Mediji koji to nisu i zašto nisu?

Iz te greške možda se može nekako i izaći, ali je prvo potrebno postaviti neka pitanja. Pa evo dva pitanja, recimo: Koji su to mediji koji to nisu? I šta su zapravo mediji koji nisu mediji?

Da bi se ova pitanja, makar na početku njihovog postavljanja, malo bolje razumela, priču o medijima – i onima koji jesu i onima koji nisu – kao i o medijskoj slobodi, spinovima, manipulacijama i koječemu još, možemo započeti na jednom specifičnom mestu. Ili u jedno specifično vreme. 

Jer su i to mesto i to vreme ključni za razumevanje medija koji nisu mediji.

* * * * *

Nedelja je, izborna. To bi bilo to vreme. A mesto je izborno mesto. U Srbiji, na primer. Pred glasačkom kutijom se nalazi osoba koja će u tu kutiju staviti listić sa zaokruženim brojem. Ako se vratimo nekoliko minuta ranije, na „mesto zaokruživanja“, primetićemo da osoba u ruci drži olovku, te da zaokružuje broj svoje omiljene izborne liste ili kandidata. A ako se vratimo još nekoliko minuta ranije, zateći ćemo tu osobu kako korača ka glasačkom mestu, sa već oformljenom odlukom za koga će glasati. I kada bi se ta odluka onako baš precizno verbalizovala ona bi, otprilike, mogla glasiti ovako:

„Ova zemlja ide dobrim putem, jer nas vode čestiti, pametni i iskusni ljudi. Za njih ću da glasam. Oni su patriote i neće dopustiti našim neprijateljima da nam uzmu zemlju i slobodu. 

A oni neki drugi ili namerno pomažu neprijateljima ili su naivni i ne razumeju situaciju, koja je veoma ozbiljna. Ti drugi bi samo da dođu na vlast i da se okoriste, zato lažu i podbunjuju narod, a neki od njih su imali prilike da pokažu šta znaju, pa smo zamalo propali. Propašćemo opet, ako se vrate.

Ako nastavimo ovim putem, i ostane ista vlast, naša zemlja će napredovati brže od drugih zemalja i bićemo ponovo veliki kao što smo nekada bili. A ako se promeni vlast, moj sestrić će ostati bez posla, jer će ti novi zaposliti svoje sestriće.“

U velikom broju slučajeva ovolika verbalizacija nije ni potrebna, već može da se svede na:

„Nas treba da vodi Aleksandar Vučić!“

Ka tom istom glasačkom mestu ide i neka druga osoba, koja je svoja uverenja (ili svog izabranog lidera) verbalizovala na drugačiji način, te će i zaokruženi broj biti – neki drugi. Kada se izborni dan bude završio, izborna komisija zapravo neće sabirati glasove, već uverenja. U ta uverenja spadaju i ona da nema smisla glasati, jer „svi su isti i ništa se glasom ne može promeniti“. Recimo da tako ide citat stava prosečnog apstinenta. 

No da se vratimo temi.

* * * * *

Da bi se ova uverenja sagradila – a na osnovu njih se glasa – ona moraju biti potpomognuta informacijama, analizama, slikama i rečima. I tu pomoć u kreiranju političkih uverenja neko mora da pruži. E, taj neko su mediji i „mediji“: ono sa čime svaki glasač dolazi u kontakt, direktno ili posredno – ili su ti sadržaji viđeni lično ili su prepričani od strane nekoga ko svoja uverenja želi da podeli sa nekim ili da ih prenese na nekog. 

Time dođosmo do toga da mediji ne prenose samo rezultate utakmica, vremensku prognozu, datum premijere filma i ostale činjenične elemente masovne komunikacije. Mediji, gle čuda, predstavljaju i ozbiljne pomagače u kreiranju, pa na primer, izbornih stavova i uverenja. A na osnovu, rekosmo, izbornog zbira tih stavova se vlada, raspoređuje budžet, dele poslovi i profiti, donose zakoni i rupe u njima… svašta nešto dosta bitno za funkcionisanje države i život njenih stanovnika se dogodi jer je neko glasao, pružio podršku, ostao kod kuće u izbornom danu, odustao od protesta ili šta god tome slično. Plus, uz izbore dođe i još dosta toga što donosi dobrobit onima koji su na vlasti ili onima koji su onima na vlasti bitni. Matematika jedna, kompleksna i veoma lukrativna.

