Čekajući finale: Da l’ bih hteo, da l’ bih smeo

Uprkos svemu, ima procena da ni Aleksandar Vučić, ni njegov prištinski sagovornik Hašim Tači, zapravo, sasvim suprotno utisku koji stvaraju, ne žele brzi završetak kosovske priče. 

I nije da su takve procene baš neosnovane: Florijan Biber, profesor Centra za jugoistočne studije Univerziteta u Gracu, recimo, upozorava da bi, posle eventualnog brzog rešenja, “iz EU gledali na ostale stvari“, kao što su vladavina prava i korupcija. A zbog stanja u tim važnim oblastima, Biber procenjuje da se potpisivanje nekog pravno obavezujućeg sporazuma neće desiti na proleće, što je termin o kome se najčešće govori, zbog isticanja mandata aktuelnog saziva Evropske komisije.

Kako se ta skepsa slaže sa svim izjavama i događajima kojima smo bombardovani – recimo, sa promenom retorike državnih zvaničnika, koji više ne govore o “nepristajanju da se nešto izgubi“, već o šansama da se “nešto dobije“ nakon što su, zna se, bivše vlasti izgubile sve (naravno, uz povremeno dramatizovanje i ocene da “nećemo dobiti ništa“, kako bi se održavala tenzija u javnosti). Ili sa napadima na protivnike ideje o nedefinisanom “razgraničenju“ i intenzivnim forsiranjem prisustva u javnom životu proverenog izvršioca i kreatora prljavih radova, nekadašnjeg Vučićevog partijskog šefa i venčanog kuma Vojislava Šešelja?

Samo u prva dva dana ove sedmice, recimo, Šešelj je uspeo da se istakne prosipanjem brojnih teških uvreda na račun igumana manastira Visoki Dečani Save Janjića preko kanala moćne prorežimske TV Pink, da bi se, dan kasnije, putem Informera, glavne medijske pesnice vlasti u segmentu štampe, založio za razmenu stanovništva, tako da se ljudi iz udaljenih enklava, poput Štrpca i Orahovca, premeste u Preševo, a tamošnji Albanci na Kosovo. I gle čuda, sve to ide u prilog Vučićevoj priči o “razgraničenju“.

Slepilo Zapada na dešavanja u Srbiji 

Da li je, dakle, uprkos svemu što gledamo, moguće da je, Vučić, zapravo, nastavio da igra dvostruku igru  – čak i po kosovskom pitanju, na koje je fokusirana međunarodna pažnja, i zbog koga je zavladalo potpuno slepilo Zapada u odnosu na dešavanja u Srbiji na unutrašnjepolitičkom planu? 

Odnosno, da li bi se moglo ispostaviti da sklapanje sporazuma zbog koga mu se pred očima maše čak i primamljivom idejom o Nobelovoj nagradi (u paketu sa Tačijem i Federikom Mogerini) uopšte nije Vučićev cilj? 

Pogledajmo još jednom šta imamo, samo iz malo šireg ugla: sudeći prema svakodnevnim vestima i planiranim događajima (nastavak pregovora u Briselu, odlazak na Kosovo, viđanja sa Putinom, Makronom i drugim najvažnijim svetskim državnicima) reklo bi se da je scena potpuno postavljena za završni čin.

Istovremeno, međutim, moglo bi se govoriti i o “savršenoj dimnoj zavesi“, kako je kosovski dijalog u jednom tekstu nazvao već pomenuti Biber. Odnosno, o vrlo praktičnom paravanu iza koga se baš lepo može sakriti sve ono što ne ide u prilog glavnom cilju – čuvanju neograničene vlasti. 

Jer, dok je Kosovo u prvom planu, sve drugo što bi trebalo da čini politički život, stoji. Ne samo da nema pomaka na planu približavanja Srbije Evropskoj uniji, već su, prema proverenom receptu “šta me pitaš za trafiku kad Hilandar gori“, sve druge vitalne teme pale u senku kosovske priče. Povremeno se, samo, lansiraju teme koje odlično funkcionišu kao “koske“ oko kojih se javnost gloži, kako bi se skrenula pažnja sa problema u kojima se davimo – poput, recimo, iznenada lansirane priče o mogućem povratku vojnog roka, tamo negde za dve-tri godine.

