Bog na nebu, Sinan na zemlji, studenti među generalizacijama

“Studenti ne mjenjaju svijet već modne marke, slušaju cajke dok sjede u mladeži stranke”, kaže jedna hrvatska hip-hop pesma o tamošnjoj studentskoj populaciji. I zaista, po mnogim istraživanjima, mladi u Hrvatskoj najviše slušaju narodnjake iz regiona. A u Srbiji, koja je “postojbina cajki”, “šok” i “neverica” jer studenti slušaju tu muziku.

“Šok scene ispred Studenjaka: Ori se Sinan Sakić”, zgražavao se TV Pink. “Ori se Sinan, odzvanja Seka! Ovo više stvarno nije normalno!”, moralisao je Informer povodom nedavne žurke u dvorštu Studenjaka, kojom je nekoliko hiljada mladih, većina bez maske i ne držeći distancu, obeležilo Dan studenata.

Pink i Informer nisu tako coktali kad je SNS uz trubače i kolo, u zatvorenom prostoru, ne poštujući bilo kakve epidemiološke mere, proslavljao izbornu pobedu. Sve im je bilo u redu kada se narod tiskao na Savskom platou dok je predsednik države svečano otkrivao spomenik Stefanu Nemanji. Nisu se uzbuđivali ni zbog raznih ilegalnih žurki po skupim beogradskim klubovima i restoranima u kojima se okuplja “kovid elita”, među njima i ministri Vulin i Kisić Tepavčević, pa i zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić. Stoga, licemerno moralisanje režimskih medija zbog studentske korona žurke neodoljivo podseća na onu narodnu – Korila koza ovcu….

Šta kažu profesori?

Ipak, nisu se samo mediji bliski vlasti skandalizovali ponašanjem studenata. Činili su to i oni koje vlast prepoznaje kao opozicione medije, a najviše žuči poslovično se izlilo na društvenim mrežama. Sinan Sakić nekako je odjednom, od svega što nas okružuje, postao paradigma propasti Srbije. Jer, šta da očekujemo ako najprogresivniji deo društva sluša Sinana? Ili, ima li ova zemlja budućnost ako će je jednoga dana voditi “visokoobrazovani Sinani”? Kako će studenti koji znaju tekstove Sinanovih pesama biti nosioci društvenih promena? U tih nekoliko pitanja mogu se sažeti sve žalopojke koje su se čule u javnosti, pa i u tvitu: “Kada radio ga Dilan, student ‘68. bio silan, danas ga kroz parkić, vozi Sinan Sakić.”

Ako na to dodamo i informaciju da se na poziv za vakcinaciju nije odazvao ni jedan student iz Kragujevca zbog “straha od steriliteta”, te prizor grupe studenata koja u podzemnom prolazu igra kolo uz “Neće Gara da primi vakcinu”, anksiozni strah ko će ovu zemlju voditi u budućnosti postao je još veći. No, da li se ponašanje i vrednosti studenata razlikuju od opšteprihvaćenih u društvu? Da li su današnji studenti zaista gori od starijih generacija ili je reč o generalizaciji i predrasudama? Oni koji svakodnevno rade sa njima – univerzitetski profesori, bez dileme kažu – ovo drugo.

“Sigurno ima preterane generalizacije, zato što smo u Studentskom gradu videli jednu grupu studenata, verovatno nisu bili prisutni ni svi studenti iz Studentskog grada. Mislim da se ta grupa mladih koju smo videli, u stvari, ugledala na nas odrasle. Oni vide društvo u kojem se mi odrasli, koji bi trebalo da im damo primer, ne pridržavamo epidemioloških mera. Političari i vodeće ličnosti u državi se ne pridržavaju mera”, kaže za Istinomer profesor psihologije na Filozofskom fakultetu Aleksandar Baucal.

“Često možete da čujete komentare kako su nam generacije sve gore. Ja to ne primećujem. Broj studenata koji se posebno ističu je stabilan u ovom periodu, ne primećujem neku degradaciju. Prate razne društvene teme u zemlji i u svetu. Ono što primećujem jeste da je poslednjih nekoliko godina veći broj studenata levo orjentisan, odnosno da smatraju da bi država trebalo da ima važnu ulogu i u privredi i u ostalim aspektima života”, kaže Jelena Žarković, profesorka na Ekonomskom fakultetu.

Dodaje da joj je strano isčuđavanje na današnju omladinu, recimo, kada se komentarišu njihove proslave uz folk muziku.

“Ja mislim da je jedina razlika između današnje omladine i njihovih roditelja to što tada nisu postojale društvene mreže, pa nismo mogli da se sablažnjavamo šta sve rade”, primećuje s osmehom Jelena Žarković.

Profesorka Jelena Jerinić sa Pravnog fakulteta Univerziteta Union smatra da većina studenata, kada dođe na fakultet, ima vrednosnu orijentaciju koja je često rezultat onoga o čemu su slušali u porodici, u medijima i u društvu.

“Verujem da stavovi koje studenti imaju ne mogu biti mnogo drugačiji od većinskog stava javnog mnjenja u Srbiji. Nije fer da od njih očekujemo da donesu promenu koju mi nismo uspeli da održimo”, kaže Jerinić.

Kultura preživljavanja

Kako izgleda prosečan student u Srbiji, kako živi i šta ga zanima, odgovore daju razna sociološka istraživanja. Poslednje javno dostupno, sprovedeno pre tri godine u okviru projekta „Eurostudent“, došlo je do sledećeg sociološkog profila – ima 23 godine, živi sa roditeljima i finansijski potpuno zavisi od njih. Za razliku od svojih kolega u Evropi, prosečan srpski student uglavnom ne radi tokom studija jer studije zahtevaju obavezno prisustvo na predavanjima i vežbama, ali i jer tržište rada nema fleksibilno radno vreme niti poslove prilagođene studentima. Takođe, za razliku od svog evropskog kolege, student u Srbiji malo putuje zarad učenja.

