Cik-cak kretanja srpske diplomatije

Tim Istinomera 12. 8. 2015.

Nakon više od tri godine, Srbija je dobila ambasadora u Berlinu. Pored diplomatskog predstavnika u glavnom gradu Nemačke, Srbija je imenovala više od 20 ambasadora, o čemu su dogovor postigli ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, predsednik republike Tomislav Nikolić i premijer Aleksandar Vučić. Nakon što je u oktobru 2012. godine počelo povlačenje ambasadora, trećina srpskih predstavništava ostala je bez svog šefa.

Mnogi analitičari smatraju da se na nove ambasadore toliko čekalo zbog političkog pregovaranja i pravljenja kompromisa, sa čime je saglasan i spoljnopolitički komentator lista “Politika” Boško Jakšić.

“Svako od njih, na neki način, ima svoje kandidate, a trgovina je predugo trajala. Mislim da su sada prevladali Vučićevi kandidati, što je u krajnjoj liniji sasvim logično, jer je vlada ta koja sprovodi spoljnu politiku, a ne kabinet predsednika Republike. Po onome što sam video, u tom izboru ima nekoliko kompromisnih imena, ali ne želim da ih imenujem. Za razliku od toga u slučajevima Berlina i Atine radi se o profesionalnim diplomatama koji će znati da obavljaju posao”, objašnjava Jakšić za Istinomer.

Ivan Mrkić, bivši ministar spoljnih poslova, predaje dužnost Ivici Dačiću / Foto: FoNet

Od 2012. godine, kada je Vlada Ivice Dačića izabrana, tadašnji ministar Ivan Mrkić obećao je da će Srbija krenuti u restrukturiranje svoje diplomatske mreže. Taj posao, koji je podrazumevao i imenovanje novih ambasadora, trebalo je prema rečima Mrkića da bude završen još u martu 2013. godine. To se, međutim, nije dogodilo. Podsećanja radi, Srbija u tom trenutku nije imala ambasadore u nekim od najvećih svetskih sila, kao što su SAD, Kina i Nemačka. Mrkić je propast “diplomatske ofanzive” pravdao nedostatkom kvalitetnog stručnog kadra.

(Blic, 19. 11. 2013. godine)

“Evo, da me stavite uza zid i pripretite ne znam čime i pitate koga bih predložio za Vašington, ja ne znam. Treba da bude dobra ličnost, obrazovana, da zna jezik savršeno, da voli SAD, ali ne toliko da zaboravi na svoju zemlju. Ja to ovde nemam. Ende. Isto je za Peking. Ne možete u Kinu bilo koga da pošaljete. I molim ljude da se uozbilje, da se nađe neko prihvatljiv. U ovom MSP nema kandidata”, rekao je za Blic ministar Mrkić

Do kraja svog mandata, marta 2014. godine, Mrkić nije uspeo da završi započeto, te je reformu diplomatske službe na sebe preuzeo njegov naslednik i bivši premijer Ivica Dačić. Prvo obećanje o imenovanju deset ambasadora i popunjavanju upražnjenih mesta stiglo je prošlog leta.

(RTS, 2. 7. 2014. godine)

“Procedure za imenovanje ambasadora su u toku, moj cilj je da do kraja ovog meseca na Vladi donesemo odluke o imenovanju ambasadora u 10 zemalja.”

Međutim, o procedurama više nije bilo ni reči, a ministar Dačić svog obećanja setio se tek nakon devet meseci, tačnije u aprilu ove godine. Tada je tvrdio da će sve procedure oko imenovanja biti završene “uskoro”.

(Politika, 4. 4. 2015. godine)

“Uskoro će biti sprovedena reforma diplomatske službe i u narednih mesec dana trebalo bi da budu imenovani ambasadori u zemljama u kojima ih Srbija trenutno nema, uključujući Nemačku i Hrvatsku.”

I ovo obećanje ostalo je neispunjeno.

Dačićevo uskoro, značilo je više od tri meseca, koliko se čekalo da državni trougao – predsednik, premijer i ministar spoljnih poslova – sastavi listu predloga.

(Politika, 4. 4. 2015. godine)

„Nije Ministarstvo spoljnih poslova inokosni organ koji sam donosi odluku o imenovanju ambasadora, već je to odluka koju donosi Vlada Srbije, a ukaz potpisuje predsednik države. Sve to mora da se dogovori. Kada predsednik vlade da saglasnost, to će se naći na sednici vlade”, rekao je Dačić

Boško Jakšić: Na predsedniku Republike je da potpiše predlog za ambasadore i da ne „gunđa“

Boško Jakšić, spoljnopolitički komentator lista „Politika“ / Foto: FoNet

Srbija tri godine u Nemačkoj nije imala ambasadora. Koliko je to ostavilo posledice na odnos dve zemlje?

Naravno da bi bilo bolje da smo imali ambasadora, ali mislim da nije ostavilo prevelike posledice. Bolje je za tako važno mesto, kao što je Nemačka, biti i bez ambasadora nego imati lošeg ambasadora.

Neki analitičari smatraju da se na imenovanje ambasadora čekalo dugo zbog nekonzistentne spoljne politike koju vodimo. Jeste li saglasni sa tim?

Sve to utiče da još uvek ima previše cik-cak kretanja. Danas jedna odluka, sutra druga. Faktički su te odluke u koliziji, jer znamo da predsednik drži proruski kurs, a premijer naginje prema Briselu i Vašingtonu. Imenovanja trpe zbog njihovog konflikta koji mogu da poriču koliko god hoće, ali je jasno da se radi o suštinski različitom doživljavanju spoljne politike.

Spominjete kabinet premijera i predsednika Republike, ali nigde ministarstvo spoljnih poslova. Kako ocenjujete ulogu i stanje u pomenutom ministarstvu?

Nedovoljnu ulogu ima. Kao i svuda ministarstvo je na neki način “tehnokratsko telo” koje imeđu ostalog čine i “diplomate od karijere”. Međutim, profesionalci se u Srbiji jako malo slušaju, pa i u sektoru spoljnih poslova. Zbog nedovoljne zastupljenosti profesionalnog diplomatskog kadra Ministarstvo inostranih poslova se nije puno pitalo, iako bi imenovanja odatle trebalo da krenu. Predlozi bi zatim trebalo da se obrazlože predsedniku Vlade i gotovo. Na predsedniku Republike je da to potpiše i da ne gunđa.

U tekstu koji ste objavili 2012. godine navodite da je “lojalnost partijskim interesima unapredila u ambasadore mnoge koji se nikada nisu bavili diplomatskim poslom”. Da li trenutno stanje može da se uporedi sa onim iz 2012. ili primećujete neke pomake?

Nešto se popravlja na bolje. Dakle, sve zemlje imaju kvotu koja je rezervisana za ambasadore koje postavlja uglavnom šef države, a koji su istaknuti umetnici, književnici, novinari, itd.

Međutim, ta kvota u zapadnim zemljama ne prelazi nekih 10-15 odsto od ukupnog broja ambasadora dok je kod nas u jednom trenutku ona bila više od polovine. Stoga, pobuna “karijernih diplomata” je bila potpuno opravdana. U krajnjoj liniji mi smo u međuvremenu dobili i Diplomatsku akademiju, odnosno ljude koji se za to školuju, a onda ovi uletači i razni sa strane im uzimaju posao. Po novom Zakonu o spoljnim poslovima se upravo određuje da znatna većina moraju da bude diplomata od karijere iako taj uslov nije još uvek ispunjen.