Čekaju nas nove poplave, a mi ništa ne radimo da sprečimo štetu

Da bismo sistem odbrane od poplava podigli na mnogo viši stepen sigurnosti, potrebno je da svake godine tokom naredne decenije uložimo 90 miliona evra. Od toga, 60 miliona evra trebalo bi da se potroši na sprečavanje poplava na velikim rekama, poput Dunava, Save, Tise, Tamiša i 30 miliona za prevenciju bujičnih poplava. Ako znamo da je Srbija u maju 2014. od samo jednog poplavnog događaja imala direktnu materijalnu štetu od 1,7 milijardi evra, ovih 900 miliona evra za 10 godina zaista nije mnogo, a ta sredstva imamo, kaže u razgovoru za Istinomer profesor dr Ratko Ristić, dekan Šumarskog fakulteta u Beogradu, stručnjak sa katedre za bujice i eroziju. On ističe da se od korisnika vodnog zemljišta, prema članu 151 Zakona o vodama, na ime naknada za vodno zemljište godišnje, naplati više od pet milijardi dinara (oko 40 miliona evra). 

 

„Međutim, „Srbijavode“, koje su zadužene da se južno od Save i Dunava brinu za teritoriju naše zemlje, od tih pet milijardi dobiju, u najboljem slučaju, 1,2 milijarde, a čuo sam da im je za ovu godinu namenjeno svega 600 miliona dinara. Gde ode  ta razlika? Verovatno negde u budžet i potroši se ko zna za šta. U isto vreme, u Vojvodini, sve što se naplati po istom članu zakona odlazi u vodoprivredne namene. Zato Vojvodina nije imala većih problema sa poplavama poslednjih godina.“  

 

 

Dosta, ali je sve to samo popravka i obnova onoga što je porušeno u tadašnjim poplavama. Kad sve popravimo bićemo otporni na poplave kao što smo bili u maju 2014, a videli smo koliko smo bili. 

 

 

Na prevenciji nije urađeno ništa. Kada kažem koliko moramo da uložimo novca, argument nekih mojih sagovornika je da je to skupo, da smo siromašna zemlja… To je tačno, ali ako ne obezbedimo primarnu sigurnost, ko će kod nas da dođe da investira ako zna da je pod ozbiljnim rizikom od katastrofe? To je uslov za razvoj infrastrukture, privlačenje investicija i ekonomski oporavak. A u dolinama velikih reka su koncentrisane infrastruktura, putevi, najveći gradovi, a bez elementarne sigurnosti ne možemo ni sa čim da računamo. 

 

 

Oni su u donjem toku reke Bjelice, u zoni Lučana, uradili nasipe zaista kvaliteno, ali problem je što to nije dovoljno. Prava prevencija bi bila da se ušlo u gornji sliv Bjelice koji ima više od 200 kiliometara kvadratnih i da su se primenili svi neophodni radovi. To nije ni taknuto. To je slučaj i sa gotovo svim bujičnim vodotokovima u Srbiji. Jedino što je urađeno u domenu prevencije jeste izgradnja 20 do 25 pregrada za zaustavljanje erozivnog materijala, ali to je kap u moru.  U prošlom veku imali smo primere dobre prakse, a to je Grdelička klisura od 1.100 kilometara kvadratnih, i na tom prostoru su preduzete sve potrebne mere. 

 

 

Za vreme SFRJ to je rađeno na najvišem nivou. Nije ni onda cela teritorija bila zaštićena potpuno, ali je bio mnogo veći stepen zaštite. Ti sistemi su zapušteni, treba ih inovirati. Problem što nemamo institucionalno pamćenje, jer se ljudi često menjaju, a onda oni koji dođu ne vide problem kao celinu. U Austriji, na primer,  naša koleginica Marija Patek problemima bujičnih poplava bavi se već 21 godinu. Ona svake godine iz regionalnih organizacija po Austriji sakupi predloge za rešenje problema, sabere i prosledi ministru i potom kontroliše da li su izvedeni svi radovi predviđeni projektima. Toliko jednostavan sistem – radiš, kontrolišeš i naplaćuješ. Ona je riznica znanja, poznaje prirodne procese, zna kako funkcioniše administracija. Takva osoba zlata vredi. Da li bi se iko setio ko je kod nas pre 20 godina bio zadužen za problem poplava? 

