Čolović: Na priređenoj slici Božića srpski preci su neodređeno stari i postoje odvajakada

*Kada se približe veliki verski praznici, kao sada Božić, sa televizija i iz novina nas obasipaju običajima koji su poželjni na taj dan. Uglavnom je reč o reprizama koje nam nameću slavljenje praznika na način na koji su to radili naši preci, pa svake godine vidimo kako muškarci sa sekirama idu da seku badnjak, a žene mese česnicu i u kuću se unosi slama. Šta bi bila prava mera praznika danas?

U ovome što pominjete javlja se slika Božića kao manje verskog, a više sekularnog, narodnog praznika. On je predstavljen manje kao svetkovina u kojoj će vernici u molitvi i obredu doživeti Hristovo rođenje, a više kao obredni susret srpskog naroda sa samim sobom, to jest sa svojim precima. Pri tom, na ovako priređenoj slici Božića srpski preci ne žive u istorijskom vremenu, nego su neodređeno stari, postoje  odvajkada, a i rekviziti po kojima ih srpski narod identifikuje kao svoje pretke su iskonski, ovi koje pominjete – sekira, česnica, slama i sa još ponešto tome slično. Pa i Hrist koji se u ovako režirnom božićnom praznovanju rađa, više je jedan od predaka srpskog naroda nego bog čije rođenje proslavljaju i drugi hrišćanski narodi. Da se razumemo, ovde nije reč o „narodnom pravoslavlju“, kako je etnolog Dušan Bandić nazvao pravoslavlje s paganskim elementima, nego o etnicizovanom pravoslavlju, o medijski proizvedenoj i distribuiranoj slici pravoslavnih praznika. Da vam ne ostanem dužan odgovor na pitanje o pravoj meri praznika. Moj kratak odgovor glasi: Nema prave mere praznika, božićnog ili nekog drugog. Ima samo one mere koju odredi vladajuća politička i kulturna elita, uključujući tu i deo ove elite u crkvi. 

*Na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, pa i na samom javnom servisu, trenutno se emituju bar tri ili četiri emisije u kojima se insistira na srpskim narodnim nošnjama i starim pesmama. To nikome ne smeta, ali stiče se utisak da je pojačano isticanje etničke pripadnosti, kao da je nečim ugrožena?

Da, o etničkoj pripadnosti, o etničkom identitetu govori se kao o vrednosti koja je u životnoj opasnosti. I kad malo bolje pogledate, videćete da i nema govora o srpskom identitetu u kome on nije ugrožen, zanemaren i zapušten. Najpre zbog nebrige samih Srba, a još više zbog toga što je okružen pretećim neprijateljima, koji hoće da ga unište ili da ga ukradu, da ono što smo, našu kulturu, naše manastire, naš jezik prisvoje, a nas ojade i osiromaše. Sve ovo pokazuje da je politička funkcija identitetske panike identifikovanje i, kako se danas kaže, targetiranje navodnih unutrašnjih i spoljnih neprijatelja srpskog naroda i podsticanje mržnje prema njima. 

A kada je reč o narodnoj nošnji i njenoj propagandnoj upotrebi, važne informacije, važna tumačenja, naći ćete u nedavno objavljenoj knjizi Jadrana Kalea Odijevanje naroda. Nastanak narodne nošnje. Na nizu primera Kale pokazuje kako je narodna nošnja čvrsto povezana sa politikom, sa političkim imaginarijumom. Jedan od interesantnih primera te veze on je našao na sajtu nemačke ekstremo desničarske stranke Alternativa za Nemačku. Tu je uz veliko „lajkovanje“ preneta vest da je jedna prodavnica narodne nošnje u nekom nemačkom gradu u Bavarskoj na vratima istakla obaveštenje da ne prodaje robu kupcima koji su se vakcinisali. Da je u nacističkoj Nemačkoj narodna nošnja bila politički korišćena nije nepoznato, a sada vidimo da i danas nemačka ekstremna desnica ima afinitet prema narodnoj nošnji, i da se sada uspostavlja prijateljska veza između desnice, nošnje i antivaksera.   

