Borba za vodu – u Sloveniji javno dobro, u Srbiji “Error 404”
Dok su Slovenci vodu zaštitili Ustavom još 2016, i sada samo potvrdili svoj stav na referendumu gde su glasali protiv izmena Zakona o vodama, u Srbiji ova borba tek predstoji. Iako je predsednik Vučić odbio da potpiše zakon, njegov potez sagovornici Istinomera vide kao “oportunistički”, i upozoravaju da zakon i posle ovih peripetija i peticija ipak može stupiti na snagu, kao i da se “ljudima zamazuju oči donošenjem pojedinih zakona i uredbi, dok je na terenu vidljivo da nam je životna sredina sve zagađenija”.
Slovenci su bili izričiti kada su na referendumu glasali protiv novog Zakona o vodama. Skoro u isto vreme poslanici u Skupštini Srbije izglasali su nešto potpuno suprotno. Zakon je samo čekao predsednikov potpis da stupi na snagu. U međuvremenu, peticiju koju su pokrenuli Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI) i WWF Adria, do sada je potpisalo 70 hijada ljudi, a predsednik je naposletku dokument – odbio da potpiše.
Iako peticije nisu pravno obavezujuće, naš sagovornik Predrag Momčilović, aktivista Inicijative Ne davimo Beograd kaže da su one dobar metod za skretanje pažnje građanima, što se pokazalo na primeru sprečene seče šuma na Košutnjaku. Svakako, ovaj Vučićev potez, po njegovom mišljenju, pokazatelj je ko ima svu moć u Srbiji.
„Ista osoba donosi zakone a onda se kao spasilac pojavljuje i povlači ih, deluje da u Srbiji sve funkcioniše po principu narodne izreke kadija te tuži, kadija ti sudi.“
Jelena Mirković iz Inicijative Pravo na vodu, pak, nepotpisivanje zakona vidi kao signal da vlast postaje osetljiva na pitanja životne sredine „barem iz oportunističkih razloga“.
„Ukoliko bi Narodna skupština odlučila da ponovo glasa o istom zakonu (iste sadržine) koji je Predsednik Republike vratio na odlučivanje, zakon se izglasava većinom od ukupnog broja poslanika, nakon čega je Predsednik dužan da zakon proglasi“, poručuju iz RERI-ja.
Slovenija za primer
Dva člana zakona bila su posebno problematična, rekao je za BBC Uroš Macerl iz Eko kruga, organizacije koja je ujedno deo Pokreta za pijaću vodu u Sloveniji. Ova dva predloga su se, kako je rekao, tek naknadno pojavila u predlogu zakona.
'Jedan je dozvoljavao gradnju fabrika koje rade sa opasnim hemijskim materijama na vodozaštićenim područjima - jedna nesreća u takvoj fabrici zatrovala bi mnogo vode i ljudi. Drugim članom bi bila dozvoljena gradnja objekata za javnu upotrebu u priobalnom pojasu - ali iako su oni govorili o biciklističkim i šetnim stazama, takvi objekti mogu biti i hoteli, restorani, šoping centri', rekao je Macerl.
Možemo li se porediti sa Slovenijom? Jelena Mirković kaže da je odgovor ne, jer je Slovenija svoje vode zaštitila još 2016. godine i to članom 70a u Ustavu.
U ovom članu piše da su vodni resursi javno dobro kojim upravlja država, te da pitka voda ne može biti predmet sticanja profita, objašnjava naša sagovornica i dodaje:
„U tom smislu njihovo društvo je već osvešćeno i osetljivo prema privatizaciji vodnih resursa, a poslednji referendum bio je odbrana tih, već dogovorenih načela. U Srbiji toga nema, pa bismo mogli reći da iz slabe zaštite, klizimo u još slabiju“.
Slovenija je mnogo demokratičnija od Srbije, uprkos tome što Janez Janša svakodnevno radi na urušavanju osnovnih vrednosti slovenačkog društva, kaže Momčilović. On kaže da pored građana i ekoloških aktivista koji su se pobunili i uspeli da na referendumu ospore izmene zakona, Slovenija ima i progresivne političke aktere u parlamentu koji su se takođe usprotivili ovim zakonskim promenama.