I tako možemo, makar za početak, da utvrdimo šta bi mogli biti mediji koji nisu mediji, sem što ih zovemo medijima. To što oni svakako jesu moglo bi se nazvati komunikacijskim preduzećima za održavanje ili povećavanje broja onih koji, sa tačno određenim uverenjem (videti gore), idu na glasačko mesto. Onoliko koliko mediji omogućavaju da se neko uverenje samostalno sagradi od svih raspoloživih činjenica, toliko ih uopšte možemo i zvati medijima. A ukoliko se činjenice slažu (ili u radikalnim situacijama mediji koji to nisu jednostavno – lažu) tako da rezultat tog slaganja (ili laganja) bude konkretno i dirigovano uverenje, toliko su ti „mediji“ u službi jedne ideje, interesa, režima ili sistema. Propaganda, dakle, a ne informisanje. „Mediji“ koji su političko-propagandni, a nisu informativni, nisu mediji uopšte, već sredstva za medijsku manipulaciju zarad izborne manipulacije. Oni su samo drugačije spakovani reklamni blokovi, ulični bilbordi i internet baneri, koje samo preozbiljno shvatamo. Zato što, uz obavezni reklamni sadržaj, mediji koji to nisu objave i kakvo će vreme (možda) biti sutra, koji su rezultati sportskih takmičenja i kad je premijera nekog filma.

Da podsetimo, i bilbordi, oni elektronski, ponekad „objavljuju“ trenutnu temperaturu. Čak su jedno vreme pokušavali da emituju vesti, srećom brzo su odustali. Nećemo sad o tome, imamo važnijih stvari.

* * * * *

Za domaće ljubitelje onih medija koji to jesu stiže ne tako dobra vest. 

Društvene standarde o informativnoj ispravnosti medija kreira rezultat sadejstva političke kulture, političkog sistema i političke komunikacije. Demokratskim društvima su potrebni objektivni mediji: ukoliko njih nije tako lako napraviti ili održavati, ili ako su „nejaki“ u pokušaju objektivnosti, tu obično pomogne kolika-tolika ravnoteža ideološki različito orijentisanih medija. Pa se istina i objektivnost traže negde u sredini. 

Dočim, autokratskim režimima nikakva objektivnost, ravnoteža ili sredina nisu potrebni, u njima su svi mediji propagandni, po zadatku. Kim Džong Una ne zanima pluralizam mišljenja i stavova, kao ni pluralizam uverenja. Na njegovim izborima potrebno je da izađe 99.99% glasača i da svih 100% izašlih glasaju za Otadžbinski Front. Ovo su rezultati severnokorejskih parlamentarnih izbora održanih 2019. godine. Možemo samo da naslutimo šta se dogodilo sa onih 0.01% neizašlih. 

Elem, početak 21. veka darovao nam je i takozvane „hibridne režime“, što je oznaka za autokratije koje se lažno predstavljaju kao demokratije. U takvim političkim sistemima – posebno u onima koje politička kultura i tradicija dodatno podstiču na jednoumlje – slobodni, nezavisni i objektivni mediji imaju pretežno dekorativnu ulogu. U slučaju kakvog međunarodnog „popisa“ instrumenata kojima raspolažu demokratske države, autokrate hibridnih režima pokazuju na svoje medije koji to jesu, a odgovarajući na pitanje – „Imate li ih?“. Moderni politički Potemkini potom pokažu na fasadu kreiranu od dekorativnih demokratskih elemenata (partije, mediji, NVO), ta se, valjda, iz razloga navedenih u ovom primeru, „hibridni režimi“ nazivaju i fasadnim demokratijama. 

Kada uz pomoć pukog postojanja slobodnih medija dobiju kakav-takav „sertifikat“ o demokratičnosti svog sistema, „hibridžije“ nastavljaju svoju dotadašnju medijsku delatnost: propagandni „svetionici“ iliti mediji koji to nisu – dodatno potpomognuti isključivim monopolskim pravom da imaju maksimalnu pokrivenost distribucije – nemilosrdno kreiraju i cementiraju stavove i uverenja svojih konzumenata. Te se tako vraćamo u onu nedelju u kojoj smo boravili pre nekoliko pasusa – olovkom su kandidate na izborima zaokruživali tabloidi, vanredna obraćanja i TV dnevnici sa nacionalnom pokrivenošću. Uz dodatnu zdušnu pomoć partijske mašinerije, naravno. Glasač je tu bio samo propagandno formirani posrednik u procesu potvrđivanja posedovane vlasti.

