Boris Tadić – psiholog koji nepogrešivo bira pogrešne saradnike

Da li je Tadić bio dobar predsednik? Sa kime da ga uporedimo? Hronološki gledano: Slobodan Milošević, Milan Milutinović, Boris Tadić, Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić. Trebalo bi da je prelako, a opet za prosečnog građanina Srbije izgleda da nije. Zaboravilo se da nismo znali da li Tadić ima brata ili sestru, nismo znali kako mu se zovu deca, zaboravilo se da njegova stranka nije imala skupštinsku većinu, i da su mu se u vreme mandata podsmevali “što nije sposoban sebi da obezbedi stan”. Zaboravili smo da se predsednik po pravilu birao u drugom krugu tesnom većinom. Njegovi nekadašnji najbliži saradnici potrudili su se da se prva pomisao na Tadića, upravo zbog njih, veže za katastrofalna kadrovska rešenja koja je birao. I da danas kritičarima više smeta Tadić, nego oni koji su ga prodali kad su zadovoljili sve prohteve i prešli u novi tim. I da se s pravom pitaju – kako to da su te svi napustili?

Pošto ćemo ući u desetu godinu političkog života u kojem su uvrede, optužbe, svađe i satanizacija svih koji su protiv vlasti postale prihvatljive, nije ni čudo što se skoro zaboravilo kako bi trebalo da bude “normalno”. Stasale su nam čitave generacije koje se uopšte ne sećaju Srbije pre Vučića, pa su i o Tadiću stekli predstavu iz tabloida. Kad Tadić danas, umesto da drži predavanja po svetu, najavljuje kandidaturu za predsednika, kada poziva na jedinstvo opozicije, ali ako će se ujediniti oko njega, podrška je nevelika, a reakcija mlaka.

„Ja nikad neću odustati od političke borbe, a moja potencijalna kandidatura je pretnja ne samo kandidatu Aleksandru Vučiću, nego i drugim nekompetentnim kandidatima o kojima razmišljaju opozicioni prvaci. Tragično je kako se nismo dogovorili do sada“, rekao je Tadić u „Utisku nedelje“. Još je pozvao na borbu protiv kriminala, na zaštitu radnika, na decentralizaciju. Dok je to izgovarao Tviter je već bio pun prezrivih komentara – zašto to nisi uradio kad si mogao?

U svojoj političkoj karijeri imao je dobrih poteza i građani na društvenim mrežama često komentarišu “da nas nije bilo sramota kad je on bio predsednik”. Oni koji ga kritikuju ipak primećuju da je (kao da je i dalje na vlasti) potpuno odvojen od realnosti i suviše “svilen” da bi nekadašnjim saradnicima odgovorio istom merom.

Možda Tadić veruje da je bolji kandidat za predsednika od svih ostalih jer zna gde je grešio, ali mora tako da kaže – Ja sam kriv! Ja sam znao gde se krade, ja sam postavljao svoje đake na funkcije, ja sam žmurio na nepotizam, ja sam rehabilitovao SPS, a nije trebalo, nisam smeo da poverujem da su radikali napredovali, ja sam prestao da se trudim, pravio sam se da ne vidim da me svi mediji hvale, ćutao sam kad su birali sudije, pustio sam da plaćamo tuđe kafanske tuče, ćutao kad su bacali pare na zabave ministarstava, kad su otpuštali i koga moraju i koga ne moraju. Nisam se bunio kad su gušili glas opozicije u skupštini, kad su donosili loše zakone, ja sam kriv, ja sam poverovao da ćemo večno biti vlast. Praštajte braćo, sve ću da popravim. Sve!

