Eko putopis sa Islanda (2. deo) : Ples polarne svetlosti

Od momenta kad sam napustila aerodrom počinje jedna od najluđih životnih avantura. Moja organizacija ima više kuća na Islandu tako da nisam smeštena na jednom mestu, već menjam lokacije. Živim nomadski “život u koferima”, koji ume da bude iscrpljujući, ali ujedno i jako uživam jer imam priliku da istražim svaki ćošak te neverovatne zemlje.

Napravila sam dva kruga oko celog Islanda, po takazvanom Ring Road-u, i videla najčudesnije vodopade, hodala po aktivnim vulkanima, željno iščekivala erupcije gejzira, šetala poljima lave, liznula glečer, kupala se u geotermalnim izvorima i u Plavoj laguni, hodala po tektonskim pločama, skupljala pesak sa crne plaže, videla najlepši kanjon na svetu, šetala po magičnim fjordovima, gledala foke i pafine… Videla sam i nešto magičnije od svega toga – polarnu svetlost kako brzo pleše po noćnom nebu u svojim zelenim i ljubičastim tonovima.

Ponoćno sunce

Klima je svakako nešto na šta sam morala da se naviknem. Od početka sam nosila jakne i borila se s čuvenom mantrom Nade Macure “samo slojevito”, a onda naučila i neke islandske izreke poput: “Nema lošeg vremena, već loše odeće”, “Ako ti se ne sviđa vreme – sačekaj pet minuta” kao i da se treba čuvati od “Gluggaveðuri”.

Na engleskom je to poznato kao “window weather”, a naša verzija je zubato sunce. Jedna od prednosti islandskog leta je pojava poznata kao “Midnight Sun”. Tada dan traje 24 sata, a noć gotovo da i ne postoji, da bi od kraja juna svaki dan trajao tri minuta kraće i sunce sve kasnije izlazilo. Zimi svetlost dana traje svega par sati i kažu da taj period ume da bude deprimirujući. Ali i mrak ima svoje prednosti, jer tada nastupa sezona posmatranja Aurora.

Kada ne jure Aurore, Islanđani zimu uglavnom provode kod kuće gde uživaju u raznim alkoholnim pićima – pivima koja nose imena Vikinga, kao i njihovoj verziji rakije, piću po imenu “Brennivín”. Takođe, to je period kada pišu knjige. Island ima jedva 350.000 stanovnika, ali procenjuje se da je jedna od 10 osoba napisala i objavila knjigu. Po glavi stanovnika, ta zemlja zauzima prvo mesto kada je reč o objavljenim i pročitanima knjigama. Popularne su Sage koje opisuju život i pustolovine nordijskih doseljenika, nordijska mitologija, priče o Vikinzima, vilenjacima i trolovima, kao i priče o 13 zlih Deda Mrazova koji stalno kradu nešto po kući.

Pošto je populacija mala, postoji bojazan da Islanđani uplivaju u romantičnu vezu s nekim za koga se ispostavi da im je rođak. Da bi se izbegle neprijatne, potencijalno incestuozne situacije, mladi islandski programeri napravili su aplikaciju po imenu “App of Icelanders”.

Dostupna je samo na teritoriji Islanda i zapravo je mobilna verzija “Islendingabok” iliti knjige Islanđana. To je online baza svih stanovnika i njihovih prodičnih stabala koja datiraju 1200 godina unazad. Da bi dve osobe proverile da li su u srodstvu, dovoljno je da kucnu telefone, a aplikacija će im izdati signal upozorenja ako su rodbinski vezane. Islanđani, majstori crnog humora, smislili su i zanimljiv slogan – Bump the app before you bump in bed.

Crkve ispod duge

Svuda po ulicama su naslikane duge; Island je jedna od najprogresivnijih zemalja u pogledu zaštite prava LGBT populacije. Pažnju privlači neobična arhitektura crkava, među kojima ima tradicionalnih drvenih, modernističkih, pa i futurističkih, za koje kažu kako su građene u takvom stilu kako bi privukle mlađu populaciju. Protestantizam je preovlađujuća religija, a najpoznatija crkva je Hallgrímskirkja u Rejkjaviku, čiji je izgled inspirisan gejzirom.

Dok sam boravila na Islandu, Nacionalna crkva Islanda oblepila je po celom gradu poster na kojem je prikazan Isus s bradom i ženskim grudima, te dugom u pozadini. Stav crkve je bio da podržava celo društvo i da joj je važno da svaka osoba pronađe sebe u Isusu. Posteri su, međutim, ubrzo nestali pošto se nisu baš svideli svima.