Postoji, čak, i teorija da se aktuelno odmeravanje snaga u opoziciji ne može tumačiti samo poslovičnim sukobom sujeta i stavljanjem ličnih interesa u prvi plan, već i stavom opozicionih političara da je sada najbolje pustiti Vučića da se sam muči sa najvrućim krompirom srpske politike, ne bi li nekako izgoreo na vatri koju je onoliko rasplamsavao. I samo se dobro pozicionirati za vreme koje dolazi posle toga.  

Problem je, međutim, što se Vučić nikada ozbiljno nije bavio radom na stvaranju uslova za istinsku normalizaciju odnosa Beograda i Prištine, što je glavni zadatak koji je obećao da će ispuniti.

Nije tu reč samo o nepostojanju jasne koncepcije, o čemu govore drastične promene stavova i bezbroj puta ponovljeno demantovanje samog sebe, na šta je Istinomer upravo podsetio “tajmlajnom“ njegovih izjava o Kosovu. Veći je problem što je za ovih više od šest godina od kako kontroliše život u Srbiji, zapravo, preko svojih “jastrebova“ u vlasti (Aleksandar Vulin, Marko Đurić i drugi) a naročito preko medija sa najvećom gledanošću i čitanošću, koji su mu bezrezervno odani, mnogo učinio na – podizanju međunacionalnih netrpeljivosti i stepena agresije u društvu. A to svakako nije klima pogodna za gutanje velike kosovske žabe. 

Iz krugova bliskih Vučiću, na pitanja o neskladu između proklamovane proevropske politike i zaklinjanja u spremnost za pronalaženje kompromisnog rešenja kosovskog problema, s jedne, i antizapadne i ratnohuškačke retorike medija koje kontroliše, s druge strane, uvek su stizali odgovori da je to neophodno radi umirenja njegovog nekadašnjeg, radikalskog biračkog tela. I sve to kako bi se Srbija mogla neometano približavati Evropskoj uniji.

A šta ako je, zapravo, situacija obrnuta? Šta ako je, tokom svih ovih godina od kako se ustoličio na poziciji srpskog vladara i zapadnog miljenika, Vučić, zapravo, obećanjima da će rešiti stogodišnji problem kupovao podršku moćnih svetskih činilaca, kako bi, na miru, na domaćem terenu, cementirao vlast i eliminisao konkurenciju?

Ako malo bolje pogledamo unazad, videćemo da je, nakon početnog obećanja obračuna sa korupcijom, koja mu je, na unutrašnjem planu, dala krila za uzlet na poziciju na kojoj se nalazi, i potpisivanja Briselskog sporazuma još 2013, što mu je učvrstilo evropski imidž na Zapadu, Vučić zapravo, više od pet godina uglavnom samo kupovao vreme i učvršćivao vlast. 

U jednom tekstu u kome se bavila upravo kupovinom vremena kao ključnom karakteristikom Vučićeve vladavine, sociološkinja Vesna Pešić je ovako opisala efekte takvog delovanja:

Nakon tog početnog (navodnog) proboja na polju borbe protiv korupcije i rešavanja kosovskog problema, sve velike teme konstantno su odlagane – za nekoliko meseci, za godinu, dve… Toliko da su, uprkos očigledno blagonaklonom stavu prema vlasti od koje se očekuje rešavanje važnog zadatka, u novijim izveštajima Evropske komisije, kao uostalom i u brojnim dokumentima međunarodnih nezavisnih tela, uočeni ozbiljni nedostaci u sprovođenju reformi, neophodnih da bi se o evrointegraciji Srbije uopšte moglo govoriti.

Sličan manir odlaganja obeležio je i kosovsku priču, čak i u aktuelnoj, „završnoj fazi“ traženja rešenja – setimo se samo razvlačenja priče o “unutrašnjem dijalogu“ i Vučićevom predlogu čije se obelodanjivanje više puta odlagalo, pre nego što je, umesto široke odrednice (na proleće, na jesen itd) najavljen konkretan datum i mesto na kome će tajanstveni plan (valjda) biti predstavljen – 9. septembra u Kosovskoj Mitrovici. Osim ako i tada ne čujemo samo uobičajenu mešavinu opštih mesta, citata velikih ljudi, samoreklamiranja i optužbi na račun oponenata, iz koje (mešavine) se nikakav jasan plan ne može pročitati.

Među zagovornicima teze da Vučić, na kraju, neće ispuniti očekivanje o postizanju obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa sa Prištinom, ima onih koji tvrde da za takav neprijatan čin on, jednostavno, nema hrabrosti (“potpisao bi on, kad niko ne bi znao“). Prema tim teorijama, najava referenduma služi upravo kao traženje alibija za neodržavanje reči date zapadnim faktorima.

