Cancel kultura u limbu ratobornih krajnosti

Dugo nas naučnici i eksperti iz oblasti informacionih tehnologija upozoravaju da će budući ratovi biti vođeni u sajber prostoru. Krvoproliće više nije jedini način da se eliminiše neprijatelj – dovoljna je informacija. I dok strepimo od hakerskih bombi koje bi, između ostalog, mogle zauvek da izbrišu naše virtuelno postojanje, na obroncima interneta, uvertira tom armagedonskom epilogu kao da je već otplesana. Vatreno oružje i granate zamenile su reči koje, umesto na paljevinu i barut, zaudaraju na bes i očaj.

Društvene mreže. Taj nesagledivo beskonačan teren na kojem se u igrama bez granica do kostiju demaskiraju vekovima unazad generisani problemi i sukobi čovečanstva. U čijem središtu kulja užarena lava nerazumevanja iz koje odzvanjaju ljudski urlici. Svaki u potrazi za nekom svojom istinom i pravdom.

Koliko puta ste poželeli da postoji magični daljinski koji blokira ljude tako da ni u realnosti više ne mogu da vam se obrate? Tvorci sada već kultne, sci-fi serije koja opipava potencijale najmračnijeg uticaja tehnologije na čovečanstvo “Black mirror”, u epizodi “White Christmas” iz 2014. godine, prikazali su upravo taj distopijski scenario.

Krajem iste godine, na društvenim mrežama, a posebno na Tviteru, kreće sve masovnije igranje rečju “cancel” u kontekstu šaljivog otkazivanja neistomišljenika.

Britanski magazin “Vox” piše da je taj hešteg naročito bio popularan među afroameričkim korisnicima ove mreže, te da je korak po korak metamorfirao u sve ozbiljniji društveno-aktivistički pokret koji je pokušavao javno da osudi svako uvredljivo i društveno neprihvaljivo ponašanje javnih ličnosti. Na koncu, i da ih u potpunosti “otkaže” iz javnog života. Posledice su za neke bile kobne, dok je drugima famozno “otkazivanje” samo nadogradilo već postojeću popularnost.

Posebno pozitivan odjek ovaj fenomen dobio je kroz ukrštanje sa pokretima “Black Lives Matter” i “Me Too” koji su tokom proteklih godina izvojevali mnoge važne pobede kada je reč o dugo ignorisanim i zataškavanim problemima koji se tiču osnovnih ljudskih prava.

Ipak, debata o kulturi otkazivanja kao da je zarobljena u večitom limbu.

Neki je nazivaju “mentalitetom rulje” i kažu da je ona prepreka slobodi govora. Drugi tvrde da je to platforma za glasove sa margine na kojoj se manifestuje savremena praksa društvene pravde.

Ali, glavno pitanje glasi: da li je to efikasan način da javne ličnosti pozovemo na odgovornost ili samo prečica da ih po difoltu kaznimo ne pružajući im priliku da se iskupe?

Nemački pisac i Nobelovac Tomas Man jednom davno je rekao da je “sve politika”. Skoro ceo vek kasnije, neko na Tviteru je dodao: “sem poezije”.

Dugo sam razmišljala ko bi mogao da bude adekvatan sagovornik o tako delikatnoj temi, a onda sam shvatila da nije poenta da bude adekvatan, već ideološki slobodan.

Moja sagovornica “ne pati od klišea i posmatra svet od nule”. Ona je pesnikinja, spisateljica, kolumnistkinja, ali i neko ko na društvenim mrežama već deceniju živi jedan autentičan život. Frida Šarar, nekima poznatija kao “Ah Frida” sa “starog Tvitera” (koji nije mnogo mario za politiku i trendove), rođena je u Srbiji, a u Rijeku se preselila zbog ljubavi. Njena pesma “Jebo vas jezik” i njen tekst “Prvi Hrvat u mom selu” nedavno su postali viralni u celom regionu.

Za sebe kaže da nije ni levičar ni desničar i da ne pripada nijednom pokretu, organizaciji niti stranci. “Moja glava ne pripada nikome”, ponosno ističe Frida.