 

U maju 2014. govorilo se da su u pitanju „poplave biblijskih razmera“, da su to „hiljadugodišnje vode“, a onda su se bujične poplave dogodile i ove godine i opet imamo začuđenost zvaničnika.  

Površna analiza režima padavina pokazuje da nije retkost da imamo događaje sa pojavom  padavina od 200 litara po kvadratu za jedan dan. To je možda nepoznato političarima, ali stručnjacima nije. Svi bi morali da znaju da Srbija ima 11.500 bujičnih vodotokova, da imamo takvu građu terena i klimatsko-meteorološke uslove da možemo da očekujemo pojavu bujičnih poplava južno od Save i Dunava. I sve aktivnosti treba da budu usmerene ka preventivi. U poslednjih 60 godina od bujičnih poplava u Srbiji poginulo je više od 120 ljudi, a direktna materijalna šteta veća je od 10 milijardi evra! Ti ekstremni događaji, jake padavine u kratkim vremenskim intervalima, biće sve češći. Moramo da primenimo evropski koncept – živeti sa poplavama. Ne možemo da ih sprečimo, ali kroz preventivne aktivnosti možemo da smanjimo njihove destruktivne efekte. 

 

 

Prvo, država mora da uredi zakonodavstvo, da smisleno modifikuje Zakon o poplavama, da ponovo brine o svim vodotokovima, a ne kao sada da nam vodotokovi drugog reda budu prebačeni na teret lokalnih samouprava, koje nemaju ni novac ni stručnjake da se time bave. A i opštine treba da, konačno, prave urbanističke akte koji će zabraniti gradnju u plavnim zonama. Takođe, potrebno je ukloniti sve nelegalno podignute objekte u plavnim zonama, jer kada naiđe voda  one deluju kao brane, podižu nivo vode i izlivaju se. Lokalne samouprave moraju da učine sve da građani ne bacaju đubre u vodotokove. Najpre da utiču informativno, a potom i kažnjavaju one koji to čine. Da onaj ko istovari kamion đubreta u vodotok  bude spreman da može da ode u zatvor mesec dana, da plati kaznu od milion dinara i da mu bude oduzet kamion. Svaki kubik đubreta u vodotokovima smanjuje propusnu moć vode, koja se izliva i onda znamo šta sledi. 

 

 

Imamo odličnu mrežu vodoprivrednih preduzeća, ali ona imaju nedefinisan vlasnički status, neka od njih su neuspešno privatizovana, a ostala su u nepostojećoj društvenoj svojini. Privatni kapital nema interesa da se bavi odbranom od poplava i zato to mora da bude u nadležnosti države. Moramo da obnovimo ono što smo radilo u drugoj polovini 20. veka do devedesetih godina. Uređenje slivova nije samo podizanje nasipa i bedema. Potrebna je izrada retenzija, malih akumulacija, ali i pošumljavanje goleti. U goletima, posebno sa nagibom, sve što padne otiče u vodotokove i deponuje se u rečnim dolinama. Potrebno je praviti kaskadno bujične pregrade, male brane visine od dva do pet metara, koje zadržavaju ogromne količine materijala, smanjuju destruktivnu energiju vode i vodeni pad. Neophodno je i da država edukuje poljoprivrednike na koji način da obrađuju zemljište, da im pruži stručnu pomoć i omogući subvencije da bi sa jednog modela proizvodnje prešli na drugi. Komunalni alarmni sistemi za najavu poplava, instrumenti koji registruju nivo padavina i vode u hidrografskoj mreži, koštaju nekoliko desetina hiljada evra. To su sistemi koji uvezuju lokalne policijske stanice, medije i ljudi se, u slučaju poplava, u lokalnim samoupravama lako mobilišu. To nije malo novca, ali mnogo vredi. Potrebno je imati i civilnu zaštitu, koja odlično funkcioniše u evropskim zemljama. I to smo nekada imali. 

