Bez donacija Srbiju bi mnogo koštala migrantska kriza

Situacija sa migrantima u Beogradu postaje sve teža. U proseku 400 do 600 ljudi dnevno se obrati za razne vidove pomoći u parku, Miksalištu, Info Centru… Tokom vikenda, 16-17. jula, situacija je bila posebno teška zbog kiše i niskih temperatura, te su mnoge izbeglice i migranti tokom noći potražili zaklon ispod stepeništa, nadstrešnice ispred ulaza u Ekonomski fakultet, u haustorima zgrada blizu autobuske stanice, između ostalog usled nemogućnosti da se smeste u Centar za azil u Krnjači zbog prepunjenosti ovog centra. Početkom nedelje, usled popunjenosti kapaciteta centara u Krnjači i Subotici, izbeglice i migranti se smeštaju u centre na istoku zemlje, u Adaševcima, Šidu i Prinicipovcu, gde trenutno boravi oko 750 osoba.

Humanitarna organizacija Konferencije katoličkih biskupa SAD (Catholic Relief Services – CRS) trenutno finansira renoviranje tri barake za smeštaj izbeglica u Centru za azil u Krnjači, lekare koji ih pregledaju i obezbeđuju terapiju, dvadeset prevodilaca za arapski i farsi, a pomaže i rad Miksališta, jedinstvenog prostora u Beogradu za pomoć izbeglicama.

Dino Mujanović, programski direktor CRS-a u Srbiji, kaže da će ova organizacija reagovati na aktuelna dešavanja na mađarskoj granici tako što će preusmeriti prevodioce ka severu zemlje, a uskoro će u Subotici biti i stalna medicinska ekipa. Sa šest miliona dolara donacija tokom izbegličke krize u Srbiji od maja prošle godine do danas – CRS je vodeća humanitarna organizacija. Tim povodom, CRS usko sarađuje sa Caritasom Srbije, fondacijom “Ana i Vlade Divac”, humanitarnim fondom SPC “Čovekoljublje” i Balkanskim centrom za migracije i humanitarne aktivnosti.

Dosad smo izdvojili više od šest miliona dolara. Samo preko fondacije „Ana i Vlade Divac“ izdvojili smo 1,9 miliona za odeću, obuću i sredstva za higijenu. Finansirali smo lekare, lekove, prevodilačke ekipe, pripremanje hrane za migrante, opremanje smeštajnih kapaciteta… Mi i sada imamo lekarske ekipe koje idu u park pored beogradske autobuske stranice. Doktorke Katarina i Sandra, dva dana pregledaju u parku, dva dana u Subotici. Lekarka uvek ide u paru sa ženskim prevodiocima, zato što se njihove žene ne pregledaju kod muških lekara i lagodnije im je da pričaju sa ženama. 

Bio sam izbeglica iz BiH i mogu da razumem te ljude koji sa kesom hodaju preko livade, samo što sam ja prošao bolje od njih. Oni usput gube živote, zdravlje, decu, izgubili su ili su im uzeli sve što su stekli, a nose samo tugu koju mi pokušavamo da ublažimo.

Podržali smo mesec dana rada Miksališta, a nadam se da ćemo tu aktivnost moći da nastavimo. Miksalište je izuzetno važno mesto, jer tu prolazi dnevno i do 600 ljudi. Kad to pomnožite sa 30 dana, to je 18.000 izbeglica kojima uspete da pomognete. Pokušavam maksimalno da izlobiram i u okviru organizacije i kod donatora da dobijemo što više novca za takve aktivnosti. Miksalište nije skupo, izdvojili smo 11.932 evra za mesečno održavanje i plate zaposlenih, pa kad to podelite sa 18.000 korisnika, to ne košta ni 70 centi po osobi. 

Za te pare izbeglice dobiju servis, gde, u krajnjoj liniji, radi neko ljubazan, dobiju čaj, odeću, obuću, lekarski pregled, uskoro će imati i gde da se istuširaju jer organizacija CARE sada tamo pravi kupatila. To je moja misija – da ljudi koji ovuda prolaze zapamte Srbiju kao mesto gde im je bilo lepo ili bar gde ih neko tretira sa poštovanjem.

U Preševu smo rekonstrulisali delove kampa, asfaltirali staze, na zahtev smo hitno isporučivali šljunak, posteljinu, sredstva za higijenu… Kupili smo industrijske mašine za pranje i sušenje veša što je jako važno, jer te mašine mogu da rade 24 časa. U početku krize sva ćebad su se bacala. Posle su se skupljala i spaljivala. A sad se ništa ne baca – ćebad i posteljine se peru. 

