Borba protiv diskriminacije – krupne reči, a dela sitna

Prošlo je više od osam meseci otkako je održavanje Povorke ponosa u Beogradu otkazano, odnosno zabranjeno. Septembra 2009. godine predstavnici državnog vrha su se utrkivali u obećanjima o konačnom obračunu sa onima koji pozivaju na nasilje inspirisano diskriminacijom. Danas, kada se već uveliko pominje mogućnost održavanja nove Povorke, od tih obećanja nije se mnogo odmaklo.

Kada bi se gledalo samo po izjavama koje se upućuju, podrška LGBT populaciji ne manjka. Tako je, na primer, ministar, čiji su posao ljudska i manjinska prava nedavno pomenuo da će zvanične institucije pružiti zaštitu u slučaju organizacije Povorke ponosa.

„Ako pripadnici LGBT populacije izraze želju da organizuju paradu, država će snažno stati iza njih.“(ministar za ljudska i manjinska prava, Svetozar Čiplić, Večernje novosti, 26. 05. 2010. godine)

Ako se, pak, pročita šta stoji u godišnjem izveštaju Labrisa o stanju ljudskih prava LGBT osoba u 2009. godini, suočićete se sa daleko poraznijom situacijom.

„Ono što je nakon 20. septembra postala ogoljena činjenica koja se ne može poricati jeste da su upravo predstavnici vlasti svojim mlakim i nedovoljno ubedljivim izjavama, odnosno predugim ćutanjem kada je reč o LGBT populaciji, doprineli atmosferi u kojoj je bilo sasvim moguće nekažnjeno pozivati na linč čitavog jednog dela populacije.“

Stidljive podrške je, dakle, bilo, ali eksplicitno ona se svela na tri čoveka – državnog sekretara Ministarstva za ljudska i manjinska prava, republičkog i pokrajinskog ombudsmana.

Podsećanja radi, nakon otkazivanja Povorke iz Vlade Srbije je saopšteno da će  „Vlada osigurati javni red i mir, bezbednost građana i imovine i obezbediće pravo svakog građanina da izražava svoje ustavom i zakonom zagarantovane slobode.“ (B92, 19. 09. 2009. godine)

Bilo je i bombastičnih najava da država neće tolerisati nasilje i diskriminaciju, da neće ustuknuti pred nasilnicima, da će se obračunati… I najave su ostale najave, ništa više.

„Nijedna grupa, ma kakav predznak imala, ne sme da poseže za pretnjama i nasiljem, niti da uzima pravdu u svoje ruke i ugrožava živote onih koji drugačije misle ili jesu drugačiji. U Srbiji će se Ustav, zakoni i javni red i mir poštovati, a bilo kakvi napadi na vojsku, policiju, novinare, službena lica, kao i ostale građane, neće se tolerisati i protiv počinioca će se preduzeti sve zakonske mere.“ (predsednik Srbije Boris Tadić, Borba, 19. 09. 2009. godine)

Republički javni tužilac Slobodan Radovanović je 25. septembra 2009. godine podneo zahtev Ustavnom sudu za zabranu organizacija „1389“ i „Obraz“, čiji pripadnici su pozivali na nasilje nad seksualnim manjinama.

„Republičko javno tužilaštvo, vršeći svoju osnovnu funkciju krivičnog progona, posebno u postupanju po krivičnim delima protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije i drugim kažnjivim delima motivisanim mržnjom, uperenih protiv čovečnosti, uočilo je organizacije ‘Obraz’ i ‘1389’ kao uzročnike brojnih incidenata u kojima su njihovi pripadnici, pridržavajući se osnovih načela tih organizacija, na razne načine povređivali Ustavom garantovana ljudska prava… Odluka ustavnog suda u ovom slučaju bila bi jasna poruka da neustavna i nezakonita dela ovih organizacija i njihovih članova neće biti tolerisana u ovom društvu.“ (portparol Republičkog tužilaštva Tomo Zorić, B92, 25. 09. 2009. godine)

Ni osam meseci kasnije Ustavni sud još nije doneo odluku o tome.

Šta se desilo u međuvremenu?

Pozitivnih pomaka na ovom polju ima, ali su još bledi. U okviru kampanje dijaloga sa državnim institucijama, Gej strejt alijansa uspela je da se sastane sa predstavnicima nekoliko političkih stranaka i drugih institucija, kao što je Kancelarija za evropske integracije, Ministarstvo omladine i sporta, Ministarstvo zdravlja. Projekat Labrisa usmeren na poboljšanje položaja LGBT osoba finansijski je podržalo Ministarstvo rada i socijalne politike. Ovih dana objavljena je i informacija da pripadnici i pripadnice gej i lezbejske populacije mogu da konkurišu za profesionalne vojnike u Vojsci Srbije. Ohrabrujuće je i to što je Gej strejt alijansa svoj poslednji izveštaj o stanju ljudskih prava predstavila u Palati Srbije sa ministrom za ljudska i manjinska prava Svetozarom Čiplićem, što je još 2009. bilo nezamislivo.

„Osnovna ideja je da ove godine na vreme počnemo saradnju i svi sastanci sa organizacijama idu u dva pravca. Ako se Povorka bude organizovala da na vreme bude ostvarena saradnja sa državom. Prošle godine je bilo nekoliko problema i desilo se da pobede oni koji propagiraju nasilje i diskriminaciju. Na vreme je trebalo početi saradnju, a sad smo je otpočeli. Na LGBT zajednici ostaje da odluči da li će organizovati Prajd. U tom smislu Ministarstvo daje i saradnju i asistenciju.“ (ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić, Danas, 18.03.2010. godine)

Onoga čega, međutim, nema jeste stvarno sprečavanje diskriminacije i kažnjavanje svih koji prete i šire mržnju. Zakon o zabrani diskriminacije postoji, ali, kao i obično, i kad proces krene dobrim putem, zaustavlja se na sudovima.

„Sve pretnje, presretanja na ulici, mejlovi koji pozivaju na nasilje su prijavljivani policiji, i policija je donekle odradila svoj posao, ali se, kad je sve došlo do tužilaštva, tu sve zaglavilo.“ (aktivistkinja Labrisa Marija Savić, Danas, 07. 04. 2010. godine)

I Gej strejt alijansa je nedavno podsetila da za 11 slučajeva nasilja i diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije koje njena pravna služba vodi pred tužilaštvima i sudovima u Srbiji nije zakazano nijedno ročište.

LGBT populacija, takođe, i dalje čeka na jasan signal države da li postoji politička volja da Povorka ponosa bude održana u 2010. godini. Sa državnog vrha o tome ili uopšte o položaju LGBT populacije u Srbiji nema mnogo priče. Ako i stigne koja, uglavnom je reč samo o deklarativnoj podršci. Umesto da država ispuni svoju obavezu i obezbedi im uživanje prava kakva imaju svi građani, ona floskulom „u slučaju da vi tako odlučite, mi ćemo podržati“ i dalje odgovornost prebacuje samoj LGBT populaciji. Pa, posle, ako se ponove scene prebijanja na ulicama iz 2001. godine, elegantno će se izvući sa konstatacijom „sami ste to hteli“.

Stvari se jesu pomerile od nule, ali ne i mnogo preko toga.