Brod ukotvljen, a guta novac
Pozorišne predstave na brodu koji plovi po Dunavu…Zvuči lepo i romantično, ali ni izbliza nije tako. Vlada Vojvodine je pre pet godina godina kupila plovilo za projekat „Brod teatar“ i od tada ona tavori u novosadskom brodogradilištu. Već godinu i po dana na brodu se ništa ne radi, za sve to vreme plaća se ležarina, a najgore je to što tender za njegovu rekonstrukciju vrvi od sumnjivih radnji.
„Brod teatar“ je plovni objekat koji je pokrajinska vlada kupila za projekat „Brod teatar – plovnim putevima Vojvodine“ čiji je idejni tvorac glumac i reditelj Ratko Radivojević. Kako samo ime projekta kaže, idejni tvorac je zamislio da se sva kulturna dešavanja (za početak bi to bile pozorišne predstave) izvode na brodu koji bi tokom leta plovio po Dunavu i Tisi. Projekat je zaživeo i 2007. pokrajina je odlučila da unapredi ideju Radivojevića tako što će obezbediti brod čija će namena biti prilagođena audio-vizuelnim scenskim programima sa mogućnošću da radi cele godine kao specifičan kulturni prostor na reci. Pošto kao pojedinac Ratko Radivojević nije mogao da postane vlasnik broda koji je kupila pokrajina, objekat je pripao Studentskom kulturnom centru Novi Sad (SKCNS).
Tender za izvođača – blues mutne vode
Zašto je to tako pitali smo Zdravka Vulina, direktora SKCNS, vlasnika plovnog objekta. On kaže da je problem bio nedostatak novca u toku 2011. i 2012. godine. To, međutim, nije baš sasvim logično jer je brod trebalo da bude potpuno remontovan i nadograđen do avgusta 2009. Naime, pobednik na tenderu za izvođača radova je u svojoj ponudi naveo rok od 150 dana za završetak radova.
Komisija za izbor izvođača radova birala je najbolju ponudu između preduzeća „Teratrade-brodoremont“ iz Bačkog Monoštora, „Struja“ d. o. o. Novi Sad i „I-company“ d. o. o. iz Novog Sada. Osim preduzeća „Tertrade – brodoremt“, koje je brodograditelj i ima svoj prostor, tj. brodogradilište, dva druga učesnika na tenderu su preduzeća koja nemaju te kvalifikacije. I pored toga tenderska komisija u sastavu: glumac i reditelj Ratko Radivojević, penzioner Ilija Vukotić, advokat Srđan Dobrosavljev, radnik SKCNS Vladimir Kozbašić i arhitekta Dušan Miladinović (koji je kasnije glavni nadzor na remontu broda) najviše bodova dodeljuju firmi „I-company“. Da stvar bude još čudnija ponuda te firme nije bila najniža. Pa, odakle onda takva odluka? Prema saznanjima Istinomera, član komisije Ilija Vukotić je, iako penzioner, u tom trenutku bio zaposlen u „I-company“, te je bio u direktnom sukobu interesa. Kada smo nedavno telefonom nazvali tu kompaniju zaposleni radnik nam je potvrdio da Vukotić i dalje radi tu, ali je „već nekoliko dana bio odsutan pošto je na bolovanju“. Kasnije, kada smo ponovo pokušali da pronađemo Vukotića, niko se više nije odazvao na telefonske pozive. Vlasnik i direktor „I-company“ Marko Lagator odbio je razgovor sa nama „jer je prehlađen“, ali se složio da mu mejlom prosledimo pitanja. Na njih nikada nije odgovorio. U drugom telefonskom razgovoru nas je uputio na investitora SKCNS i negirao je da je Vukotić njegov radnik.
Dakle, u komisiji za izbor izvođača radova na remontu plovnog objekta i nadogradnji broda nije sedeo ni jedan inženjer brodogradnje, mada za Vukotića direktor SKCNS Zdravko Vulin tvrdi da se ceo život bavio brodograđevinom!