Kluni iz našeg sokaka

Kad su god hteli da ga potcene, politički oponenti su za Tadića govorili da je – lep. Baš kako ga je jednom najavio Silvio Berluskoni, ne bez doze ljubomore – srpski Džordž Kluni. A lepota u politici nije minus (osim ako ste žena). Zna se na koga Vučić aludira kad za sebe uporno ponavlja “nikad nisam bio naročito lep”. Uostalom i sam je pričao jednu situaciju iz Kruševca još dok je SNS bio u opoziciji, gde mu je predsednik nekog mesnog odbora rekao da im je uspeh loš jer žene glasaju za Borisa Tadića zato što je lep, ali ga je Vučić demantovao jer su žene, kaže, promišljene i one glasaju za nekog ne zato što je lep, već za onog koji će im obezbediti sigurnost za porodicu. Zna se ko je prvi igrao basket, sa Dačićem i sa mnogim drugima, a ko je posle pokušavao da izgleda bar približno prirodno sa loptom. Kad se Tadić na vojnim vežbama na Pasuljanskim livadama pojavljivao u nekoj vrsti vojne uniforme, te uz osmeh iskakao iz tenka, njega nije javnost ismevala kao Vulina. Njemu se opraštalo jer “vidi kako mu stoji”.

Kad je išao na komemoraciju žrtvama Srebrenice, on nije kamenovan. Od čitave afere oko vakcina protiv svinjskog gripa, ostala je zapamćena pojava predsednika u sivoj majici bez rukava.

Uostalom, ako će simbol za Slobu i Miru zauvek biti onakav kako ih je crtao Koraks (već je ušlo u video igricu), i ako Aleksandra Vučića najupečatljivije slika Dušan Petričić, Tadić će svakako ostati upamćen onako kako ga je crtao Marko Somborac, u atlet majici sa ogledalom u ruci. I uopšte nije loše prošao.

Ipak, ljudi izbegavaju da kažu kako će između dva približno ista kandidata, za posao ili za predsednika, odabrati onog lepšeg, jer bi tako priznali da su površni. To je dobra strana za lepog. Loša je što kad napravi niz grešaka, lepotana snažnije preziru od onog drugog, u šta se Tadić bolno uverio 2012. godine. Kad je kao svaki Narcis okružen već prebogatim laskavcima, poverovao da ga ne može ugroziti neko koga zovu Toma Grobar.

Tek mnogo godina kasnije preuzeće delimičnu odgovornost “što nije uspeo da se do kraja izbori sa sklonošću ka korupciji delova Demokratske stranke”.

Ali je dodao: “Pri čemu svaka objektivna analiza i činjenice jasno govore da sam nasledio i taj problem – ali ipak to je došlo meni na naplatu. Greška je i što kadrovske promene nisam izvršio pre 2012. godine, umesto što sam planirao da se tome posvetim tek posle izbora.“

Tadić jeste rekao da je pred izbore „zaratio“ sa Zapadom jer nije želeo da prizna Kosovo, ali razgovor sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel posle kojeg je počeo njegov politički sunovrat, nikad nije do kraja iskoristio. Nije pristao na ukidanje paralalnih struktura na severu Kosova, a ne ume to da “nabija na nos” sadašnjoj vlasti. Kao da nije dovoljno pokvaren, već je najvažnije da pokaže kako je lično uvređen. A to nikog ne zanima.

Ne ume da prepozna realnost

Kada je izgubio izbore za predsednika, nije prepoznao da su se i u stranci okolnosti promenile. Prema svedočenju nekadašnjeg predsednika Demokratske stranke Dragoljuba Mićunovića, do promene je došlo pošto je Tadić izgubio izbore u republici od Tome Nikolića, a Đilas je dobio izbore u Beogradu protiv Aleksandra Vučića.

Sa mesta počasnog predsednika i iz samog DS otišao je jer je stranka pregovarala sa Zoranom Živkovićem, istim onim sa čijom strankom Tadić danas normalno sarađuje. Tako je naneo dosta jak udarac demokratama (tada na čelu sa Đilasom) par meseci pre izbora, osnovao svoju stranku i prešao cenzus. A onda se pokazalo da je ponovo birao pogrešne saradnike.

Niko nije izabrao gore

Boris Tadić je kao predsednik bio ljubazan i srdačan. Obrazovanje i porodično poreklo izbijali su iz njegovog nastupa, ali nije prezirao one koji nisu imali sreće da ih odgajaju akademici. Sa novinarima je komunicirao odmereno, a njegovi saradnici od početka su bili bahatiji od njega.

