Božović: Opozicija je postala zmija koja jede sopstveni rep

Predsednik izvršnog odbora regionalne nevladine organizacije Akademija za razvoj demokratije Balša Božović u intervjuu za podkast Istinomera „U mikrofon“ kaže da izoštrene slike dve stvarnosti u Srbiji „nisu usamljen slučaj u istoriji“. „Postojali su u istoriji slični slučajevi i u monarhijama i u republikama, kada je u osvit revolucija delovalo da je sve u redu. Mi se sada nalazimo pred nekom demokratskom revolucijom“, smatra Božović, koji je bio i narodni poslanik i član i funkcioner Demokratske stranke. Prema njegovom mišljenju, „slike spokoja iz Beograda na vodi su varka, jer je reč o nesigurnosti i potrebi predstavnika vlasti da svoju prosečnost maskiraju potiskivanjem društva ka dnu, kako bi se osetili izuzetnim i uzvišenim“.

U kojim tačkama vidite tu njihovu slabost?

U tome što ne konstatuju sve što se danas dešava u društvu. Ne žele da daju komentar na, ne znam, koliko hiljada ljudi se skupilo tog dana i zahtevalo jedan drugačiji odnos države prema resursima i prema životnoj sredini. Sa druge strane imamo kriminalizaciju društva, na koju oni apsolutno ne žele da odgovore, zato što ne znaju šta da kažu. Imate onda situaciju gde ministar u vladi prisluškuje predsednika republike, i onda se opet svi pravimo ludi i blesavi. Onda imate sekretarku u Ministarstvu unutrašnjih poslova koja je očigledno učestvovala u sukobu kriminalnih klanova… Sve to nekako iz dana u dan postaje jedna vrsta naše svakodnevice. Oni proizvode nove afere da ne bi odgovarali na stare i njihova ugroženost je u tome što većini naroda kroz svoje nacionalne medije pokušavaju da pokažu kako je zapravo situacija potpuno u redu.

Ali da li to uspeva?

Mislim da građani svih ovih godina osećaju nelagodu, ali mislim da ne vide da je neko sposoban da kanališe to njihovo nezadovoljstvo. Apsolutno je sve jasno kada je u pitanju vlast – glavna kritika je na onima koji su na tom zadatku da kanališu nezadovoljstvo ljudi, koje se skuplja već devetu godinu zaredom.

INTERVJU SA BALŠOM BOŽOVIĆEM  MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

Ko treba da kanališe nezadovoljstvo? Da li su to možda aktivisti?

Ne, to je lider, to rade lideri, pre svega opozicije. Maločas ste pomenuli knjigu Vesne Mališić, koja je napisala „San o Srbiji Zorana Đinđića“ na jedan veoma mudar način, iskoristivši sećanja Zorana Đinđića, odmah nakon 5. oktobra, dok su ona još bila sveža. Dakle, lider je taj koji kanališe nezadovoljstvo – lider nije taj koji sebe nameće kao kandidata, lider je taj koji vidi deset ili dvadeset godina unapred i bori se da društvo postane kvalitetnije nego što jeste.

Gde je taj lider u Srbiji?

Još uvek ga nema, nažalost. Imamo dosta, rekao bih, predsednika opozicionih stranaka, a veoma malo lidera.

Šta treba da se dogodi da taj lider postoji?

Mislim da je opozicija u poslednjih devet godina doživela jednu rafalnu paljbu od strane režima i ona je razdrobljena, i to je najveća odgovornost onih koji su danas na vlasti. Oni su im ukinuli sredstva finansiranja, oni su im na svaki mogući način onemogućili da se građanima predstave, da imaju fer uslove u medijima. Sa druge strane, opozicija je samu sebe međusobno saplitala i postala jedna zmija koja jede sama sebi rep.

Zašto se, po vašem mišljenju, to dešava, šta je smisao toga?

Nezdravost i nepostojanje osećaja za društvo. Ne možete da budete trideset godina na političkoj sceni a da ne vidite gde vam je društvo i kakve su potrebe vašeg društva. Ja čvrsto verujem da je ovo društvo pred nekom demokratskom revolucijom.

Demokratska revolucija, šta je to, gde je potencijal?

U svim aktivnostima koje se svakodnevno dešavaju u Srbiji, mimo bilo kojih političkih stranaka i partija, i to je dovoljan signal onima koji se bave politikom da se nešto dešava i mimo njih. Taj će ih talas ili potopiti ili će ga zajahati i vrlo vešto upravljati njime.

