#Blog Ljudi bež želja = birači bez glasa

U Srbiji postoji izreka: „Zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu – da ozdravi“.  Ako prenesemo ovo na političku scenu Srbije „zdrava misao“ bi bila da „bolesne opozicione stranke“ moraju imati samo jedan cilj  – da ozdrave.

U moru  „dijagnoza“ i „recepata“,  koji se,  u javnom životu Srbije, konstatuju,  već nedeljama je aktuelna tema ujedinjavanja ili ukrupnjavanja opozicije,  dodatno podgrejana izborom novog šefa Demokratske stranke koji je jasan u stavu da je saradnja opozicije više od potrebe. Da je to tako govore i podaci da se nekada veliko biračko telo „demokratskih snaga“ (kako su se nekada zvale) u međuvremenu istopilo, da su mnogi su otišli u apstinente – „izgubili glas“ a ne beznačajan deo i iz  zemlje. Neki su podržali i vlast. Ko, posle svega, ima političku budućnost pitanje je za milion dolara, ali je važno u odgovoru „andrićevski“ sagledati i  „znakove pored puta“ koje šalju birači, građani ili narod (kako to zvaničnici „Dveri“ vole da kažu).

Utisak je da su „znakovi“ ili poruke građana i građanki jasne – od stare slave se ne živi. Pored ideje „protiv“, opozicija mora da ponudi i nešto „za“. Da budem jasan, kada kažem „za“ mislim na jasnu politiku koja će ljude da ubedi da u političkom životu Srbije ipak postoji smisao. Na drugoj strani, suštinski je važno da opozicija izađe iz bezličnosti, neuverljivosti i jadnosti i da ponudi ideju koja motiviše i ukazuje da na kraju tunela, ma koliko taj tunel bio dug, vlažan i blatnjav, postoji svetlo. Jer, očiglednu nastavu iz predmeta „kako uspešno politički potonuti“ opozicija je već odslušala i odgledala, a dokaz toga je Demokratska stranka, nekada velika, koja se svela na  2-3 odsto podrške, čak i u Beogradu. 

Srbija je odavno postala zemlja u kojoj žive ljudi bez želja i sa elementarnim potrebama – spavam, jedem, radim i tako u krug (ko ima sreće da je zaposlen i da ima šta da radi, odnosno zaradi). 

Mnoga istraživanja javnog mnjenja potvrđuju prethodno – građani su postali pasivni (npr. samo 12 odsto građana je učestvovalo u nekoj lokalnoj akciji tokom godine). Isto istraživanje pokazuje da samo 8 odsto građana veruje političkim strankama. To je još jedna „poruka“ koju političari moraju da shvate. Skoro im niko ništa ne veruje.

Građani i građanke su misleća bića – od toga treba da pođe svako ko želi da se bavi promenama aktuelnog političkog spektra. Koliko god bili pasivni, poniženi, svedeni na osnovne potrebe, bez želja i glasa – građani misle i osećaju. Traže da budu uvaženi, da im se ne vređa „pamet“.  

Ljudi u Srbiji umesto hiljadu želja sada imaju samo jednu – da prežive. Dok je tako, politika „hleba i igara“ može da uspeva. Ona politička snaga koja počne da tretira građane kao ljude sa dostojanstvom i stavom, ima budućnost i mogućnost da „probudi“ davno zaboravljene želje. Pre svega želju za životom, čiji smisao nije zadovoljenje elementarnih potreba kao da živimo u doba jure,  već shvatanja života kao procesa dostojnog čoveka.

A onda, sa željama, možda se vrati i glas.