“Svako ko bar površno čita moje kolumne i prati objave na mrežama, zna koliko se gadim svake ograničenosti i zaslepljenosti bilo kakvim ideologijama. Pogotovo ako su te ideologije popularne i društveno poželjne u datom trenutku. Svaki sistem, svako vreme, svaki društveno-politički kontekst ima svoju popularnu ideologiju, jednu šačicu ljudi koji su njeni osnivači i nosioci i gomile onih koji su se tu prišljamčili samo da bi bili podobni, da bi se osećali sigurno i da bi bili ‘u trendu’.”

Desničare, kako kaže, prezire, jer ih u najvećem broju slučajeva “nije briga ni za naciju, ni za tradiciju, ni za bilo šta drugo u šta se kunu, osim lične materijalne koristi”. S druge strane, za liberalno i levo orijentisane struje kaže da često “sebe doživljavaju kao intelektualnu elitu koja se bori za jednakost i pravdu, a neistomišljenike tretira u duhu neke totalitarne distopije”.

Na pitanje da li politički ekstremisti, bilo da su levo ili desno orijentisani, kroz kulturu otkazivanja zapravo guše smislenu realizaciju svake vrste društvene angažovanosti, kreirajući na taj način nešto nalik sajber ratu mediokriteta, Frida kaže da ovu pojavu vidi kao svojevrsan vid savremenog ideološkog apsolutizma.

“To je pokušaj da se cenzuriše čitava stvarnost koja nije u skladu sa principima jedne ideologije. Kontradiktorno je što ovakav netolerantan, tlačiteljski i hejterski pristup dolazi i od onih koji se u temeljnim postulatima svoje ideologije pozivaju na toleranciju, slobodu i različitost. Kensl kultura je poziv na jednoumlje, uvreda za ljudski duh i šamar slobodi govora i mišljenja.”

Referišući na njenu nedavnu kolumnu “Meso osećanja” za portal “City magazin”, u kojoj se bavi dekonstrukcijom čovekove prirode kroz paralelu između osećanja i morala, pitala sam je da li ljudi na društvenim mrežama, usled lažnog ubeđenja da su slobodni, iza svojih avatara (a često i anonimnih profila), sve više manifestvuju svoju iskonsku divljačku prirodu čija suština izlazi iz okvira bilo kakve etike. Njeno viđenje je da smo mi kao vrsta očuvali ono prastaro divljačko u sebi, bez obzira na to kako nas je klesala civilizacija.

“Internet je, zahvaljujući društvenim mrežama, postao arena u kojoj se ljudi danonoćno ujedaju, nabadaju i glože, bez ikakvih pravila borbe, vođeni najnižim instiktima, često i besom koji je proizišao iz nezadovoljstva sopstvenim životom, a uvek tobože u ime nekakve ideje. Kad uđem na Tviter kao da čujem vriske iz pakla. Isparavaju mržnja, sujeta, jed, gorčina, tuga. Jedni brane Kosovo, drugi brane zastavu sa bojama duge, a ni jedni ni drugi, u areni vlastitog života, u svojim kućama, na radnim mestima, nisu odbranili sebe. Odatle potiče sva nesreća.”

Problem je, kako kaže, u tome što moralna policija koja defiluje na mrežama nema realnu sliku o sebi. “Oni ne shvataju da su robovi ideologije i mediokriteti, već misle da su avangardni, napredni i apsolutno ispravni. Njima, kao i bilo kom malograđaninu ogrezlom u predrasude, fali kritičkog mišljenja da bi oformili objektivne stavove o sebi i svetu. Oni iz jedne veoma subjektivne i ograničene pozicije istupaju veoma borbeno i agresivno.”

Uprkos Fridinom oštrom stavu prema ostrašćenim galamdžijama na društvenim mrežama, činjenica je da je ona jedna od retkih koja je pre dve godine, na dan suđenja Milutinu Jeličiću Jutki, doputovala čak iz Rijeke da pruži podršku Mariji Lukić isped suda u Brusu.

“Pre nego što počneš da spasavaš univerzum, ne bi bilo loše da prvo prestaneš da budeš đubre. Borkinje za ženska prava mašu parolama na ulici, a kad dođu kod kuće peglaju mužu košulju. Za mene je veća feministkinja ona koja nikad nije sebe tako nazvala, ali koja u praksi živi ravnopravnost. Ako smo kukavice, nesposobne da rešimo svoja intimna životna pitanja, onda je licemerno da izlazimo u javnost i rešavamo tuđa. Mislim da ljudi intimno mnogo ćute, a javno mnogo galame. To mora da se promeni da bi borba bila prava, da bi aktivizam imao smisla i postigao najbolje rezultate.”

