Čiji je Vukov život?

Vuk je presavio tabak, izgovorio sumu i tužio državu. Po svim novinarskim principima to je vest koja zaslužuje pažnju. Uprkos težini informacije, ona se provukla stidljivo i neopaženo, čak reklo bi se jeftino poput nekih koji su nekažnjeno izbegli odgovornost za pokušaj Draškovićevog ubistva.

Lider Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković odlučio je da naplati sve preživljeno i pretrpljeno što mu je vrh države Srbije priredio pre 10 godina. Nema mesta pitanju da li je država kriva. Za pokušaj njegove likvidacije u junu 2000. godine korišćeni su državni resursi, pripadnici Resora državne bezbednosti. Za takvu odanost majčici Srbiji i onoj drugoj majci i njenom suprugu osuđeni su na najteže zatvorske kazne. Otuda nema dvojbe od koga Vuk treba da naplati potraživanja, čak i da su mu po dnevnoj sobi kuće u Budvi oko glave zujali meci strane proizvodnje. Ruka koja je držala pištolj bila je na državnim jaslama.

Vuk je ljut, izričit i nepokolebljiv u zahtevu da za propaćeno od države naplati 600.000 evra. Dušebrižnici iz filijale G17 samilosno rekoše da je novac koji Drašković traži vlasništvo građana Srbije, njenih poreskih obveznika. A je l’ me neko pitao kad je onda mojim oporezovanim parama kupovao metke za Draškovićevu likvidaciju? Niko me nije pitao ni da li se slažem da dinar koji su mi oporezovali, iz kvazipatriotskih razloga (moranja, prinude, sramote…) isplate u masi od milion dolara za razbojništvo onog Miladina u Americi. Valjda se preziva Kovačević. Ni sad me ne pitaju, ali agituju u moje ime. Jeftin populizam skupe politike ekspoziture broj 17.

Potrudili su se i da kažu da je to bila „ona“ država pa nekako nije fer da Drašković tuži „ovu“. Rasplakah se. Bi mi žao „ove“ sadašnje države. Kad su preuzimali vlast od „one“ države preuzeli su i sve što su nasledili, sve lepo u tragovima i sve najcrnje zametnutih tragova. Zbog toga su je valjda i preuzeli, da bi počistili smeće za prethodnicima i vratili oči pravdi. Sada pred njom zatvaraju oči. Populizam trulog patriotizma.

Nasledili su skupu državu, a hteli bi jeftino da se izvuku. Već kalkulišu kako da dugove „one“ države otpišu sami sebi. Za „onu“ državu život je bio bezvredan, razlikujte se od „nje“ pa kao humano društvo „ove“ države ne cenjakajte se oko vrednosti ičijeg života. Nisu me pitali ni kada su plaćali odštete onima koji su hapšeni u „Sablji“, bili na optužnici za ubistvo premijera Zorana Đinđića pa pušteni i otrčali na blagajnu po moje i naše pare.

Niko me ništa nije pitao ni onda, ne pitaju ni sada, ali volonterski pomažem predlozima. Pošto ste prodali sve one stone lampe, piksle i furune Darka Šarića i zaplenjenu imovinu još ponekih protuva, a i Legiji ste oduzeli pola kuće – eto fonda iz koga ćete obeštetiti i Vuka i svakoga kog je „ona“, „ova“ ili „bilo koja“ država unesrećila.

Pošto me niko ništa ne pita, reći ću i ovo: kada Vuk na sudu dobije Srbiju isplatićete mu sve do poslednje pare, i ove moje i one koje su vlasništvo milion i po trudbenika kojima se prihodi oporezuju. Da bi se sakupilo 600.000 evra dovoljno je da, po današnjem kursu, svi damo po 40 evrocenti. Ne znam koliko košta metak, ali umem da izračunam da je 64 dinara od svakog od nas nemerljivo jeftinije od onog metka u Budvi.