 

Jednom prilikom u Pećkoj Bistrici na Kosovu našao sam se u vodi koja je bila malo viša od 60 centimetara, brzine 1,5 metara u sekundi. Kamenje me je udaralo po nogama i jedva sam stajao. A kada se javi velika bujična poplava, brzina može da bude i do 12 metara u sekundi, pa čovek nema šanse da ostane na nogama, a najčešće ni da preživi. Ako je brzina veća od pet metara u sekundi, visina vode veća od 1,5 metara, bujična voda pokrene velike količine materijala, često i stene. Iznenadili biste se kada biste videli vodotok koji je u normalnim uslovima visine od 10 do 15 centimetara, a kada naiđe bujična poplava povisi nivo za pet metara i nosi stene prečnika nekoliko metara.

 

 

Jeste. Beograd na svojoj teritoriji od 3.500 kilometara kvadratnih ima 199 bujičnih vodotokova. Ima i velike vodotokove, Savu, Dunav, Tamiš… Postoji mogućnost koincidencija velikih voda na Dunavu, na Savi plus intenzivne bujične poplave. Glavni grad ima kvalitetno preduzeće „Beogradvode“, ali mora da mu obezbedi novac za funkcionisanje. I „Srbijavode“ imaju sramno mali budžet. Za vreme prošlih poplava beogradske opštine Lazarevac i Obrenovac, iako imaju desetine hiljada stanovnika, nisu imale ingerencije da proglase vanredno stanje, već su morale da čekaju da to proglasi Štab za vanredne situacije koji zaseda u centru Beograda. To mora da se promeni. 

 

 

U svim ozbiljnim zemljama to se tretira kao mineralni resurs, a država daje koncesije za eksploataciju. Nikome ne pada na pamet da radi „na divlje“. Zato bi trebalo uvesti akcize na pesak i šljunak kao na naftu, alkohol…  Zbog izostanka evidentiranja količina koje se eksploatišu ne zna se pouzdano koliko se novca izgubi, ali su procene da je u pitanju nekoliko stotina miliona evra godišnje! Potpuno je neshvatljivo da se država toga odriče, a mogla bi da prihoduje nekoliko desetina miliona evra od akciza, taman za ono što nam treba da bismo preduzeli sve mere protiv poplava. Takođe, Srbija ima veoma malo vodoprivrednih inspektora koji, u najboljem slučaju, mogu prestupnicima da napišu samo prekršajnu prijavu. 

 

Nekoliko ministara me je zvalo posle poplava  u maju 2014, ali se sve svodilo na poluprivatne razgovore  iz kojih nije sledila nikakva stalna strateška aktivnost. 

 

 

Da budem iskren, ne očekujem ništa. Sve mi se čini da će nama, nažalost,  trebati tri ili četiri katastrofalna događaja da konačno taj prag trpeljivosti javnog mnjenja i onih koji donose odluke bude preskočen i da se uradi to što treba. Voleo bih da nas neko pozove već sad. Imamo celu paletu stručnjaka i u Direkciji za vode, i vodoprivrednim preduzećima, organizacijama, na univerzitetima, u Republičkom hidrometeorološkom zavodu…  Bilo je dosta povika na RHMZ, a oni rade izuzetno kvalitetno, sa opremom koju imaju i brojem ljudi kojim raspolažu. Takve insitucije su svuda u svetu od vrhunskog značaja. Nažalost, Zavodu se stalno redukuju sredstva, a na tome ne bi trebalo štedeti. Prvi korak je da se uradi celovita analiza uzroka i posledica poplava 2014. godine i strategija šta ćemo raditi u narednih 20 godina, kao i akcioni planovi za pojedine delove Srbije. To mora da bude konstanta svih struktura u narednih 20 godina i to ne sme da bude stvar bilo koje politčke stranke, premijera ili Vlade.