Eko putopis sa Islanda (1. deo): Čistiti plažu i hvatati snove

Kao i svaki milenijal, osetila sam takozvani “burn out” koji je došao upakovan zajedno s “quarter life crisis” (kažu, kriza koju dobiješ posle 25. godine života) i prošlog leta sam odlučila da dam (svoj treći po redu) otkaz u marketinškoj agenciji. Glavni razlog je bila potreba da putujem ili, što bi moj deka rekao, da landram. Dovoljno je reći da mi je mama kao poklon za otkaz kupila kompas. 

I moja interesovanja su se promenila. Završila sam Produkciju i menadžement na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, zatim master usmeren na marketing i nove medije, radila u agencijama kao social media manager za razne komercijalne brendove i onda shvatila da me privlače neke druge teme, kao što su zaštita životne sredine, održivi razvoj, zero waste pokret.

Poruka u boci, ali stvarno

Prošle godine sam preko Mladih istraživača Srbije konačno otišla na svoj prvi volonterski kamp u Dansku, gde sam dve nedelje čistila plaže malog ostrva po imenu Rømø. Živela sam u drvenoj brvnari za skaute, koja kao da je izašla iz filmova Wesa Andersona, puna mapa, fotografija danskih istraživača i različitih tipova čvorova. Cimeri su mi bili mladi Evropljani i jedan Isus iz Meksika.

Svakog dana smo po nekoliko sati čistili plažu, a onda bismo na bajsevima, koje su nam ustupili na korišćenje, istraživali ostrvo. Jednog dana tokom čišćenja, osim standardnih ulova kao što su ribarska mreža, plastične kese i flaše, pronašli smo pravu poruku u boci. U maloj staklenki bio je spakovan svitak na kojem je bila napisana legenda o sireni i kontakt osobe koja je poslala flašu.

Pisali smo joj i ispostavilo se da je to jedna teta iz Nemačke kojoj je hobi slanje poruka u boci i ima blog o tome, a ovu poruku je bacila u more u Holandiji osam meseci pre nego što ćemo je naći. Magija tog trenutka, boravak u prirodi i osećaj da radim nešto korisno za svoju planetu naterali su me da obećam sebi da ću svake godine ići na bar jedan volonterski kamp i truditi se da radim što više korisnih stvari za Zemlju i za lokalnu zajednicu.

Naravno, i da ću se boriti protiv večitih stereotipa, ukorenjenih u našem društvu, izraženih čak i u mišljenjima nekih članova porodice i prijatelja, da je volontiranje eksploatacija. Uz klasična pitanja poput: “Kad ćeš se smiriti i zaposliti kao sav normalan svet? Šta volontiraš, samo te iskorišćavaju, a ne dobijaš nikakve pare za to? Ideš da čistiš đubre u Danskoj, pa imaš ga i ovde.” Veliki je arsenal napadačkih pitanja protiv bilo kakvog života koji nije “normalan”.

Đubre ne poznaje granice

Danska mi je pomogla da uočim kako i razvijene zemlje imaju probleme i da ispred đubreta ne treba stavljati prisvojne zamenice “naše” i “njihovo” jer, na kraju dana, svi živimo na istoj planeti. Kada more donese otpad, više nije bitna zemlja njegovog porekla. Osim toga, neka iskustva zaista nemaju cenu a moje buduće ja to zna da ceni.

Nakon Danske, imala sam prilku da na nekoliko omladinskih razmena koje su se ticale održivog razvoja, permakulture i zero waste pokreta saznam više o tim temama. Shvatila sam da kroz takvo neformalno obrazovanje zapravo više naučim. U Češkoj sam, na primer, dve nedelje boravila s porodicom koja živi potpuno off-the-grid.

Kao i drugi volonteri, živela sam u šumi, kupala se solarnim tušem, pravila kompost, radila u bašti, jela isključivo vegetarijanske obroke, učila o permakulturi i odmorila se od društvenih mreža i telefona, koji su sve vreme bili zaključani u jednoj kutiji jer je dodatna ideja projekta bila – digitalni detox.

Kad sve ovo prođe

Zato sam ovu 2020. godinu zamislila kao niz (tematskih) omladinskih razmena. Napravila sam kalendar s isplaniranim putovanjima u Italiju, Španiju, Litvaniju i Holandiju. Onda je došla pandemija i moji planovi su se zamrzli. Svi projekti su bili ili otkazani ili pomereni za “kad sve ovo prođe”.

Par meseci sam živela u beznađu kao i svi dok mi nije palo na pamet da pogledam opcije za volontiranje. Vukla me je znatiželja, više da vidim ko je to lud da organizuje sad bilo šta. I tada sam ga ugledala – poziv za dugoročno volontiranje (5 meseci) na Islandu, za nevladinu organizaciju koja se bavi zaštitom životne sredine i organizuje kampove za mlade. Pošto projekat pripada European Solidarity Corps platformi, finansiran je od strane Erasmus+ programa, svi troškovi su pokriveni – avionske karte, viza, smeštaj, hrana, osiguranje, a postoji i džeparac.

Moj zadatak bi bio da budem kamp lider – da vodim kampove, organizujem aktivnosti, komuniciram s lokalnom zajednicom, budem spona između organizacije i kratkoročnih volontera, organizujem izlete, radionice i predavanja, delegiram zadatke koji se tiču kuvanja, održavanja kuće, čišćenja, pravljenja internacionalnih večeri…

Teme kampova su različte, a meni je pažnju privukao “Aurora hunting camp”. Pročitala sam aplikacioni formular i shvatila da je to kao pravljeno za mene. Posle nedelju dana su me pozvali na online intervju i ubrzo mi javili da su među 300 ljudi izabrali mene. Očekivali su da dođem u roku od dve nedelje i moj život je ušao u svoju najluđu verziju.

Sve se to dešavalo krajem juna, a Island je otvorio granice za turiste 1. jula. Kreću peripetije oko granica, pandemije, protesta u Beogradu, činjenice da Srbija ne pripada Šengenu i da ne mogu da uđem u taj prostor bez konkretnog razloga, tj. pitanja da li je moj volonterski ugovor dovoljan da me puste.

Nakon dopisivanja s raznim konzularnim odeljenjima, pograničnim policijama i avio kompanijama, pribegla sam i gastarbajterskoj Facebook grupi “Srbi na Islandu” za savet, ali nigde nisam mogla da dobijem konkretne informacije. Odgovori su se svodili na to da mogu da me vrate sa granice, a mogu i da me puste – sve zavisi od pogranične policije. Presecam Gordijev čvor u stomaku jer shvatam da, ako ne probam, neću ni otići. Kupujem kartu pet dana pred let i pokušavam da shvatim kako se spakovati u dva kofera za pet meseci života u zemlji gde se vreme menja svakih pet minuta.

Na avionu kojim letim naslikana je Auroru Borealis i konačno postajem svesna kuda ja to zapravo idem. Posle celodnevnog putovanja stižem na Island; na aerodromu radim test na koronu kako bih mogla da uđem u zemlju. S jednom suzom u oku, izazvanom uzimanjem brisa, izlazim iz zgrade aerodroma i kreće druga suza – radosnica.

Nastaviće se…

Naslovna fotografija: Jelena Radovanović