Bitka za Kolubaru
Događalo se to u vreme vladavine onog neuspelog političara koji je za svog mandata jedino nekažnjeno pretvarao kiseonik u ugljendioksid. Dok se kabinetski vazduh razlivao na azot, kiseonik i argon, Kolubara je po nečijim džepovima razlagala jedinjenja od 100 do 500 apoena ugljenih evra. Imena poznata organima gonjenja.
Površinski kop u blizini Lazarevca, a i Belanovice, sa koga se ubiraju plodovi fosilnog goriva i poneki milion oficijalne evropske valute zaslužan je za svetlost 50% srpskih sijaličnih grla. Osim toga, kolubarski rudari oktobarskim gibanjima pre desetak godina osvetliše i put političaru fosilnih ideja. To je onda bilo nužno zlo, danas se beleži kao greh iz mladosti.
Ovih dana čujemo da su Kolubarski rudnici izvorište korupcije, privrednog kriminala, nepotizma i otimačine, što će, ako ima pravde, utvrđivati sud. Geneza prekopavanja kolubarskog prljavog veša počinje saznanjem da je dolaskom Vlade narodne otimačine i afera svih vrsta mehanizacija za vađenje rude i skidanje jalovine iznajmljivana preko mere izdržljivosti kuglagera i kardana. Dok su mašine radile 24 sata bez prestanka i tako narednih 30 dana a u njima sedeli ljudi bez dana odmora i bez sata sna, kolubarski mehanizacioni perpetuum mobile stvarao je profit za Riplija. Profit kao mera pojedinačnog bogaćenja, ne kao kolektivni prebačaj norme.
Jasno je svima, čak i onima koji nisu korisnici peći na čvrsta goriva, da su mašine stajale u mestu po ceni od 100 evra na sat dok je radnička klasa odlazila u raj. Neiskopano crno zlato napravilo je milione evra zarađenih bez znoja. Zove se bežični prenos energije a nema veze sa Teslom. Nema veze ni sa zdravom pameću ali ima sa partijskim kadrovima retrogradne namćorske politike poznate po mržnji prema Briselu i po ideji o koncentracionoj Vladi sa sve Šešeljem u njoj. Lepo su se koncentrisali. Na valutu mrske Evropske unije zarađenu iza zavese od ugljene prašine.
U, za sada, svedenom računu nenamenskog angažovanja mašina (ne)radilica na ugljenokopu, rođačko i burazersko poslovanje pojedinih kolubarskih nameštenika košta nekoliko stotina miliona evra. Svota dovoljna da se vozni i mašinski park Kolubare obnovi nekoliko desetina puta. Umesto novih bagera kamatili su se profiti, avanzovanja, hijerarhijsko napredovanje i pljačka. Kad istraga začeprka ispod nivoa kolubarskog površinskog kopa umesto savremene mehanizacije naći će tragove opranih para. Na njima nema otisaka strane tehnologije, mirišu na domaći deterdžent.
Kolubarski basen u tome nije usamljen, arčenje narodnih para stari je zanat kog se uvek late lepljivi prsti i prljave savesti. Desant na državnu kasu poznat je koliko i juriš vojvode Mišića u odbrane Kolubare. Za proterivanje Poćoreka preko Drine, Živojin je ušao u svetske vojne užbenike, moderni kolubarski diverzanti ušli su u medijske krimi-rubrike. Odatle put vodi u jednom smeru, crnom kao ugalj i štrokavom kao nemirna savest. Smer je poznat i kao ustanova zatvorenog tipa, nema mehanizaciju ali ima redovne obroke i dobro obezbeđenje. Sa mogućnošću završavanja nekog zanata i društvom za šetnju u krug, u očekivanju da im zidne novine uređuje, njima po savesti blizak, propali medijski magnat.