Tokom free walking ture po Rejkjaviku dosta sam saznala o istoriji ostrva, prvim doseljenicima, danskoj vladavini, Drugom svetskom ratu, činjenici da Island ima najstariji parlament na svetu, kao i da nema vojsku. Stopa kriminala je gotovo nepostojeća – godišnje se desi jedno ubistvo. Devojka koja je vodila turu nam je šaljivo rekla da ne brinemo jer je ove godine već zabeleženo ubistvo. Na Islandu postoji pet zatvora, ali s tako malim kapacitetom da se dešava da osuđeni mora na listu čekanja za zatvor.

Mladi i manje mladi volonteri

Mogla sam da upoznam ne samo Island, već i druge kulture jer su volonteri stizali iz mnogih zemalja. Najviše iz evropskih: Italije, Španije, Francuske i Nemačke. Ja sam bila jedina iz Srbije što je mnogima bilo egzotično, a meni zabavno da ispitujem koliko ostali (ne)znaju o mojoj zemlji.

Volonteri su bili različitih godina, od tinejdžera, preko mladih koji studiraju ili su završili fakultet, ali i nešto starijih koji su mene najviše inspirisali. Italijani i Nemci u 50-im godinam, imaju porodicu i poslove, ali vole da barem jednom godišnje volontiraju, putuju i rade nešto korisno, van redovne sfere delovanja.

Island je generalno veoma čista zemlja, koja vodi računa o reciklaži. Ponekad nemarni turisti ostave nešto za sobom, ali uglavnom svi poštuju prirodu. Najveći problem je ribarska industrija – shvatili smo to dok smo čistili plaže.

S Islanđankom Birne, biološkinjom, sakupljeno đubre smo raspoređivali po vrsti. To nam je dalo širu sliku o tome ko sve zagađuje more i prirodu. Najveći deo otpada činile su ribarske mreže i užad, kofe, bove, delovi stiropora, pikavci, plastične flaše za domaćinstvo, kao i flaše od ulja i drugih sredstava za automobile, plastične kese, ambalaža prehrambenih proizvoda, čepovi, slamčice, aluminijumske konzerve, delovi obuće, plastične igračke, čaure od metaka, sredstva za ličnu higijenu poput četkica za zube, štapića za uši i brijača, kao i predmeti koji su trenutno u širokoj upotrebi zbog pandemije – maske i rukavice.

Najviše problema zadavala nam je mikroplastika, koja se najteže skuplja jer su u pitanju delovi većih celina koje dugo plivaju morima i započele su proces raspadanja. Problematičan otpad je i tzv. driftwood – drveće i komadi drveta koje more nosi godinama (čak iz Rusije najčešće), a završava na plažama i nanosi štetu lokalnoj flori. Kada je nasukano na obali, ispod njega se često nađu delovi plastike, koji se još više usitnjuju, ili plastične kese koje, usled plime, okean povuče nazad. Naučili smo koliko je važno sakupiti i najmanji komadić plastike, ali i voditi računa o vrsti i količini otpada, jer to ukazuje na zagađivače i važna je informacija za buduće delovanje i promene.

Svuda slična birokratija

Usled pandemije i oštrih pravila karantina koje je Island uveo u avgustu, bilo je nažalost sve manje volonterskih kampova koje smo vodili, ali smo i dalje sprovodili eko akcije – čistili plaže, sekli korov, radili u staklenicima i plastenicima za lokalnu zajednicu…

Kada smo imali vremena, organizovali smo radionice i učili o fauni i flori Islanda, deforestaciji, eko turizmu, permakulturi, eroziji zemljišta, upcycling-u, emisiji ugljen-dioksida u atmosferu i drugim temama. Mi dugoročni volonteri smo na kraju postali skoro pa mala porodica.

Moja volonterska viza nije bila gotova na vreme i ja sam morala da se vratim kući nakon tri meseca. Tu sam uvidela sličnost sa našom zemljom i birokratijom i shvatila da nismo tako različiti.

Na Island sam otišla s predubeđenjem da su Islanđani kao i svi drugi nordijski narodi – precizni i organizovani. Ubrzo sam shvatila da grešim zahvaljujući poznanstvima s lokalcima, kao i njihovoj izreci koja kao da je moto nacije: “Þetta Reddast!” U bukvalnom prevodu to znači: “Nemoj da brineš, sve će se rešiti samo!” Zato sam u dogovoru s mojom organizacijom odlučila da ovo bude prva epizoda moje islandske avanture i da se sledeće godine vratim i završim svoja dva meseca projekta kao tim lider nekim novim volonterima!

Kraj

Foto: Jelena Radovanović