Mislite da društveni pokreti imaju potencijal iz kog će nastati snaga koja će da artikuliše nezadovoljstvo?

Postoje ugrožene grupe u Srbiji, ima ih više, ali fundamentalno se odnosi sada na to da li ćemo preživeti. Imamo situaciju pandemije, gde smo svi u strahu i u vanrednom stanju godinu dana, a onda kada se malo osvrnemo i pogledamo podatke, duplo više njih umre od zagađenja vazduha i bolesti respiratornih organa nego od samog kovida. Postoje stvari koje su vezane za sve nas – voda koju pijemo i vazduh koji dišemo.

Da li su ti pokreti, taj protest u subotu, treća paralelna stvarnost u kojoj živimo, ili treba da budu saveznici opozicije?

Ljulja se taj brod, mnogo nezadovoljnih izlazi na površinu i vlast ne čini ništa da to rešava. Ali ne bih rekao da je ta paralelna stvarnost vezana samo za režim, rekao bih i da se na neki način to može reći i za opoziciju. Imate lidere stranaka koji se na Tviteru ili Fejsbuku na neki način takmiče ko gleda bolje serije i ko gleda bolje filmove na Netfliksu. Dakle, hoću da kažem da smo svi u nekoj paralelnoj stvarnosti, a građani su ti koji izgleda osećaju ono što se zaista dešava i mislim da je to talasanje sve jače i jače. Ako primećujete, poslednjih godina ima mnogo inicijativa, svakog dana ima protesta. Neko zbog vazduha, neko zbog reke, neko zbog toga što Srbiju pokušavaju da stave u cev, a ne samo reke, ali u svakom slučaju sve je manje sloboda, sve je manje sigurnosti i sve manje je ovo život dostojan čoveka.

Vratimo se na tezu o demokratskoj revoluciji. Kako vodi put do demokratske revolucije, šta je ona danas?

To je, na primer, da studenti na FPN-u blokiraju svoj fakultet i svim profesorima kažu da se odrede prema ovome što je bila vest – da će Maja Gojković i Jadranka Joksimović, urednica časopisa „Velika Srbija“, dve ministarke, postati članice Saveta fakulteta. Nije to zadatak opozicije, nije to zadatak nekog predsednika stranke – on mora da oseti društvo, a ja duboko verujem da ga oni ne osećaju, već je to zadatak svih nas, dakle vas na vašem poslu i studenta na njegovom fakultetu.

Šta bi opozicija trebala da čini da oseti društvo? Da li Marinika Tepić oseća društvo? Da li to treba da rade i ostali?

Apsolutno je osećanje društva kada Marinika Tepić ode u Jagodinu da pomogne drugaricama na lokalu. Imate situaciju da žene ne smeju da progovore da su silovane, a ako progovore prođu kroz „toplog zeca“ u medijima. Imate, na primer, slučajeve da imate roditelje koji nemaju da plate račune, pa se bace sa desetog sprata. Jednostavno, to su stvari koje ne smete da ignorišete, i mislim da oni koji se bave tim temama osećaju to nezadovoljstvo.

Vi ste jedan od osnivača Akademije za razvoj demokratije, nevladine regionalne organizacije. Postavili ste sebi deset ciljeva, među kojima su i rušenje predrasuda u regionu, saradnja političkih elita. Da ostanemo na nama ovde – da li mislite da naša vlast, čiji su članovi i partije učestvovali u pokretanju ratova, ratnom huškanju, progonima, da li ona može da ruši predrasude danas? Da li mislite da se ova vlast, i u kontekstu naših unutrašnjih prilika, može popraviti? Da li Vučića možemo popraviti?

Ne.

Šta je predlog, onda?

Predlog postoji u knjizi Vesne Mališić. Daću vam primer: prilikom prethodnih parlamentarnih izbora, dok sam još bio narodni poslanik, predlagao sam da se razgovara o izlasku na izbore. Nisam hteo da po svaku cenu idemo na izbore, ali sam hteo da se razgovara o tome. Kada sam video da je većina odlučila da predstavi sebe kao ljude koji su za bojkot, onda sam rekao – hajde da pričamo kakav bojkot. Taj manjak dijaloga u tom momentu je doveo do toga da smo se predali – nismo ni bojkotovali izbore, niti smo izašli na njih.

Ali ako Vučića ne možete popraviti…

Ne možete, zato što je to kao da krečite zgradu, a zidovi konstantno otpadaju.

Šta je onda izbor? Pre nekoliko godina ste na „TV Naša”, koja više ne postoji, rekli da imamo dva izbora – revoluciju ili izbore?