„Verujem da je ovo moguće i u Srbiji ali je za to potrebna politička promena koja bi odbacila razvojnu paradigmu baziranu na eksploataciji prirode i radnika.“
'Dakle, ne možemo prosto uvoziti momentum i prepisivati rešenja u različite okolnosti. Ono što je zajedničko, a što su kolege u Sloveniji naglasile jeste da zakon kome je narod protivnik, a ne promoter, nije u skladu sa društvenim vrednostima i svakako treba da se suspenduje. Mi kao inicijativa Pravo na vodu nastavljamo svoje aktivnosti u pravcu promovisanja ekološki održivog i pravednog društva, što predviđa borbu za progresivniji zakonski okvir zaštite voda, po ugledu na slovenački primer.'
Privatizacija prirode u Srbiji
Nekoliko je spornih stvari u domaćem Zakonu o vodama koji je vraćen na ponovno odlučivanje a najkritičnije je omogućavanje zakupa vodnog zemljišta u zaštićenom području i području ekološke mreže. Problematično je i što nisu definisane delatnosti koje zakupac može da obavlja na tim zaštićenim područjima.
Svime ovime se pravi dodatan korak na putu do privatizacije prirode, smatra Momčilović.
„Priroda tako od javnog, zajedničkog dobra celog društva postaje privatna svojina pojedinaca koji se na taj način bogate, a nama ostaje samo zagađenje.“
Ovakav zakon, kaže naš sagovornik, legalizuje već postojeće loše prakse kada je u pitanju upravljanje vodnim resursima.
Iza zatvorenih vrata
Komentarišući izjavu Biljane Stojković, profesorke Biloškog fakulteta u Beogradu da je iza ovog Zakona „ideja da mi ne raspolažemo ni vodom, ni vazduhom ni zemljom i sada će to biti uneto i u zakon“, Jelena Mirković kaže da na primeru ovog Zakona možemo zaključiti „da se građani obaveštavaju o konačnim odlukama, a ne uključuju niti pitaju kako će se upravljati životnom sredinom„.
Ovakvo pisanje zakona iza zatvorenih vrata je nedopustivo poručuju i iz RERI-ja, a Mirković kaže da je „svaka politika koja je razvijena na nivou države a bez podrške naroda, nametnuta i biće neprihvaćena jer se nije razvila u diskusiji i dogovoru među ljudima“.
„To upravo važi i za ovaj zakon koji aktivisti i očigledna većina stanovništva Srbije vide kao suprotnost stvarnosti u kojoj žele da žive.“
Tri su razloga za to, smatra naša sagovornica.
Najpre, kako je Srbija, po njenim rečima, najsiromašnija zemlja regiona po broju autohtonih površinskih vodotokova, reke i potoci van zaštićenih područja su nam dragoceni. Kako su vodotokovi povezani, Mirković ukazuje da se “negativan uticaj koji neka MHE nizvodno od zaštićenog područja ima na ekosistem uzvodno ne može izbeći”.
Zatim, ona naglašava da čak 50 područja tek čeka zaštitu države a da je trenutno zaštićeno tek “skandalozno mala površina od 7,6 %”.
“Istekli Prostorni plan RS obećavao je da će se zaštita do prošle godine povećati na 12%. Nije jasno kako ćemo davati status zaštite kada već budu izgrađene devastirajuće MHE, ili je možda to i ideja, da zakon sam sebi uskače u usta u bliskoj budućnosti, pa ga onda ‘uskladimo sa realnošću’ tako da ipak priznamo da smo dozvolili gradnju MHE u zaštićenim područjima”, kaže ona.
Na kraju, Mirković ukazuje da u ovom Zakonu postoji i jedan “potiruća ograda” i to odmah posle rečenice kojom se ‘zabranjuje’ gradnja MHE u zaštićenim područjima, gde piše da Vlada može dozvoliti gradnju “ukoliko se (od strane vlasti) hidroelektrane proglase ‘projektima od opšteg interesa i nacionalnog značaja’”.
“Dakle, daleko smo od kraja borbe protiv malih hidoreketrana, ali i od kraja spinovanja vlasti u temi ekologije. Štaviše, deluje da tek hvataju korak sa temom i da imamo još dosta za očekivati.”
***
Na sajtu Skupštine ulaskom na tekst predloga zakona trenutno nas dočekuje jedno Not Found. S obzirom na to da je Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede predložilo Vladi Srbije da se ovaj akt povuče iz procedure (što se i desilo) i da se sprovede javna rasprava o novom nacrtu zakona, građanima ostaje samo da se nadaju da je pokušaj da se jedan ovakav akt donese bio samo Error 404.
