Buđenje
Predsednik države ne mora da bude obavešten o svemu ali kada o nečemu govori onda bi bar o tome trebalo da ima relevantne informacije. Da se ne bi dogodilo da se u istom danu jednim okom budi a drugim spava. Što nije redak slučaj u psihologiji. Češći od tog jeste onaj kad na oba drema. Stanje koje poništava uspavanu lepoticu zove se insomnia, u ovom vremenu blagotvoran lek za ove koji pred svačim žmure.
Evropa se nadmetala u rukometu usred Beograda, Niša, Vršca i Novog Sada i iz ovog poslednjeg komšije su morale peške doma. Jerbo su im neki mamlazi zapalili prevozna sredstva markirana tablicama sa šahovnicom. Dačić je ekspresno pohapsio te ludake, palikuće, Hrvate je poštedeo. I o tome je psiholog sa Andrićevog venca bio obavešten. Moraće da se ispriča hrvatskom kolegi Ivu. Nije propustio da kaže da se država obračunava sa huliganima, navijačkim hordama, ekstremističkim organizacijama i ostalim šljamom što dokazuje i Dačićeva akcija podno Petrovaradina.
Psiholog nije propustio i da ne kaže da su samo koji sat posle paljevine ubice Brisa Tatona pošteđene maksimalne robije. E, tim okom je Boris spavao. Isti ti huligani, ultra desničari, nacoši i kako ih već zovu abolirani su za brutalnost sa kojom se Boris obračunava izjavama prepunim oveštalih fraza garantujući borbu do istrebljenja i bezbednost svakom putniku namerniku koji pomisli da svrati u Beograd pre nego što bude ubijen.
To što se dogodilo u istom danu, u istoj državi, na istu temu, to zvuči blafemično, u onom metaforičnom značenju svetogrđa. Jedne kuneš druge blagosiljaš. Pa idi onda u popove, mlati kandilom i sveti vodicu. To ponekad ume da bude bolja filozofija od psihologije. Jednima daješ, drugima uzimaš. Kao kad mazneš sa oltara pa turiš u džep.
Nacija opijena tuđim sportskim uspesima koje svojata po ciči zimi i na debelom minusu ispod skupštinskog balkona gluva je da čuje šta se oko nje događa. I u njoj samoj. Dovoljna su tri finala i dva pehara da se zaboravi jedan život ugašen na beogradskom pločniku samo zbog toga što taj nije bio ljubitelj dresa najdražih boja. Onda se ubicama kazne zatvora umanje i za 60 odsto a psiholog mantra nad huliganstvom koje će poput crkavice s oltara strpati u mali džep.
Reći će neko da bi nekom ishitrenom izjavom o smanjenju kazni psiholog vršio pritisak na sud. Opet blasfemično. A na koga vrši pritisak kada se hvali hapšenjem novosadskih huligana i ponavljanjem priče o suzbijanju navijačkog nasilja i ostalih oblika stadionske groznice? Da li se u tom času Ivica oseća pritisnuto? Ne, Ivica je gazda svoje marice.
Ni pravosuđe se ne oseća onako kako se ne oseća Ivica, ono je, da se ne lažemo, nezavisno. Od sebe samog. Zbog toga su robije takve da pogoduju osuđenima i kazna su žrtvama. Takva „nezavisnost“ pravosudnih organa postojaće sve dok u jednookog budu dva različita oka. Onog budnog koje namiguje i onog sanjivog koje spava. Možda je lek upravo ono s početka priče – bolest koja zove na širom otvorene oči. Veliki sat otkucava, valja ga naviti na insomniju. Između većnog sna i Kiklopa, birajte buđenje.