*U tim programima, pa i u centralnim informativnim emisijama kao izuzetno dobar primer forsira se svaki slučaj dvoje mladih koji su se vratili na selo ili nisu želeli da odu, naročito je dobro ako imaju više dece. Zašto je sad trenutak da se život bez asfalta, bez civilizacije, ili život od poljoprivrede crta kao poželjan model u Srbiji 21. veka?

Kult sela kao mesta autentičnog i takoreći bezgrešnog života, nasuprot otuđenom životu u gradu ima dugu istoriju. Kod nas je ovaj kult oživljen uoči i za vreme ratova devedesetih, kad su promovisani snažni i hrabri srpski ratnici koji su se junaštvu naučili podalje od mešovitim stanovništvom zatrovanih gradova, kršni momci koji „pucaju od zdravlja“, što me je podstaklo da tako nazovem jednu knjigu objavljenu ratne 1994. godine. I danas je život na selu na ceni, posebno kod onih koji ipak ne bi tamo živeli. To doslovno kaže jedna već stara novokomponovana pesma: „Sad u gradu živim, al se selu divim“. Što je ovaj lik izabarao da živi u gradu i što on, kao i mnogi drugi, ne bi rado ponovo otišao na selo sasvim je razumljivo i dobro poznato: srpska sela su, sem retkih izuzetaka, zapuštena, bez osnovne infrastrukture i zato svako ko može beži iz te bede i sirotinje. A takođe se zna zašto, nasuprot ovom jadu i čemeru srpskog sela, postoji idilična slika o njemu, zašto se selu dive oni koji su se seoskog života spasli. To znaju oni koji su kritički analizirali političke i ideološke funkcije predstava o narodnoj kulturi, to jest o kulturi sela. Na primer, moja koleginica Maša Malešević utvdila je, anketirajući jedan broj mladih ljudi u Srbiji, da oni izuzetno cene srpske „izvorne narodne pesme“, i da misle da je izbor odabranih takvih pesmama najbolji poklon koji bi oni poslali strancima, svojim drugovima. Na pitanje zašto, najčešći odgovor je bio „Zato što je to naša tradicija, to smo mi“, a na pitanje da li oni sami slušaju ove pesme, svi anketirani su bez izuzetka odgovorili da ih ne slušaju. Jedan je objasnio „Mi smo ipak fanovi rokenrola, ali ovo je naše“. Ovaj primer svedoči o tome da ideološke predstave o kulturi i takozvanom „kulturnom identitetu“ mogu da se formiraju ne samo nezavisno od realnog kulturnog života nego i nasuprot njemu. 

*Pred kraj godine u Skupštini Srbije usvojen je zakon po kojem je intoniranje himne svakog 1. septembra obavezno u svim obrazovnim ustanovama, kako je navedeno „radi razvijanja nacionalnog identiteta učenika“. Ovo je prvi put da su predviđene novčane kazne od 100 hiljada do milion dinara za one koji to ne ispune. Kako vam zvuči da se pod pretnjom kaznom mora puštati himna Bože pravde?