Broj izbeglica i migranata na granici Srbije i Mađarske je danas dostigao 1.400 ljudi, uključujući ljude koji čekaju da uđu u međugranični prostor, kao i one koji su u izbegličkom centru u Subotici. Većina su žene i deca. Granica je duga 175 kilometara, a postoje samo dve tranzitne zone, Horgoš i Kelebija, gde se dnevno pušta po 15 izbeglica dnevno da uđu u Mađarsku. Otkako je Mađarska uvela nova pravila produbljene kontrole graničnog pojasa, 664 osobe su vraćene natrag u Srbiju.

Ako izbeglice budu dolazile ili ih još više bude vraćeno u Srbiju, država će morati da pojača kapacitete, jer ljudi ne mogu da spavaju na ulici. Brža izgradnja novih kapaciteta je moguća ako se evropska zajednica i Srbija malo brže dogovore oko pronalaženja rešenja. Ne zaboravite, takođe, da izbeglice međusobno komuniciraju i intenzivno koriste nove tehnologije, i znaju ako ne mogu više preko Srbije – neće ni ulaziti u Srbiju.

Mi u CRS reagujemo ad hoc, no i mi smo na milosti naših donatora. Mi sada možemo da popravimo barake u Krnjači, a verovatno ćemo moći da poporavimo i ostale. Ako niste bili tamo, te renovirane želite da vidite, dok su nerenovirane tužan prizor. 

Naša saradnja sa državom je – skidam kapu. Nijednog trenutka predstavnici države svojim izjavama nisu izazvali animozitet prema izbeglicama. I drugo, vrlo su kooperativni. CRS je na primer hteo da angažuje lekare, ali mi nemamo mandat da zapošljavamo. Uz pomoć ministarstva zdravlja, brzo su angažovani nezaposleni lekari i sestre. Oni su postali deo zdravstvenog sistema Srbije, a mi plaćamo za njihove plate i lekove za migrante, tako da država nije imala rashode ni za to. 

Slušaju dakle oni nas, ali slušamo i mi njih. Kažu na primer, potrebna nam je hitna dezinfekcija terena. Državne institucije pre svega nemaju para, a drugo imaju toliko komplikovane procedure i tendere. Tada, na primer, isproveravam cene na internetu i izaberem najbolju ponudu što se u mojoj organizaciji smatra dozvoljenom procedurom kada je situacija hitna. Za veće projekte kao što je rekonstrukcija baraka u Krnjači, naravno raspisujemo tendere, ali kad je nešto hitno – fleksibilnost CRS-a je jako važna. 

Zimus je, recimo, bila alarmantna situacija, bila je potrebna so za posipanje leda na putu. Izbeglice su dolazile iz Makedonije preko zaleđene livade u Miratovcu, a autobus sa njima nije mogao da prođe preko leda. Rekli su: „Hitno nam je potrebna so.“ Jedino što sam mogao da uradim je da kažem: „Naručite i dajte račun.“ To je sloboda kad imate privatna sredstva. Kad imate projekat sa tačno preciziranim aktivnostima, onda morate da se pridržavate striktno navedenih aktivnosti, npr. da plaćate samo lekare, prevodioce i lekove. A šta vrede lekari i prevodioci, kad nema načina da se izbeglice prevezu. A to smo mi radili.

Užas kroz koji su prošle izbeglice je prilika da se vidi koliko može da se sarađuje. Svi su se maksimalno potrudili u okviru svojih mogućnosti, pa su čak i probili okvire očekivanog. Nisam ni sanjao da ću, kad imam problem, moći da zovnem državnog sekretara ili ministra telefonom. Ne zanima me ko je premijer, već samo krajnji rezultat, a ja ovde imam otvorena vrata i punu saradnju. 

Prošle godine zvanično je kroz Srbiju prošlo 600.000 ljudi, a početkom ove godine 102.000. Međutim, prošlo ih je sigurno milion, jer se nekad deca ne registuju, a mnogi prođu ispod radara. Sad već možete da pratite dešavanja: ako su borbe oko nekog grada u Siriji, imaćete veliki zbeg odatle. 

Čini mi se da je aktuelna situacija ista kao prošle godine u junu i julu, samo što sad znamo šta treba da radimo: ovde povećavamo broj prevodilaca i lekara, učestvujemo na sastancima kućnih saveta zbog žalbi komšija na gužvu oko Miksališta…. Situacija je pod kontrolom. Može da bude velikih problema, ali nisu ništa manji ni veći nego prošle godine kad su zatvorili granicu i kad su ljudi, takođe, prolazili kroz žicu. 

