Na nedavno održanoj tribini u Kruševcu “Ko mrsi konce građanima Kruševca“ pričalo se o mnogim problemima koji ljudima ne dozvoljavaju život dostojan čoveka. U Srbiji se teško živi. Značajan broj građana nije zadovoljan svojim životom – radom, primanjima, kvalitetom života. I to nije ništa novo. Korupcija, nepotizam, politički pritisci, neefikasnost institucija, direktna kršenja prava. Kad sve to čovek čuje na licu mesta, odmah se rađa reakcija – daj da nešto uradimo! Ali ko da uradi, šta da uradi i na koji način? Da li je sve zavisi od nečije “čvrste“ ruke i “tamo nekih“ političara, ili se i mi građani nešto pitamo?
Protest građana zaduženih u „švajcarcima“/Foto: Istinomer/Zoran Drekalović
Ništa se ne rešava, a i ne dešava samo od sebe. Demokratija podrazumeva da postoji građanin, građanka, aktivni i aktivna jedinka u društvu koja brine o tome gde i kako živi, kako ostvaruje svoja prava i da li sistem to dozvoljava. Ukoliko takvih građana nema – sistem uzurpiraju različite političke elite. Zašto? Pa, zato što im se može. Bez građana koji pitaju, uključuju se i interesuju za svoja prava – sve (zlo)upotrebe sistema su moguće. I to od strane malog broja ljudi na vlasti.
A kod nas? Tek svaki četvrti građanin Srbije je zainteresovan za politiku, dok je uverenje da svojim angažmanom mogu da utiču na promene u društvu na najnižem nivou u poslednjih pet godina, pokazuju rezultati istraživanja javnog mnjenja „Učešće građana u demokratskim procesima u Srbiji 2017“, koje je sprovela CRTA. Oko četvrtine građana želi da utiče na odluke vlasti na nacionalnom nivou, dok na lokalnom nivou tu želju izražava 32 odsto građana.
Da slika bude potpunija dodajem i ovaj podatak: stepen učešća građana u Srbiji u demokratskim procesima je 13 odsto! Na nivou EU je skoro 40 odsto! Dakle, mi u Srbiji tri puta manje učestvujemo u procesima, nego građani EU, koja poslednjih godina i sama priznaje da ima problem sa demokratskim procesima i da je učešće građana u njima u krizi.
Postoji stara izreka: “tuđa ruka svrab ne češe“. Ako sami nešto ne preduzmemo niko to neće učiniti umesto nas. “Mislim, dakle postojim“, shvatio je Dekart još pre skoro 400 godina. Došao je trenutak da i mi to shvatimo.
Protest građana zbog cene goriva/Foto: Istinomer/Zoran Dreaklović
Kada čujete da se neko “vuče“ po institucijama i bori za svoja prava, podržite ga. Uporni ljudi, koji ne odustaju zaslužuju podršku. Oni se bore i za nas i za sve koji čekaju u redovima na milostinju sistema, umesto da koriste prava koja im (nam) pripadaju. Podržite ih kroz pomoć, razgovor, osmeh, pomozite mu da nešto sroče, napišu, odu gde treba. Povežite se sa ljudima koji razmišljaju o tome gde i na koji način se troše naše javne pare? Okupite komšije smislite predlog, pa svi u opštinu! Misao, inicijativa, povezivanje. Sa ljudima kojima je stalo do toga gde i kako žive.
Takvih ljudi ima mnogo, tu su oko nas. Problem je što se svi osećamo napušteno i usamljeno, jer nismo povezani. Zapravo smo većina, samo toga nismo svesni. Na ovaj način možemo da sredimo ulaz zgrade u kojoj živimo, sprečimo betoniranje parka, renoviranje iste ulice po peti put… I zato oslušnite gde se organizuju aktivističke tribine i događaji – gde ljudi smišljaju šta da se čini u zajednici gde žive.
Izađite i podržite ljude koji se bore za svoja prava i protiv zloupotreba sistema, za početak dovoljno. Promena je kao slagalica – tek kada se svi delovi slože – ona radi. A svako od nas je jedan deo slagalice.
Jedan život imamo, i samo jednu Srbiju. I zato ne damo da nam neko drugi mrsi konce.