Na primer, jedno od prvih Tadićevih pojavljivanja nakon što je izabran za predsednika bilo je pri obilasku zgrade Specijalnog suda u Ustaničkoj ulici, jer je i on, kao i svaki novi predsednik, puno polagao na borbu protiv organizovanog kriminala. Novinari su čekali izjavu u hodniku, a on je kasnio. I to ne malo. Njegova tadašnja šefica pres službe, prišla je dojučerašnjim kolegama i rekla da će on doći brzo, a onda pokušala da smiri negodovanje rečenicom “Pa dobro, čekićali smo i Slobu, mnogo duže”.

Novinarima koji su tada bili tu i više od deceniju posle u glavi je zvonio i taj Sloba i to “čekićanje”, i taj prebrzi skok na “pa šta” i taj signal da će Tadić, ako pristane da se na taj način poredi sa Slobodanom Miloševićem, sebe lako ubediti da i ne mora mnogo da se trudi. Od Slobe je svakako bolji.

I danas se priča o Tadiću ne odvaja od ljudi koje je birao za saradnike i od toga gde su oni sada. O tome se manje više sve zna, zato evo samo kratkog podsetnika, bez nekog posebnog reda i bitnosti. Pomenuta šefica presa, Jasmina Stojanov kaže da je svoj posao radila, dok je Boris bio predsednik, te da je normalno da nastavi dalje. I Jelena Trivan nekada Marković, prvo je bila pomoćnica ministra Rasima Ljajića, da bi 2006. prešla u Demokratsku stranku odmah na mesto portparola. Četiri godine kasnije stigla je do mesta potpredsednice stranke, što se u to vreme smatralo munjevitim uspehom (nešto kao sada Nevena Đurić). Danas obavlja nekoliko funkcija i obračunava se sa kritičarima vlasti. Jedan od čak dva savetnika iz grupe “Idoli”, Nebojša Krstić ne libi se da bivšeg šefa Borisa Tadića optuži da je simbol regresije i da radi protiv sopstvene zemlje. Jedino je njemu Tadić javno odgovorio da se “bavi najstarijim zanatom”. I pokojni Vladimir Cvijan kod Vučića je preleteo direktno iz Tadićevog kabineta. I da ne nabrajamo sve, i Đilas, Šutanovac, Gordana Čomić, Dušan Petrović, Bojan Pajtić i mnogi drugi bili su u vrhu Demokratske stranke dok je Tadić bio lider. Nisu svi preleteli, ali nisu ni sa Tadićem.

A gde su oni koji su sa Tadićem prešli u Socijaldemokratsku stranku? Da li je tada bolje birao? Skupštinska perjanica SDS-a Aleksandar Senić postao je sinonim za preletača, Marko Đurišić okrenuo je leđa Tadiću 2020. i probao da mandate osvoji sa Gordanom Čomić u nečemu nazvanom Ujedinjena demokratska Srbija (UDS). Goran Bogdanović na papiru je još tu, ali se nije se oglasio bar godinu dana.

Odakle lideru stranke koja se ne pominje u skorijim istraživanjima javnog mnjenja, ili se stavlja pod “ostalo”, pomisao da može opet biti predsednik? Ko su njegovi sadašnji saradnici i ko će njima da veruje? Ko sad savetuje Tadića da, umesto da savetuje kandidate sa “olimpske visine”, opet upotrebi svoju veštinu psihologa i priđe biračima kao nekad, od kuće do kuće, od koša do koša, da im objasni da će biti bolji od Vučića. Da iskoristi sposobnost što može da priča sat i četrdeset minuta sa Goranom Vesićem, a da se ne iznervira. I na kraju, da mu svakog dana po jednom pusti snimak konferencije za novinare posle poraza, na kojoj je Tadić stajao potpuno sam. I da u novom filmu uloga ne mora biti glavna, da bi bila za Oskara.

Naslovna fotografija: FoNet/AP