Izbori. Godine 2000. dogodila se demokratska revolucija – to je nenasilna društvena promena koja podrazumeva da vi pobedite nekog na izborima, ma kakvi da su uslovi u zemlji. Danas, posle devet godina, svi znaju ko je Vučić i svi znaju šta taj režim radi. Ne možete danas da se žalite što vas nema sat vremena na RTS-u, a da ne odete poput Marinike Tepić u svaki deo Srbije i da razgovarate sa građanima i da na društvenim mrežama promovišete to. Njene objave su sto puta gledanije nego sve emisije u kojima je opozicija učestvovala na javnom servisu zajedno. Hoću da vam kažem da je danas situacija drugačija nego što je možda bila devedesetih, a to Zoranu Đinđiću čak ni tada nije bilo važno.

On je tada rekao, i to piše u knjizi koju citiramo, da se ide na izbore bez obzira na Miloševića, na njegove zakone, na njegova pravila, i da ih baš briga za Miloševića.

Dakle, kada pričam o demokratskoj revoluciji, mislim da ona bude suštinski demokratska, nenasilna. Mi nismo tu da zapalimo parlament i vladu i da uđemo na tenkovima. Ja sam protiv toga. Kada sam govorio na „TV Naša“, mislio sam na institucionalnu borbu, pre svega. Ali to ne znači da mi popravljamo Vučića – to znači da mi popravljamo Srbiju i institucije u Srbiji.

Kako da ih popravite? Evo, presuda da ste uvredili Vesića jer ste kao odbornik tražili da se ispita sve oko one čuvene jelke vam je delovanje pravne države i institucija. Sada ste se lično sa sudarili sa tim institucijama.

Tako je, ali mi danas nemamo sto opozicionih poslanika u Skupštini koji mogu da traže šta god hoće, jer tih sto poslanika mogu da izvedu 100.000 ljudi na ulice. Svakodnevno moramo da se borimo za demokratiju.

Imajući u vidu i prethodno pozivanje na reči Zorana Đinđića i na vaš zaključak da se Vučić ne može popraviti, da li biste rekli da će opozicija zapravo da gubi vreme u dijalogu sa vlastima o fer izbornim uslovima?

Sve zavisi kako to bude postavila. Ako je to još jedan izgovor da ne izađu na izbore, onda mislim da je to gubljenje vremena i nas i svih drugih. Mi smo se vratili pet godina unazad.

Ali ako nema popravke, da li onda gube vreme, umesto da se bave…

…tu postoji nekoliko stvari. Ja sam kao narodni poslanik imao priliku da razgovaram sa Knutom Flekenštajnom i Eduardom Kukanom prošlog puta kada su bili ovde. Dve osnovne stvari se nisu tu pominjale – prva i osnovna stvar je novac. Aleksandar Vučić je sistemski napravio da svaka opoziciona partija mora da bude u bankrotu. Vi ne možete bez novca da funkcionišete, i to je mnogo važnije od medija.

Opozicija sada nema novac iz budžeta, jer i nije u parlamentu.

Ali kada je imala, Vučić je taj novac smanjio do te mere da su prilivi bili ispod dugova i mesečnih kamata. On je napravio sistem u kome niko ne može da opstane osim SNS, i ovo je danas faktički jednopartijski sistem, i jedino oni funkcionišu i sistem jedino za njih radi, svi ostali smo ispod vode i gušimo se unutra. Sada imate pregovore – hajde da vidimo šta su suštinske stvari – imamo način da možda ispregovaramo da se jedan deo novca koji je Aleksandar Vučić, zajedno sa „uštedom“, odnosno kroz taj populizam smanjenja prihoda partija… zapravo ukinuo demokratiju u Srbiji. On je zapravo taj novac uzeo partijama da ne mogu da funkcionišu.

Ako ne možemo da ga popravimo, da li mislite da opozicija može bilo šta da izdejstvuje u tim razgovorima?

Apsolutno da. Idete sa svojim evropskim partnerima, što je jako važno, da im pokažete da imate apsolutnu volju da se stvari poprave. On neće da popravi stvari, on ne želi ništa zemlji – nema problema, mi onda idemo na izbore. Pošto smo se vratili, zbog prošlih izbora, pet godina unazad, jer smo ih predali.

Ipak, bojkot je uvukao Evropu u sve ovo.