“Nije svaka politička nekorektnost nužno znak da se radi o lošem čoveku”

Drugi posebno zanimljiv ugao kulture otkazivanja tiče se autora i njihovih dela.

Kako da razdvojimo privatnu ličnost umetnika od njegove umetnosti? Koliko je to zapravo moguće ukoliko nam je njegov stvaralački opus obeležio neke najlepše i najvažnije momente u životu, te smo ga, na neki čudan način, ceo život doživljavali kao bliskog prijatelja, ili nekoga sa kime se poistovećujemo do srži?

Šta nam govori to što se za razne kultne autore i stvaraoce iz sveta književnosti, filma, muzike sada ispostavilo da su nekada u životu, ili u kontinutitetu, ispoljavali društveno neprihvatljiva ponašanja, u kontekstu vrednovanja njihovih dela? Gde je tačka u kojoj se razdvajaju subjektivni moral autora i autorsko delo, koje može biti od neizmernog značaja, ponekad i za čitavo čovečanstvo?

Frida kaže da je to jedno veoma složeno pitanje o kojem nema u potpunosti izgrađeno mišljenje, ali da bi najsmislenije bilo prići svakom slučaju pojedinačno.

“Bitna pitanja su ‘koliki je značaj dela’ i ‘koliki je prestup umetnika’. Pre mesec dana sam gledala dokumentarnu seriju “Allen v. Farrow”, koja raskrinkava Vudija Alena kao pedofila i seksualnog zlostavljača. Ja volim njegove filmove, pogledala sam ih skoro sve, ali mislim da posle ovoga neću pogledati više nijedan. On je odličan autor, ali njegov rad nije ni epski, ni epohalan, ni revolucionaran. S druge strane, negov ‘prestup’ je verovatno najgore što jedan čovek može da uradi. Kad je zlostavljanje dece u pitanju, tu nema izgovora. U takvim slučajevima je kensl aktivizam potpuno opravdan. Siledžije, ubice, zlostavljači dece, ne zaslužuju ni najmanje i najmarginalnije mesto na stvaralačkom nebu i u javnom životu. Njima je mesto u zatvoru i u senci zlodela koje su napravili.”

Međutim, ona napominje da problem nastaje kada se dogodi javni linč neke osobe samo zato što ona ima drugačije stavove ili se usudi da kritički razmišlja o nečemu što u ovom trenutku ima, kako kaže, “status svete krave”.

Takođe, smatra da je posebno problematična i upitna retroaktivna kultura otkazivanja, te naglašava da ne možemo posmatrati ljude izolovano od vremena i konteksta u kome su živeli, tj. kroz prizmu vremena i konteksta u kome živimo mi.

“U toj tendenciji da se sprovodi retroaktivni kensl aktivizam na ljude koji su živeli u nekim drugim vremenima, drugačijim okolnostima i odrastali u drugačijem sistemu vrednosti, najviše se ogleda ograničenost novih boraca za ljudska prava. Oni ne dozvoljavaju čak ni ljudima iz prošlosti da izgovaraju politički nekorektne rečenice, ljudima koji nisu poznavali današnji sistem vrednosti. Oni bi izbrisali celu politički nekorektnu istoriju ili se pravili da ona ne postoji ili bi je, pak, stavili iza rešetaka i osudili na večne muke. Nije svaka politička nekorektnost nužno znak da se radi o lošem čoveku.”

Objašnjava da je potreban dubok uvid i široko razumevanje ljudske prirode i istorije sveta da bismo doneli ispravan moralni sud o nekome ko nije pripadao našem vremenu. “Pikaso je možda bio egoista i gad prema ženama, ali to je nedovoljan razlog da spalimo njegove genijalne, neponovljive slike. Mnogi reditelji su se nekorektno odnosili prema glumicama, imali šovinističke opaske i neregularne kastinge, ali nećemo cenzurisati njihove filmove zbog toga. Potrebno je saosećanje i ljubav prema drugom čoveku da bismo ga objasnili pomoću njegovih životnih okolnosti, da bismo ga razumeli, umesto da ga odmah nabodemo šakom u nos, ne pomerajući se iz vlastite perspektive”, ističe Frida.

