Blago cara Radovana
Šest godina čuvanja ključa državnog sefa, isto toliko godina odupiranja političarima da rovare po tom sefu, domaćinsko čuvanje zaliha siromašne srpske slamarice, mesingana pločica na kojoj je ispisano njegovo ime i trideset tegli džema. Blago Radovana Jelašića.
Guverner, koji to više nije, odlazi sa čela institucije na koju su atakovali svi koji bi se makar i očešali o zidove Narodne banke da, kao nezaposlen, nađe sebi bolji angažman. Ili da pravi džem od kajsija.
Jelašić nam je potvrdio ono što već znamo, političari se mešaju u sve na šta pomisle i sve znaju bolje od svih koji su za mišljenje zaduženi. Trpeo je i on političke pritiske, borio se da ga oni ne pokolebaju u odluci da očuva kurs dinara i odlazi ostavivši nasledniku pristojno čist račun i prljavštinu tuđih političkih namera. Valjda je to znao i nepoznati spisatelj kada je na zvezdarskoj tarabi napisao „Radovan je car“. A sam je govorio da smo doterali cara do duvara.
Držao se Radovan zakona koji mu je garantovao nezavisnost Banke kojom je upravljao, nezavisno se i ophodio prema svima za koje je zakon priča o pijanom i plotu. I drugima je zakon omogućavao ono što i Jelašiću ali se njihov plot povijao pod svakim pijanim nasrtajem. Dok je Mlađan Dinkić ponavljao „narode, uzimaj povoljne kredite“, Jelašić je upozoravao da se građani zadužuju praznoverujući da će inflacija pojesti vrednost zaduženja. Nije pojela. Zamerajući se tako vlastima samozadovoljnim postignutim, opominjao je i da se država nepotrebno zadužuje kreditima koje ćemo pojesti. Imao je kao i krediti visoku cenu nepopularnosti.
Umeo je da kaže da Vlada guverneru daje konja starog 20 godina i da očekuje da on na njemu jaše 60 kilometara na sat. Jahao je svakog dana od pola sedam do pola sedam šest dugih kilometarskih godina, u pauzama kuvao je džem od kajsija. Više nije u sedlu, za državnog konja sprema se novi džokej.
Pratile su Jelašića i kontroverze, ima je i on probleme sa plotom i okućnicom kada je morao da objašnjava kupovinu vile od 180 kvadrata i placa od 15,5 ari na Dedinju. Licitacija vrednosti kuće, pokrenuta u medijima, kretala se od 380.000 evra do 1,5 miliona a Radovan je nastavio tihi život u dedinjskoj hladovini. U njoj će uživati dane guvernerske mirovine.
U sličnom hladu uživaju i oni kojima se Radovan zamerio nepristajanjem da radi po njihovom diktatu, mračnoj pojavi sličnoj senovitoj hladovini. Svako od njih zna koliko je njegov hlad debeo i bezbedan, malo ih je koji mogu da se pohvali da će u njemu, kao Radovan u svom, praviti džem od kajsija.