Jer, bez obzira na dosadašnju uspešnost u prepariranju javnog mnenja i usmeravanju reakcija većine građana u željenom pravcu, kada je reč o mitskom pitanju Kosova, teško je sa sigurnošću tvrditi kakva bi reakcija usledila nakon postizanja dogovora. 

Zagovornici teorije o nedostatku hrabrosti skreću pažnju na stav uticajne Srpske pravoslavne crkve (uprkos mlakoj reakciji na javno režimsko maltretiranje igumana Save Janjića, veruje se da neće biti promene stava o nedeljivosti Kosova) ali i potez navijača Crvene Zvezde – Vučićevog prirodnog okruženja koje je do sada uspešno držao pod kontrolom. Na utakmici sa Spartakom iz Subotice 15. avgusta, navijači su, naime, raširili transparent: “Vladike i monasi su strani agenti. Uskoro ćemo i mi u novinama biti. Poltroni sa vlasti se džaba nadaju, ni metar Kosova nije na prodaju. Kosovo je Srbija!“

Ulaženje u psihološke faktore, kakav je strah, zapravo, i nije neophodno da bi se opravdalo pitanje ima li istinske spremnosti vlasti za postizanje dogovora o Kosovu. Postoje i vrlo racionalni razlozi za skepsu, koje je, uostalom, pomenuo i Florijan Biber u već citiranoj izjavi.

Nema dileme da bi, ako bi iz prvog plana bila izbačena teška kosovska tema, na dnevni red došla sva ostala takođe vrlo teška pitanja. A ona ne samo da iz dana u dan život običnih građana čine sve nesnonijim, već i otežavaju funkcionisanje zapadnih kompanija koje bi imale interes za prisustvo u zemlji jeftine radne snage (nedostatak pravne sigurnosti, na primer).

Ne samo da u oblasti vladavine prava i slobode medija Vučićeva vlast ne stoji ni malo dobro, već postoji osnovano uverenje da, iz razloga održivosti, ona ne može ništa da učini u cilju popravljanja postojećeg katastrofalnog stanja.

Jer, čak i onako malobrojni i slabašni nezavisni mediji uspeli su da, poslednjih meseci, otkriju toliko koruptivnih radnji i dokaza o nefunkcionisanju države da bi, u situaciji kada bi televizije sa nacionalnom frekvencijom bile slobodne informacije prenesu širokoj javnosti, uprkos sadašnjoj ogromnog podršci među biračima, aktuelna vlast bila ozbiljno uzdrmana.

Vučić, uostalom, zna kakvom se brzinom, nakon što je izgubio dugogodišnju zapadnu podršku, s vlasti survao Nikola Gruevski, bivši makedonski premijer koji je proletos dobio čak i prvu osuđujuću presudu u jednom od pet postupaka koji se protiv njega vode. 

Bez obzira na svu primamljivost priče o mogućoj Nobelovoj nagradi za mir u slučaju postizanja dogovora sa Prištinom (za ceo “paket“ Vučić-Tači-Mogerini) reklo bi se da predsedniku Srbije, ipak, najviše odgovara beskrajno produžavanje aktuelnog stanja. Onog, u kome može da, obećanjima dogovora  sa Prištinom, “filovanim“ povremenim pretnjama bezbednosti u regionu (slučaj oslikanog voza, recimo) neprekidno trguje i cenjka se sa Zapadom (ali i Moskvom, pride). A time podiže sopstveni međunarodni značaj, zahvaljujući kome, potom, dodatno učvršćuje poziciju u Srbiji. 

Tako cementiranom na vlasti, možda mu i ne bi bilo “skupo“ da, ako se karte već tako nameste, bez spoljne podrške ostane, jer bi domaćim biračima mogao da, u skladu sa duboko ukorenjenim uverenjem o antisrpskom raspoloženju Zapada, kaže da je sve pokušao boreći se za Srbiju, ali – nije vredelo.

Sve to, naravno, ne znači da uz dovoljno jak štap i dovoljno veliku šargarepu, Vučić neće zaista biti spreman na postizanje “istorijskog kompromisa“. 

A da li se, u vremenu teškog previranja u EU, ali i promene američke politike i njenog odnosa prema dešavanjima u Evropi, neko zaista pobrinuo da takav štap i takvu šargarepu pripremi? To znaju samo Vučić i sagovornici koje sreće u četiri oka.