Ceo život mi je prošao u protestima

“Podrška građanima koji protestuju, nastavnika i saradnika na Filozofskom fakultetu i Fakultetu političkih nauka jeste iskorak akademske zajednice, ali ne mogu u ovom trenutku da procenim domet. Svest i savest meni kao profesoru i danas nalaže da podržim građane i mlade koji protestuju, kao i 1996. kada nisam mogla da dopustim da moje studente policija tuče, a ja da ne činim ništa” ocenjuje u intervjuu za Istinomer profesorka emeritus na Filozofskom fakultetu Marija Bogdanović, čije ime je na vrhu liste potpisnika. Bivša rektorka Univerziteta u Beogradu i dekanka Filozofskog fakulteta, koja je 1996. podržala studentske proteste protiv izborne krađe,  kaže da “podrška zaposlenih na njenom fakultetu traje od početka građanskih protesta, ali da profesori dva fakulteta ipak predstavljaju manjinu”. Kaže da “ne razume čega se akademska zajednica plaši i zašto “99 procenata” ljudi sa univerziteta i dalje ćuti”.

Tada ste bili dekanka, dakle deo sistema, ali je i mnogo profesora univerziteta istupilo i podržalo studente. Zar je tada, uprkos okolnostima, bilo više hrabrosti nego danas?

Tada je bilo manje straha, uprkos užasnim okolnostima u kojima su se osećale posledice ratova, ogromnih socijalnih problema i činjenice da je višepartijski sistem još bio u povoju. Ali zamislite koliko je nezadovoljstvo tada bilo nakupljeno, u pozadini krađe glasova na izborima, koje je i izvelo građane i studente na ulice.

Danas nam je sve ukradeno. Ukradena nam je sloboda da mislimo, da govorimo, ukradena nam je sloboda da odlučujemo o sebi, da odlučujemo o svojoj deci. Mladima je ukradena mogućnost da ostanu i zato odlaze, a to planiraju još u srednjoj školi. Odlaze nam kvalifikovani radnici, a istovremeno imamo i demografsku katastrofu u zemlji. Paraleno sa ovim, vodeća garnitura neprekidno priča o “zlatnom“ dobu, a ponižavaju trudnice sa 1.000 dinara. Nad svim tim morate da se zamislite.

Mislim da se polako pravi otklon od Vučića i to ne samo od strane univerzitetske zajednice. Uprkos malom broju potpisanih u odnosu na ceo univerzitet mnogi ljudi žele da se priključe individualno i sa drugih fakulteta.

Univerzitet je dugo ćutao. Naročito je zabrinjavajuće bilo ćutanje o plagijatima. Univerzitet  umesto da zauzme stav o tom pitanju, odugovlačio je, vadio se na procedure, što je nanelo dodatnu štetu ovoj ustanovi. Ova zemlja je prolazila kroz teške krize, institucije su bile potpuno urušene, naročito posle bombardovanja, onda smo se izvlačili iz haosa i nakon svega oni koji su se našli na položajima počeli su da izneveravaju većinu građana na osnovu čije podrške su došli na vlast. Mi sada na vlasti imamo čoveka koji pripada devedesetim godinama, koji je puno obećavao i koji je postao “stručnjak“ za sve – od prava, ekonomije, pravosuđa, čoveka koji se jedini u vlasti vidi.

Veoma su iskreni. Protesti proizilaze iz ogromnog nezadovoljstva životom i atmosferom u kojoj se taj život odvija. Samo ako pogledate televizije, ne možete ni jedan film da gledate jer je na svim kanalima samo jedan čovek koji nešto govori po ceo dan. Pa i da mi Doris Dej peva ceo dan ili Odri Hepbern glumi, menjala bih kanale.To smara, što bi rekli mladi. Ali ne samo da je pojavno na televizijama, već i govori stvari koje su potpuno suprotne nekom znanju i logici. Prepun samohvalisanja, kao da u toj vlasti nema nikog drugog do njega samog, koji mora da otvori i bolnicu i jedan kilometar puta, uz istovremeno javno ponižavanje sopstvenih saradnika. I koji god kanal da okrenete slika je uvek ista bez obzira na oblast života, jer je u svemu jedan jedini samohvalisavi čovek.

Profesorka Dubravka Stojanović je ocenila da protest vidi kao pokušaj da se zaustavi bezočnost vlasti. Da li je ta ocena preterana u smislu snage protesta?

Protesti ozbiljno opominju vlast da počne da razmišlja da li je moguće ići na isti način dalje. Međuti, predsatvnici vlasti u svakoj prilici žele da pokažu koliko su silni. U tom smislu su u govor uveli mržnju i ogromnu količinu ružnih reči koje izgovaraju u skupštini i u insititucijama. To je strašno…

U svakom društvu ima ljudi koji misle na ekstreman način ili imaju rečnik koji nije u potpunosti primeren. Ali onda predsednik države i predsednica skupštine u institucijama te ružne reči ponavljaju, te iste izraze poput one fraze “Vučiću p…“  pa onda predsednik doda kako on sa tim nema nikakav problem.  Kakva je to potreba da ponavljaju non-stop to što neko,  upotrebljavajući ružne izraze, kaže? Sada ponavljaju reči Sregeja Trifunovića sa društvenih mreža. On je izgubio nerve i to je ljudski. Lično mislim da takav način komunikacije nije u redu, ali ne mogu umesto njega da se izvinjavam. Međutim on ima takav temperament i ne može da podnese neke stvari. Imam utisak da je došao u situaciju kada kažete “ma muka mi je, ne  mogu više ništa da podnesem”.