Činjenica da čak 96 odsto studenata potpuno finansijski zavisi od roditelja svakako u dobroj meri utiče i na način na koji provode slobodno vreme, te na količinu novca koji izdvajaju za kulturu. Ali, slično je bilo i pre desetak godina. Istraživanje o kulturnom životu i potrebama studenata iz 2010. pokazalo je da čak 84 odsto studenata retko ili nikada ne posećuje muzeje, da galerije retko ili nikada ne posećuje 75 odsto njih, a pozorišta 69 odsto.

Ako se vratimo još dalje u prošlost, recimo u 2004, videćemo da je i tada više od trećine mladih izuzetno retko posećivalio institucije kulture i da su studenti najviše bili zainteresovanih za zabavu i druženje sa vršnjacima u klubovima i diskotekama. Kulturni uticaj na svakodnevni život i rad studenata je i pre dve decenije bio sveden na minimum, jer su zbog niskog standarda i 2000. godine izdvajali veoma malo novca za kulturne potrebe.

I dok rezultati navedenih istraživanja pokazuju da teza o kulturnoj nadmoći starijih generacija pada u vodu, tvrdnja da su današnji studenti neaktivni i nezainteresovani za društveno-politička dešavanja, naročito u poređenju s mladima devedesetih godina, ima uporište u stvarnosti.

Lične stvari

“Primećujem da novije generacije, osim manjeg broja koji jesu angažovani, prosto ne prate ta dešavanja. Ne čitaju novine, ne prate vesti. Ja pokušavam da ih na to motivišem, ipak nisam sigurna koliko uspevam. Međutim, teško mi je da ih za to ‘krivim’. Ono što vide oko sebe, teško da može da im ulije poverenje. Često, na predavanjima, kada govorimo o upravi i političkim institucijama, vidim njihovo nepoverenje. Ponekada to i kažu: ‘Ali, profesorka, to u životu nije tako. Mi znamo kako se dobija posao. Znamo koliko je korupcija raširena itd’“, kaže Jelena Jerinić, profesorka ustavnog i upravnog prava.

Profesorka Jelena Žarković nije sigurna da li je uopšte moguće porediti devedesete i današnje vreme, jer je devedesetih, kako kaže, dok je zemlja prolazila kroz ratove i međunarodne sankcije, bio i veći pritisak na mlade da izađu na ulice i da se bore za bolji život.

“Sada se očigledno ne osećaju toliko egzistencijalno ugroženim kao tada. Njih najviše muče problemi kako da nađu posao, u struci ako je moguće, i da imaju pristojan život. Ali to je problem i mladih u drugim zemljama jer je stopa nezaposlenosti u mlađoj populaciji dvostruko veća od celokupne populacije i isto ne vidimo da zbog toga izlaze na ulice i protestuju. Problemi očuvanja životne sredine su nešto što ih motiviše i to možemo da vidimo i ovde i napolju”, objašnjava Žarković.

Aleksandar Baucal smatra da su novije generacije pragmatičnije, dok su ranije generacije bile više socijalno osvešćene, odnosno više su se bavile pitanjima društvene pravde i bile spremne da protestuju i zbog stvari koje se nisu neposredno ticale njihovog studiranja.

“Mislim da su ove mlađe generacije više okrenute ličnim stvarima i da će najpre da protestuju zbog nekih stvari koje njih žuljaju. Međutim, mislim da je to generalno promena u društvu. Nekadašnje generacije su bile vaspitane u duhu socijalizma, gde je bila jedna od prvih premisa – vodi računa o opštem, a ne o svom ličnom interesu. Sada kao društvo promovišemo lični interes”, primećuje profesor Baucal.

Da su današnji studenti malo zainteresovani za politiku, pokazuju i istraživanja. Iako je posmatralo mlade u celini, a ne samo studentsku populaciju, istraživanje koje je 2018/2019. sprovela Fondacija Fridrih Ebert, nudi zanimljive zaključke – iako nezadovoljni stanjem u društvu, mladi nisu zainteresovani za politička dešavanja, niti su voljni da učestvuju u javnim poslovima, već su usredsređeni na svoj privatni život. Zabrinuti su za budućnost, ali su i odlučni da individualno pronađu put ka boljem životu – mnogi u inostranstvu. Porodica je ta koja im pruža finansijsku podršku, ali i na sebe preuzima obaveze koje je trebalo da preuzme država.

“To ima za posledicu da mladi ljudi zanemaruju ulogu institucija društva, kao i sopstvenu odgovornost za položaj u kojem se nalaze, a takođe previđaju sopstvenu odgovornost za menjanje društva u kojem žive.”

Ipak, da studenti nisu fokusirani isključivo na pitanja školarina, uslove za upis godine ili pretnje iseljenjem iz studentskih domova (u proleće prošle godine bilo je najavljeno zatvaranje studentskih domova kao mera sprečavanja širenja korona virusa, ali se posle studentskog protesta od toga odustalo), pokazao je i nedavni Ekološki ustanak. Na njemu je, po rečima jednog od govornika sa Šumarskog fakulteta, bilo “pola Studenjaka”.

Studenti su na ulice izašli i u julu prošle godine, zbog najave da će vlast ponovo uvesti policijski čas, a protesti “1 od 5 miliona” i “Protiv diktature”, ulivaju nadu da nije baš sve izgubljeno i da mladi, uprkos opštem utisku, pa i rezultatima istraživanja, nisu sasvim apolitični i apatični prema društvenim dešavanjima koja utiču na sve građane.

Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović