoslovenskih naroda koja je izražavala potrebu, oslobodilačku želju tih naroda. Ipak, ne bi trebalo negirati ili brisati iza pamćenja ni habzburški deo vojvođanske istorije kada nastaju mnoge važne stvari za Vojvodinu.

Odluku o prisajedinjenju Srema, a potom i Bačke, Banata i Baranje Kraljevini Srbiji doneli su poslanici i drugih nacionalnosti, ne samo Srbi. Kako gledate na činjenicu da se danas pominje samo aspekt srpske Vojvodine iz tog vremena, iako su Srbi tada činili samo trećinu stanovništva?

Upravo je to jedan od najvećih problema danas, ta naglašena jednonacionalna dimenzija čitavog ovog obeležavanja i memorijalizacije. Vojvodina niti je tada bila takva, niti je danas, ali oni žele da je prikažu kao jednodimenzionalnu, kao  jednonacionalnu. Zbog toga, kroz manifestacije obeležavanja 1918. režim intenzivira nacionalističku retoriku u samoj Vojvodini, da bi je naglašenije etnifikovao, odnosno srbizirao i negirao njene istorijske i identitetske posebnosti. To sve ima obeležje nacionalističke histerije i sve što oni rade ovde u Banovini je pokušaj ne samo podizanja stepena nacionalizma u Vojvodini, njene nasilne srbizacije, negiranja njene složene nacionalne i kulturne i društvene strukture, već je to pokušaj da se ljudima umesto sumorne sadašnjice i neizvesne budućnosti ponudi “bolja“ prošlost. Politička elita koja ne može da ponudi ljudima bolju budućnost i nema odgovore na izazove sadašnjosti, uvek po pravilu ljudima nudi “bolju prošlost“, tako što falsifikuje istoriju. Oni su i došli na vlast sa odlukama o istorijski falsifikovanim simbolima (tzv. tradicionalni grb i zastava), ali do danas Vojvodina još uvek nema zakon o finansiranju, a drugi po veličini grad u Vojvodini nema pijaću vodu. Problemi u Vojvodini su toliko brojni, a naprednjačko-radikalsko nacionalistička struktura ne samo da nema rešenja za njih, već ni ne krije da joj nije stalo do interesa Vojvodine, a često ni svoju mržnju prema Vojvodini. Neprijatno je posmatrati situaciju u kojoj u Vojvodini vladaju oni koji je istinski ne osećaju kao svoj dom i žele da ona nestane sa lica zemlje i iz političke nomenklature. E sad, to je problem i građana koji su za njih glasali.

Deo građana će se svakako buniti i mislim da će ovim što režim radi, tako jednostrano i agresivno, motivisati jedan deo vojvođanskog društva da tome pruži otpor. Ova današnja vlast u Vojvodini će neminovno svojim, u osnovi antivojvođanskim delovanjem izazvati otpor nemalog broja građana. Slično se dešavalo i dvadesetih godina 20. veka. Moraće se stvoriti jedan snažan vojvođanski pokret, nadam se po ugledu na Vojvođanski front iz tridesetih godina prošlog veka.

Ideja Vojvodine nije zauvek izgubljena. Tako je sa idejama u istoriji. Često su kao reke ponornice. Kada se učini da su nestale, istorijske okolnosti ih izbace na površinu. Ideja Vojvodine duga je više od dva veka. Pretrajavala je u različitim društvenim, političkim i ekonomskim okolnostima. Kopnila je i vraćala se u punoj snazi. Danas je ona u povlačenju i defanzivi. Ali istorijsko klatno se pomera, tvari nikada nisu statične. U Vojvodini postoje političke strukture koje i dalje nose ideju njene autonomije i samobitnosti. Te snage nisu trenutno jake, ali su i dalje “čuvari vatre“ ideje koja je živi u društvu i kod nemalog broja građana Vojvodine. 

Pomenuli ste mnoge godine koje je Srbija mogla proslavljati – 1848, 1878, 1888, 1848… Ipak, bar u Vojvodini sve se svelo na prisajedinjenje. 

Ne obeležava se čak ni stvaranje jugoslovenske države, što je najveći domet srpske, ne samo srpske, ali i srpske intelektualne elite koja je kao svoj središni cilj tokom čitavog 19. veka isticala – oslobođenje i ujedinjenje. I to sada više niko ne pominje. Obeležava se samo prisajedinjenje Vojvodine, jer se to očito tumači kao jedini ratni dobitak koji je Srbija uspela da zadrži.

Ove godine nam je Ivica Dačić, koji je ministar spoljnih poslova za unutrašnju upotrebu, ponudio jedan drugi model srpsko-ruskih odnosa sa obeležavanjem 1838. godine kada je vazalna Kneževina Srbija uspostavila političke veze sa ruskom carevinom. To nisu diplomatski odnosi u klasičnom smislu, a aktuelna vlast nam to predstavlja kao početak diplomatskih odnosa sa Rusijom, što je diskutabilno. Ali je meni zanimljivo to što su nam time ponudili model koji žele da praktikuju u srpsko-ruskim odnosima, a to je taj potpuno neravnopravni, podanički odnos Srbije prema Rusiji. Sa jedne strane, 1838. godine imate Srbiju kao vazalnu kneževinu i sa druge strane moćnu rusku carevinu. Dakle, ako se to danas glorifikuje, onda je jasno da je model današnjih odnosa moćna “majčica Rusija“ kao patron i jedna mala, poluzavisna državica koja se ništa ne pita. Umesto da se barem pomene 1948. kada smo, valjda jedini put imali ravnopravan odnos,  odnosno kada je Srbija, kao deo Jugoslavije pokušala da bude ravnopravna sa velikim silama i to je u izvesnom smislu i uspela. To je sasvim zaboravljeno, nigde pomenuto, osim, koliko znam, jedne tribine.