Kako da ne. I ne samo u današnju. Mi smo neprekidno u toj situaciji. Pitam se jedino kako zapad, SAD, ili Evropska unija ne kažu šta misle o svemu ovome. Oni vide veoma jasno, sigurna sam, jasnije možda nego mi i bolje i njega i ovo ovde. Mislim da je on (Vučić) njima smešan naročito kada počne da se hvališe kako je oštar i kako govori samo istinu. Verovatno se jako uplaše. Gledala sam pre nekoliko dana ono sa Putinom. Sad, kakav god da je Putin, on se ponaša pristojno, a ne kao Vučić koji je i snishodljiv, i zaštinik naroda, pa sve do faze urlanja. Pa da li se tako ponaša jedan predsednik? Da li verujete da zapad ne vidi to glumatanje? Sigurna sam da vidi, ali ne reaguje.

Besna sam na Evropsku uniju jer ćute i čekaju nešto što je u pozadini, što mi ne vidimo i ne znamo o čemu je reč. Kosovo. Ne znamo o tome ništa, ni šta je predlog rešenja, ni kako će da se reši. A kada organizatori protesta pitaju kakav je plan, Vučić kaže da ništa gluplje nije čuo.

Govoreći o odnosu zapada, može li u taj kontekst da se smesti Panel o slobodi medija u Davosu gde je naš predsednik učestvovao uz neka poznata svetska novinarska imena, uvažavan od istih kao da ovde u medijima cvetaju ruže?

Ja  se zaista pitam kako je uopšte moguće da on bude tamo. To je sve bilo tako ružno.

Istorija se ponavlja i zato jer ne možemo da se oslobodimo onih koji su izbili na površinu ponovo posle devedesetih. Setite se da ova vlast potiče od Srpske radikalne stranke, koja je bila na vlasti krajem devedesetih. Njihova politika je bila više nego jasna. A izvorni radikali i dalje sede u skupštini kao nekakvaka opozicija. Ne znam, kao da nismo u stanju da prevladamo neke stvari i kao da imamo mentalni sklop koji traži čvrstu ruku.

Ne, takvo iskustvo nemamo. Niti danas na čelu institucija imamo ljude koji znaju da ih vode. Pitam se kako je moguće da jedan ugledni lekar, direktor dečije klinike, odluči da postane gradonačelnik. Šta on zna o vođenju grada? Šta on zna o operativnim stvarima i problemima, valjda se zato bavi vrapcima i klizalištima? Ljudi izlaze iz svojih profesija kako bi neprofesionalno vodili sektore o kojima ne znaju ništa. Verovatno je reč o potrebi da se bude uz vlast. Volela bih da živim u zemlji u kojoj ne znam imena premijera i predsednika.

To poverenje ne postoji jer je većina opozicionih lidera bila na vlasti na kojoj su grešili. Građani traže nova lica i nove ljude. Aktivisti raznih građanskih udruženja su istupili sa svojim stavom da imaju nove ljude i mislim da bi bilo dobro da se iz tog “građanstva“ pojavi neko novi. Ali, teško je odgovoriti na pitanje o novim licima, jer stoji i činjenica je da neki ljudi iz opozicije nisu omiljeni godinama unazad i možda bi bilo dobro da se povuku i da ispred sebe stave neke druge ljude. Postoji ta teza da su svi isti. Nisu svi isti. Uostalom i članovi raznih stranaka su građani. Nisu svi savršeni, ali ima mnogo poštenih ljudi. Uostalom ni svi građani nisu savršeni. Na drugoj strani opozicija nudi prelaznu vladu eksperata, ali treba taj program videti i analizirati, sa stanovišta odgovornosti, programa i ljudi koji bi to činili. Svakako bi morao da se napravi plan i strategija koji bi prioritete stavio na vladavinu prava, slobodu govora, funkcionisanje institucija.

Koliko je ta priča o planu opozicije posle preuzimanja vlasti preuranjena, uzimajući u obzir okolnost da Vučiću rejting ne pada uprkos protestima?

Važno je naći zajednički imenitelj građana, opozicije, aktivističkih građanskih pokreta. Mora da se napravi plan. Taj plan treba da sadrži nekoliko tačaka ili principa iza kojih mogu da stanu svi.

Apsolutno. Prošle godine sam na jednom skupu rekla da sam od asistentskih dana ”revolucionarni protestant“. Živimo ceo život u krizi i od protesta do protesta. Tako je od 1968, preko radničkih i rudarskih štrajkova, pa devedesete, pa sada ovo. Ne mogu da sedim kod kuće i gledam. Ceo život mi je prošao u protestima, ali morate biti zajedno sa građanima, za mene je to pitanje pravog patriotizma. Sećam se kada sam bila na nekoj ekskurziji u Francuskoj. Išli smo autobusom i naleteli smo na protest mladih koji nisu želeli da nas puste da prođemo. Izašla sam iz autobusa da vidim šta se dešava i popričala sam sa tim mladim ljudima, koji su rekli da su besni na vlast. Pitala sam ih da li pričaju sa svojim roditeljima i da li ih pitaju za koga glasaju. Danas je važno da mladi koji su nezadovoljni i koji žele promene pričaju sa svojim roditeljima, koji su zastrašeni i da ih ubede da u ovim danima budu sa svojom decom bez obzira na pretnje i strah.

Sve ovo je pod toliko strašnom kontrolom vladajuće stranke da teško mogu da zamislim da vlast promeni izborne uslove. Naprotiv. Oni konstatno ponavljaju da će da pobede još ubedljivije. Ali to može da izazove strašnu krizu u društvu sa ogromnim posledicama.