Srbija je kao država dobila ukupno 12 miliona evra da se izbori sa krizom, a Grčka pola milijarde, a svi ti ljudi su iz Grčke prošli kroz Srbiju. Zato stalno ponavljam da je potrebno da dođe mnogo više novca da bi se migrantska krize bolje rešavala. Time što mi zaposlimo nezaposlene lekare i sestre koji izbeglicama daju na vreme antibiotik, izleče žulj ili ranu, mi pomažemo tim ljudima i vraćamo im nadu. Kroz taj lekarski pregled štitimo ne samo zdravlje te osobe, već i zdravlje stanovništva Srbije, ali i zdravlje stanovništva EU. U krajnjoj liniji, olakšavamo im posao za tretiranje te osobe kad stigne u Austriju ili Nemačku. Bolje sada da daju evro za Srbiju, nego da ih posle lečenje košta 1.000 evra u Nemačkoj.

Bilo je ovde više stranih zdravstvenih humanitarnih organizacija: Lekari bez granica, Lekari sveta… Hvala im svima. Njihov sistem mnogo košta, a Srbija ima funkcionalan sistem zdravstvene zaštite, samo nedovoljno lekara i zabranu zapošljavanja novih, zbog mera štednje. Bolje je ovde uputiti novac, jer će naši lekari za manje novca uraditi dobar posao. Sa druge strane, nama su upravo „Lekari bez granica“ rekli šta treba da kupimo od lekova, sanitetskog materijala i druge opreme za terenski rad, što je divan oblik saradnje organizacija. Drugo, važno je rešavanja uzroka problema migracija. Mi sada u Srbiji samo tretiramo posledice nesrećnih ratova, a oni se ne završavaju, već se i dalje ljudi prisilno pomeraju da bi sačuvali svoje živote. 

Milion dolara smo dobili od Mormonske crkve – Svetaca poslednjih dana i taj novac trošimo za hranu izbeglicama i gotovinske kartice male vrednosti (50 dolara) koje im i dalje dajemo u Preševu, u saradnji sa policijom. Oko 300.000 dolara smo dobili od Islamic Relief USA, od Britanske vlade kroz projekat START oko 800.000 dolara, a ostalo su privatna sredstva američkih katolika i drugih individualnih donatora, bilo ono što je skupljeno u  crkvi ili preko dugmeta za doniranje na našem sajtu.

CRS-u u Srbiji je najvažniji donator Vlada SAD/Biro za stanovništvo, izbeglice i migracije koji 14 godina zajedno sa privatnim sredstvima CRS-a finansira program pomoći raseljenim licima sa Kosova i izbeglicama iz BiH i Hrvatske kroz pravnu pomoć i ekonomsko osnaživanje. Bez ovog programa samo prisustvo CRS-a svih 20 godina ne bi bilo moguće, a i naši kapaciteti da odgovorimo na ovu krizu bi bili umanjeni.

Naši donatori prepoznaju problem i maksimalno se trudimo da im tu sliku približimo. Naš medijski tim u Baltimoru redovno priprema video priloge o situaciji duž cele migrantske rute, i na taj način nastoje da namaknu preko potrebna finansijska sredstva. Takođe, šaljemo izveštaje o dešavanjima na mađarskoj granici pa se u radio programe u Americi uključuju naši zaposleni. Mesec dana proveo sam u SAD, gde sam se sastao sa nekoliko imućnih porodica koje nam upućuju novac za humanitarne aktivnosti u celom svetu. Dve porodice su bile i u poseti Srbiji. Ugostili smo i grupu đakona i sveštenika iz različih župa i biskupija u SAD, koji su nakon ličnog uvida u situaciju u Srbiji i Grčkoj, svoja zapažanja preneli vernicima ne bi li motivisali katoličku zajednicu da odvaja novac za pomoć izbeglicama preko CRS-a.

Država bi verovatno iznela ovo, ali bi to mnogo koštalo narod Srbije. Mi bismo po pravilu morali da imamo izbegličke centre, ali možda ne bismo imali industrijske mašine za pranje, nego obične koje bi se kvarile. Jedna takva mašina košta do 5.000 dolara, a samo mi smo kupili šest, a i druge organizacije su ih takođe donirale. Napravljen je u Preševu pravi gradić, koji je ogledni primer za Evropu kako centar za pomoć izbeglicama treba da izgleda. Da nije nevladinih organizacija i drugih donatora, ne bi tolike pare bile ugurane u sistem, te bi on samim time lošije funkcionisao.

Nemam informacije koliko je ukupno koštalo sve što se radi za pomoć izbeglicama, ali siguran sam da bi nas koštalo mnogo. Mi taj novac kao zemlja nemamo, a evropskim zemljama plaćanje ovih usluga koje trenutno pružamo u Srbiji ne bi trebalo da bude prevelik izdatak. Zahvalan sam na svakom evru ili dolaru, ali novac poklonjen ovde je i dalje mali u odnosu na konačni rezultat, koji se postiže kada se na vreme rešavaju problemi izbeglica i migranata.