Kada govorimo o današnjoj srpskoj državnoj himni treba imati u vidu da je Srbija u važećem ustavu definisana kao država srpskog naroda, tako da su u skladu s tim sva obeležja, svi simboli koji našu državu predstavljaju kao etničku zajednicu, pa je u skladu s tim  i tekst himne koji slavi „srpski rod“. Ono što ne ide uz himnu „srpskom rodu“ je obrazloženje koje vi navodite, obrazloženje razloga što se u škole uvodi obavezno intoniranje himne,  gde se kaže da će redovno slušanje himne doprineti razvoju „nacionalnog identiteta“ kod učenika. Tačnije bi bilo, odnosno bilo bi u skladu sa Ustavom i tekstom himne, kad bi se reklo da se od himne očekuje da razvija srpski narodni, etnički identitet kod učenika. Ali, mada je zaista reč o tome, radije se koristi termin „nacionalni identitet“, jer on zamagljuje etnički karakter srpske države i himne. Jer „nacija“ može da označava i državu i neetničku političku zajednicu kakva je, na primer, francuska nacija. I, kao što je poznato, etnički određena i etničkim simbolima predstavljena srpska država dovodi u nezahvalan položaj one njene građane koji nisu pripadnici srpske etničke zajednice, ili pripadaju nekoj drugoj etničkoj zajednici, ili ne pripadaju nijednoj. Vlast ih obavezuje, da uprkos tome, poštuju njene simbole, što oni mogu samo kao stranci koji uvažavaju zakone tuđe zemlje u kojoj su se sticajem okolnosti našli. Ali ne treba zanemariti i otpor koji ovo obavezno i pretnjom sankcijama nametnuto slušanje himne u školi može da izazove kod đaka i njihovih roditelja nezavsino od toga da li sebe smatraju pripadnicima srpskog naroda, ili ne.  Slobodan čovek ne trpi nasilje, pa bilo ono u ime „roda“ i „boga“ ili nečeg trećeg čemu se treba bezuslovno klanjati.      

*Na svaku kritiku ovaj režim odgovara pričom o srpstvu, rodu, kosovskom mitu, herojima koji su u nekom periodu istorije branili srpstvo. Ako kritika bilo koje politike dolazi od pripadnika nacionalnih manjina, tim gore. Koji je cilj takvog načina komunikacije?

Kao što pokazuje primer naše himne, političkoj i kulturnoj eliti kojoj nimalo ne smeta to što je ova himna etnička, ekskluzivo i eksplicitno himna „srpskog roda“, ne smeta ni to što nju teško mogu da prihvate pripadnici nekog drugog „roda“ i od bilo kog roda odrođeni građani Srbije, a ima nas i takvih. Ima nas, kažem, takvih koji se ne daju svesti na „rod“, jer vide da je taj slavni „rod“ isto ono što je takođe slavna „rasa“ . Dakle, komunikacija sa etnički drugima i etnički nesvrstanima za srpske etnokrate nije nešto što je potrebno političkom i društvenom životu, nego se prema njima uspostavlja distanca i nestabilna tolerancija. Etnički druge ili etnički nesvrstane srpska etnička država trpi, ali nema šta s njima da priča.        

*Postoji li neki način da svoju istoriju i običaje okrenemo u pravcu pomirenja, prihvatanja drugih i njihovih običaja, način da ne zaboravimo ko smo, a da opet idemo u korak sa savremenim svetom, naročito što su stasale nove generacije koje su, makar na prvi pogled, za različitosti zatvorenije od svojih predaka?

Sve ovo što pominjete je ostvarljivo, i pomirenje i prihvatanje drugih i ići u korak sa svetom. Primera kako se to radi ima. Ali u Srbiji danas ne postoji politička volja da se ide tim putem, da se nađe harmoničan odnos između „nas“ i „drugih“, između „nas“ i „sveta“. Rađanje takve volje nagoveštavli su neki događaji u Srbiji u vreme kada su građani ustali protiv Miloševića, kada je na demonstracijama u Beogradu krajem 1996. i početkom 1997. godine glavna parola na transparentu bila „Beograd je svet“. Današnja vladajuća elita nudi nešto sasvim drugo, što se u poslednje vreme zove „srpski svet“. A to znači da na dnevnom redu današnje elite, u njenoj, kako se danas kaže, agendi, nema planova, nema namera da se postignu ciljevi kakvi su pomirenje i ostalo što ste naveli. Istina, projekat „srpski svet“ nailazi na razumevanje i kod nekih u svetu, kod onih koji takođe prave svoje etnonacionalne svetove, koji sebe zovu suverenistima i identitarcima. To je društvo koje ljudi kojima su na srcu prosvećenost, sloboda i demokratija – ne bi izabrali. 

Naslovna fotografija: Zoran Drekalović / Istinomer