Odluka tenderske komisije za odabir izvođača radova dovodi se u pitanje iz više razloga. Kao prvo projekat remonta broda rađen je u brodogradilištu Bački Monoštor, onom koje je odbijeno na tenderu i pored toga što im je cena radova bila najniža (86.004.376,00 dinara bez PDV-a), kao i činjenice da imaju sve potrebne dozvole za rad i davanje atesta za svaki ugrađeni element na plovilu i imaju navoz za remont broda na suvom. Kao drugo, u Agenciji za privredne registre „I-company“ je zavedena firma kojoj je primarna delatnost proizvodnja metalnih vrata i prozora. Varenje broda i varenje metalnih prozora su potpuno različite stvari koje se na mogu porediti. I, kao najvažniji momenat da je komisijin izbor najboljeg ponuđača sumnjiv, jeste to što izabrano preduzeće nije moglo da ispuni finansijski deo ugovora koji kaže da izvođač radova mora sam da finansira remont i sve poslove na plovnom objektu do završetka, a da će Fond za kapitalna ulaganja (Fond) plaćati izvođača prema dostavljenim situacijama obavljenog posla. Međutim, ni Fond nije poštovao taj deo ugovora, te je prvu uplatu izvođaču radova u visini od 50 miliona dinara (od ukupno ugovorene sume 122.337.416,60) dao 2. 3. 2009. godine, kad još brod nije bio na navozu jer je tek desetak dana pre toga uplovio u brodogradilište. To govori da je Fond finansirao radove, a brod, ipak, nije završen. Tako i objašnjenje direktora SKCNS Zdravka Vulina o nedostatku novca više „ne pije vodu“.
Ipak, definitno najneverovatnije saznanje se odnosi na samu kupovinu broda u Segedinu. Tada su bili su prisutni stručnjaci Uprave, idejni tvorac Ratko Radivojević i, verovali ili ne, Marko Lagator direktor firme koja će kasnije dobiti posao na tenderu za remont broda!
Godine idu, pare idu, brod leži
U razgovoru sa glavnim nadzorom (Studio portal) na brodarskim radovima (članom tenderske komisije) arhitektom Dušanom Miladinovićem saznajemo da je komisija prilikom izbora izvođača radova imala stav da je „I-company“ najbolji ponuđač jer je deo radnika te firme radio u novosadskom Brodogradilištu. Ostale kvalifikacije tog preduzeća Miladinović nije navodio, ali je rekao da su inženjeri iz Bačkog Monoštora bili prisutni dok se remontovao brod.
„Brod teatar“ stoji u akvatoriji brodogradilišta više od godinu i po dana i na njemu se ništa ne radi. Istinomerov izvor tvrdi da se za stajanje plaća dnevna ležarina. Takođe, „I-company“ je nekome morao da plati korišćenje navoza na suvom tokom remontovanja korita broda. U brodogradilištu smo razgovarali sa Brankom Glušcem koji nam je rekao da je „I-company“ u podzakupu novosadske firme „Cel invest“ čiji je vlasnik Duško Radić, a njegovo preduzeće se, prema APR-ovom sajtu, bavi konsalting uslugama. To znači da je „I-company“ morao da plati Radiću sve troškove ležarina i prostora koji je koristio za vreme rada i sad dok stoji brod, a kako naš izvor tvrdi poslednja uplata Fonda bila je jesenas (2012.) u visini od 15 miliona dinara i da su te pare prosleđene za navoz i ležarinu. Takođe nam je rečeno da dobavljači brodskog materijala nisu plaćeni.
Takođe, saznajemo da je bilo predloga da se raskine ugovor sa izvođačem radova posle prve godine remonta, međutim umesto svega toga pravili su se aneksi ugovora koje SKCNS nije hteo da nam prosledi kao ni tendersku dokumentaciju. Poslednja uplata na račun „I-company“, kako nam je Fond rekao bila je 10. 4. 2012. i ukupno je do sada isplaćeno 110.429.446,51 dinar sa PDV-om, a dužni su da plate još 22.833.088,20 dinara.