U takvim političkim okruženjima iole objektivni mediji, sem što legitimišu i legalizuju hibridni autokratski sistem u (poluzatvorenim) očima demokratičnih kontrolora, imaju još jednu, manje prijatnu ulogu. Ne svojom voljom, već svojim postojanjem oni služe kao lako pristupačan dokaz da „izdajnici“, „neprijatelji“, „prevratnici“ i ko zna ko sve ne – lažu i obmanjuju, a ne bi li sa vlasti svrgli one koji su najveći garant stabilnosti, progresa i same egzistencije nacije, države i sistema. Ako su objektivni mediji neka vrsta vakcine protiv autokratije, u toj metafori su autokratski režimi – antivakserski. I obilato koriste vakcinu kao dokaz da ćemo oboleti još više, samo ako pokušamo da se zaštitimo.

Mala, kratka digresija: nezavisni mediji u fasadnim demokratijama, nevični političkoj komunikaciji i propagandi, mogu da naprave jedan „potez više“ – da nedostatak ukupne društvene objektivnosti i slabost svog „dometa“ nadoknade srazmerno pojačanim napadom na vlast. Napad može biti dodatno „garniran“ sukobom i sa konkretnim personama koje vlast obavljaju. Ovaj „potez više“ se dopunjava obaveznim preskakanjem analize sistema i pogrešnom pretpostavkom da je, ipak, u pitanju ikakva demokratija u kojoj će se osetiti posledice kritike. Na ovaj način je dekorativna uloga „dekorativnih“ medija hibridnog režima samo je dodatno pojačana, omogućavajući hibridnoj vlasti najpoželjniju ulogu neopravdane žrtve.

„Imate li slobodne medije?“

„Imamo, pa pogledajte samo kako nas samo bezočno napadaju.“

Suza suzu stiže, nad teškom sudbinom autokratije.

* * * * *

Dakle. Stavljanje medija i medija koji to nisu u isti koš poreklom je od toga što, prethodno, nije napravljena jasna razlika između demokratija i demokratija koje to nisu. Te je greška u nerazlikovanju medija, dakle, samo bliski potomak greške u nerazlikovanju političkih sistema, a brat rođeni nerazlikovanja „jesu/nisu“ političkih partija i ostalih elemenata političkog života hibridnog režima. Iz ovog „prvobitnog greha“ proizilazi i zabluda o tome kako se „ova situacija“ uopšte može promeniti.

Režimi, naime, imaju neprijatnu naviku da – kada u medijima pronađu kritiku na svoj račun – nikada ne reaguju tako što pokupe svoje stvari iz kancelarija i rado ustupe mesto tolerantnijima, sposobnijima ili poštenijima. Broj, rasprostranjenost i agresivnost medija koji to nisu, ne menja se isključivim pritiskom medija koji to jesu, već jasnim i nedvosmislenim, pritom veoma jakim, pritiskom društva da se promeni vrsta političkog sistema, da bi se time promenili i standardi u takozvanom medijskom svetu. Za one koji su odnedavno počeli da se istinski bave politikom – ako takvih uopšte i ima – tu je i dodatna napomena: broj i položaj političkih partija koje to jesu povećava se apsolutno istom metodologijom kao i u slučaju medija koji to jesu. Ukratko, hibridni režimi ne postaju manje hibridni tako što sami odlučuju o svojoj sudbini i promeni svoje prirode. Već ih oni, kojima je do toga stalo, na to i nateraju. Posao, da. Ali mora da se obavi.

I da, još nešto, takođe važno. Za sve do sada navedeno nije loše da postoji izvesna doza komunikacijske, medijske i političke pismenosti, za početak makar kod onih koji se bave komunikacijama, medijima i politikom. Tako će jednoga dana, bez optimizma da će on veoma brzo doći, moći da se napravi razlika između onih stvari koje to jesu i onih koje se lažno predstavljaju. Ova razlika za sada ne postoji, zahvaljujući manjku logike, neznanju i lažnoj nadi da će posao da organizuje neko drugi, kao što je to bilo pre 20 i kusur godina.

Koga i šta čitamo, gledamo i slušamo, to izgleda moramo sami da odlučimo. U politici, medijima, gde god. Ne zna se tačno kada, ali možemo da ispravimo ovu veoma glupu grešku.

Koja je još gluplja no što se o njoj može misliti.