I prošli put je bila Evropa. Podsetiću vas da opozicija nije želela da razgovara sa njima. Sada mi imamo situaciju, imamo evropske predstavnike koji su tu došli da budu svedoci, imamo naše zahteve – ukoliko neće da ispuni naše zahteve, mi se organizujemo i idemo na izbore. Kako idemo na izbore? Samo su predsednički izbori pred nama, ne postoje parlamentarni i ne postoje beogradski, i taj koji govori da je zrelo u Beogradu a nije u Srbiji – to je nešto najsebičnije što jedan političar može da kaže zato što, zamislite kako vas posmatra onaj iz Vranja, ili iz Leskovca, ili Novog Sada? Jednako je njima loše kao i ovima u Beogradu.

Slažem se, ali trenutno nema lokalnih izbora na svim nivoima, to je prosto retorika koja…

…ali nije retorika „Nas zanima Beograd, pa ćemo onda za četiri godine da se posvetimo vama“? Ne.

Mislite da su predsednički ključni?

Ne, oni jedino postoje. Zato što je Vučić kandidat za predsednika, on je kandidat za predsednika Vlade i on je kandidat za gradonačelnika Beograda.

Šta je pandan tome?

Pandan je da, ukoliko opozicija može da se dogovori oko zajedničkog kandidata, da imamo zajedničkog kandidata za predsednika Republike, koji će svojim autoritetom da napravi listu i nosi listu na parlamentarnim izborima, koji će svojim autoritetom da napravi listu u Beogradu i da nosi tu listu. Isto tako, ovo su vanredne okolnosti – ja se ne slažem da tako treba da bude u budućnosti i da tako Srbija treba da izgleda, ali ovo su vanredne okolnosti, mi se sada borimo da dođemo u situaciju da demokratija počne da živi.

Govorite u kontekstu zajedničke liste opozicije?

Ne, o zajedničkom kandidatu za predsednika Republike, gde će dosadašnji predsednici stranaka ili stranke da se povuku korak unazad i da prepuste njemu inicijativu.

Ko je taj?

To je model koji predlažem, ne čoveka.

Rekli ste da je hrabro bilo to što je Tadić istakao da bi on mogao da bude kandidat, ako nema boljeg. Dobio je brzo odgovore da izađe iz politike, da ima boljeg.

To sam rekao zato što je on sa svojim iskustvom jedini od svih njih koji može da parira Aleksandru Vučiću. On je čovek koji ima iskustvo i poraza i pobeda, on je čovek koji je bio predsednik pa sada više nije. Siguran sam da je svestan nekih svojih mana.

U toj izjavi ste rekli da on ima iskustvo, što je po vama važno, i silaska sa vlasti, a to imaju i socijalisti, na primer. Zašto je to važno ?

Važno je zato što je mogao za ovih devet godina vrlo detaljno da sagleda sve greške koje su napravljene tokom dva mandata, koliko je bio predsednik Republike.

Kako objašnjavate to da je politička javnost u Srbiji 2012. godine bila spremnija da oprosti radikalima i Vučiću ratno-huškačku i svaku prošlost, nego što je spremna da oprosti demokratama ili Tadiću to što se dešavalo tokom vršenja vlasti?

Zato što je Tadić – ne samo personalno, nego je bio na čelu jedne političke snage koja je koliko-toliko zagovarala red. Kada zagovarate red, i to se ne oprašta u Srbiji, onda ne možete da radite šta hoćete. On je u svom okruženju imao ljude koji su radili šta su hteli, pa im je Boris Tadić smetao više od Tomislava Nikolića, zato što je sa Tomislavom Nikolićem mnogo lakše da se živi u brlogu nego sa Tadićem. Boris Tadić je 2012. godine izgubio izbore između ostalog zato što je pola njegovog okruženja odlučilo da on možda čak i nije neka smetnja, da oni možda mogu i bez njega.

Da li on može da povrati poverenje koje je imao 2008. godine?

Ja čak mislim da je 2012. godine tehnika zakazala – tada su oni koji su imali ulogu da stoje rame uz rame sa njim radili neke druge stvari. Tehnika je zakazala, on je imao više procenata na tim istraživanjima nego Tomislav Nikolić. Tog dana, jednostavno, motivacija njegovih birača nije bila veća od motivacije Tomislava Nikolića.

Ali pitanje je, kada govorite o iskoraku koji mora da se napravi, da li je Tadić danas taj političar sa kojim je iskorak moguć?