Ogrćemo li se idejama kao oklopima?

U kontekstu njene teze u “Mesu osećanja” koja govori o specifičnoj slobodi retkih pojedinaca koji su “toliko ovladali individualnim i društvenim, osećanjima i etikom, da imaju sposobnost improvizacije, kontriranja sebi, poigravanja sobom, supervizije nad moralom” (o čemu su, kako navodi, pisali i Kjerkegor i Niče), pitala sam je koliko je današnji prosečan moderan um pojedinca daleko od toga?

“Ta dva modela ličnosti su svetlosnim godinama daleko jedan od drugog. To su dve suprotnosti. Genije koji živi autentičnim životom, zahvaljujući slobodi da promišlja svet na kompleksan, slojevit način, ne robujući nijednoj ideji. I s druge strane, mediokritet skučenih mentalnih sposobnosti, koji se ogrne nekom idejom kao oklopom, spusti onaj gvozdeni štit preko očiju i ne vidi dalje od svog nosa. Takvih je prepun svet i prepun internet. Ali to je i normalno, genijalnost nikad nije bila masovna pojava, pa stoga ne možemo očekivati od većine da ima osobine genija”, zaključuje Frida i priseća se kako je pre deset godina na Kanskom festivalu filmski režiser Lars fon Trir bio obeležen kao persona non grata, jer se na konferenciji za štampu neslano našalio da je nacista.

“On se kasnije izvinio, objasnio da je to bila šala i da se čak radilo o grešci u prevodu, jer na njegovom maternjem danskom reč ‘nacista’ ima mnogo šire značenje. Međutim, najveći broj ljudi mu to do dana današnjeg nije oprostio. Ja sam mu oprostila odmah. Evo i zašto. Lars fon Trir je jedan od najgenijalnijih filmskih umova današnjice, možda i najgenijalniji. Osim toga, on ne krije da ima niz ozbiljnih psihijatrijskih dijagnoza. Drugim rečima, čovek je lud, prso. On je poremećeni genije. I ne možemo da očekujemo od njega da se ponaša i govori na način koji je razumljiv i prihvatljiv prosečnom čoveku, da se ponaša kao da je normalan. Prosečan čovek razmišlja pravolinijski, genije razmišlja fraktalno. Ono što prosečnom izgleda kao kontradiktornost, za genija može biti sklad”, objašnjava Frida i dodaje da “živimo teror puritanskih mediokriteta koji su svet izmerili prema sebi i pokušavaju da u taj maleni prosti kalup uguraju gigantske umove i autentične duše”.

Na kraju našeg razgovora, pitala sam je da li je i sama nekada osetila da je bila meta pokušaja otkazivanja zbog nekog životnog poteza ili izbora. Kaže da na sreću, svi u njenoj bližoj okolini na ljude gledaju pre svega kao na – ljude.

“Odrasla sam u ambijentu gde je najbitnije kakav si čovek, a posle toga dolaze neka druga određenja. Na isti takav način me je dočekalo i okruženje mog muža, kada sam se doselila u Rijeku. Ovde u Rijeci, Zagrebu, Splitu, kao i u Beogradu, Kruševcu, Nišu, živi mnogo dobrih i normalnih ljudi. Neki od njih su LGBT aktivisti, neki članovi HDZ-a, neki branitelji, neki su za Vučića, a neki svim srcem protiv njega, neki ne vole Albance, nekima su kumovi Albanci, neki poriču Srebrenicu, neki relativizuju Jasenovac, neki se groze abortusa, neki su feministi, neki su antivakseri… Među svima njima ima dobrih ljudi, koji su učinili mnoga dobra dela, koji su se sažalili nad slabijima, koji su pritekli drugome u pomoć kad je trebalo, koji su umeli da cene tuđu dobrotu, koji su divni roditelji, rođaci, komšije, koji su svojim životom zadužili ovaj svet i niko nema pravo, pogotovo ne anonimni avatari sa interneta, da kenseluje njihovu egzistenciju.”

Naslovna fotografija: Canva