Kada pogledate glasanje Srbije u međunarodnim instiucijama, ona prati Rusiju skoro u svemu. Istovremeno Srbija je odbila da uskladi svoju politiku sa politikom EU, što nije nikakav problem, ne moramo mi…

Tako je. Ne moramo mi to da uradimo, ali onda ne idemo u taj krug. Ona politika koju je još Nikola Pašić definisao “nama je srce u Rusiji, a novac na Zapadu“ sprovodi i aktuelna vlast. Nije mnogo drugačije bilo ni u vreme prethodne vlasti, na čelu sa Borisom Tadićem. Mislim da je odnos i prema istoku i prema zapadu, u suštini, veoma neiskren. Vučić svoju popularnost u Srbiji diže preko Putina, a sa druge strane – novac, investicije, sve je u EU. Pokušava nam se Berlin predstaviti kao važan strateški partner, što i jeste, ali sa druge strane stalno politički šaljemo poruku da smo bliži Rusiji. Istovremeno uspostavljamo i nekakvo strateško partnerstvo sa Kinom. To deluje veoma neozbiljno jer je Kina suviše velika i moćna država, sa ozbiljnim globalnim interesima, da bi se posebno koncentrisala na Srbiju. Uostalom, Mao Ce Tung je odavno rekao: “Daleke vode ne gase vatre“. Ne može nama biti Kina bliža od Evrope i EU.

Sad ih već vidimo. Srbiju ni Istok, ni Zapad ne doživljavaju kao ozbiljnog i iskrenog partnera. Mislim da je rezultat toga činjenica da je Srbija ekonomski, a pre svega politički možda u najsloženijem položaju u odnosu na sve ostale balkanske zemlje, izuzimajući Kosovo.

Za mene nije bilo iznenađenje. Rusija je ozbiljan igrač da bi stavila čitav ulog na Balkanu samo na srpsku kartu. Meni je drago da su ovdašnji nacionalisti koji imaju ponižavajuć i podanički odnos prema Rusiji, što bi rekao Basara “pali u amok“ i silno se razočarali Putinovim potezom. Rusija će svoje interese gledati da ostvari igrajući sa različitim subjektima na Balkanu. Balkan je Rusiji uvek bio od velike važnosti. Na Balkanu se Rusija poslednja dva veka dokazivala kao velika sila, vodila svoje bitke sa Zapadom, jer ovde nisu ugroženi njeni strateški interesi. Niko ne može Rusiju da osuđuje što ima svoje interese, njene namere su, naravno, imperijalne, kao i namere svih velikih sila. Problem je sa Srbijom koja je svoje interese podredila interesima Rusije. 

Srpski nacionalizam stalno pokazuje da nije završio sa “rešavanjem svog nacionalnog pitanja“. Kada su nacionalisti tokom osamdesetih godina 20. veka počeli kroz kulturu i nauku da otvaraju nacionalno pitanje, da dižu stepen nacionalizma u Srbiji, oni ga nisu otvarali kao demokratsko pitanje kroz zaštitu ljudskih prava, građanskih prava, na kraju krajeva. Otvarali su ga kao teritorijalno pitanje sa željom da menjaju avnojevske granice.

Tako je. Nisu se uopšte pomakli u poimanju vlastitog nacionalnog pitanja. I dalje se nacionalno  pitanje postavlja isključivo kao teritorijalno, kao pitanje granica, razmene stanovništva. A kada ste na temi promene granica, vi ste zaista na pola koraka od rata. Vidimo kako Srbija stalno pokazuje pretenziju prema državama regiona, pa se meša u pitanje Makedonije, to smo videli prilikom nemira u Skoplju. Stalne su provokacije prema Crnoj Gori, uz priču o navodnoj ugroženosti tamošnjih Srba, potom podrška separatističkoj politici Milorada Dodika u Bosni i Hercegovini. Česte provokacije su i sa Hrvatskom, da ne pričamo o Kosovu. Dakle, iza svega toga stoji jasna teritorijalna pretenzija. Kada režim u Beogradu govori o potrebi da bude patron Srbima van Srbije, iza toga se nepogrešivo krije čist nacionalizam, pretenzija i suštinsko nepriznavanje tih država. Onda ja pitam zašto ne štitite prava Srba u Beču. Jasno, jer tamo ne postoji pretenzija, ali ovde je ona jasno definisana. Jasno je koji su obrisi nacionalističke, velikodržavne ideje, koje su to zamišljene mentalne granice Srbije i oni na tom prostoru, koristeći naravno različite mehanizme, stalno pokazuju da nisu odustali od projekta koji nas je početkom devedesetih i doveo do rata i strašnih zločina i istorijske degradacije ovih prostora. Ivica Dačić je samo bio iskreniji od drugih kada je rekao, parafraziram: “Mi kada dođemo ponovo do prilike, mi ćemo ponovo pokušati. Ovo je intermeco“. Oni su, naravno poraženi u tim ratovima, ali su sebe ubedili da će, kada se promene međunarodne okolnosti, pokušati još jednom.

Oni misle da jeste. Sa krizom EU, Bregzitom, pobedom Trampa, jačanjem Rusije misle da je došao taj trenutak kada ponovo treba da otvore tzv. srpsko pitanje na Balkanu i da pokušaju popravni ispit sa stvaranjem velikodržavne tvorevine.