Tadić nije rekao „Ja po svaku cenu”, to je toliko fer i pošteno i to je prvi put za ovih devet godina da je jedan političar rekao: „Ja ću da se žrtvujem da me šutiraju u glavu ako treba, kao neko ko je bio dva puta predsednik republike, ako nemate boljeg.“ Na to mu njegove kolege kažu: „Jao, dosta je tebe.“ Pa ko onda? Evo, za godinu dana su izbori, recite ko. On je prodrmao malo tom svojom izjavom političku scenu i opet je na neki način ogolio one koji apsolutno ne osećaju društvo oko sebe.

U kojoj meri je u pravu Vuk Velebit kada kaže da je politička scena Srbije veštački podeljena na politički, ali i na lični sukob Vučića i Đilasa?

Da, mislim da je u pravu. I to se pre svega oslikava kada su mediji u pitanju. Imate situaciju da 80% medija u Srbiji podržava režim i pod pritiskom su režima i Aleksandra Vučića, a 20% je pod ogromnom kontrolom Dragana Đilasa.

Gde vidite tu Đilasovu kontrolu?

Vidi se na primeru jednog broja portala, zatim nekih novina, tekstova, na tome da neke političke urednice ili politički urednici javno na Tviteru brane Dragana Đilasa čak i kada pogreši i kada očigledno nije u pravu. Hoću da vam kažem da danas imate medije u Srbiji koji očigledno navijaju ili za jednog ili za drugog. Tu prostor za treću opciju ne postoji.

Najvažniji mediji koji ne podržavaju vlast su mediji United Grupe. Ne vidim da oni posvećuju veliku pažnju Đilasu, u smislu da ima prostor kod njih, da je čest gost…

Nije jedini, ali kada biste napravili analizu, jesu njegovi ljudi, jesu tekstovi koji govore u prilog njegovim namerama, negativni tekstovi ka opoziciji koji su njegovi neistomišljenici. Imate situaciju u kojoj on apsolutno dominira. Kao da ne postoje stranke u opoziciji sem SSP, koji je pokupio sve moguće funkcionere, članove ili neke odbore iz drugih stranaka.

Pa o čemu govorimo – o Đilasovoj sposobnosti ili o nedoraslosti ostalih?

To govori o nedoraslosti za ovaj trenutak. I SNS je svake nedelje učlanjivala po jednu stranku i utapala je u sebe. To je jedan obrazac koji se nastavlja – sa ovakvim odnosom prema medijima vi ćete posle Vučića opet imati Vučića, ništa se neće promeniti. I onda, kada vi kažete, da li će biti bolje? Pa, biće malo bolje. Ali to nas ne zanima, zanima nas da u društvu postoji debata, da svako može da kaže šta misli i da jednostavno imamo situaciju u kojoj je moguće da se rodi neka treća strana, alternativa koja baš nije vezana za biznis.

Ako opozicija izađe na izbore, šta je po vama pobeda?

Prva stvar je da nema dobre vlasti – imate dobro kontrolisanu vlast. Ako želite da je kontrolišete zaista jako i čvrsto, to je onda prvi cilj. Drugi cilj je da promenimo sistem, da ojačamo parlament, da promenimo zakone, da sprovodimo reforme koje Srbiju čekaju ne bi li jednog dana ušla u Evropsku uniju. Ne možete bez toga u Evropskoj uniji da tražite bilo šta. Mi nismo normalno demokratsko društvo u kome ćemo mi sada imati svog kandidata, oni drugi svog i svi imaju jednake šanse i uslove. Ne, mi sada branimo go opstanak ove zemlje koja se, pored svih reka, stavlja u cev. I sada imamo situaciju u kojoj branimo one fundamentalne vrednosti, zato što smo se vratili u pretpolitičko društvo, od 2012. godine do danas. 2012. godine je bila moguća smena vlasti, što znači da je demokratija postojala, danas ona očigledno ne postoji i očigledno to danas nije moguće – onda moramo svi da zbijemo redove iza jednog predsedničkog kandidata, da napravi liste – taj predsednički kandidat, ne opozicija – da izađe na te izbore i da se sudari sa Aleksandrom Vučićem.

Da li imate ideju ko bi to mogao biti?

Mogu da vam kažem model tog kandidata – treba da bude političar, treba da bude neko ko poznaje politiku, ko se bavi politikom i ko vodi neki sistem, čovek koji bi jednostavno mogao sutra da vodi zemlju i državu. Model nekog takvog, ako me sada pitate, a ja ne znam šta on misli o tome, jeste akademik Kostić, koji je pokazao da i te kako razume potrebe našeg društva i potrebe Srbije u 21. veku. 

Naslovna fotografija: Istinomer, Zoran Drekalović