Ćorović: Korona će odneti ovu vlast jer će ogoliti njenu nesposobnost i kriminal

Ovo je na samom početku razgovora za podkast „U mikrofon“ rekla Aida Ćorović, aktivistkinja koja je poslednjih dana došla u žižu javnosti jer je, nakon objava da je zdravstvena kriza u Novom Pazaru eskalirala, organizovala i inicirala pomoć koja je počela da stiže bukvalno sa svih strana sveta. Konstatovala je da su slike ljudi u hodnicima bolnice u Novom Pazaru odraz nebrige društva i zanemarivanja problema u zdravstvu.

Pozvala si ljude da pomognu u materijalu i opremi Novom Pazaru i drugim ugroženim mestima u Sandžaku, a onda je iz toga proizašla ideja o mreži pomoći za celu Srbiju.

To je bilo neverovatno. Čula sam od najbliže rodbine koja živi u Pazaru da raste broj zaraženih i da je situacija alarmantna. Ja sam isprva mislila da pričaju iz straha, dok nisu počele da mi stižu zaista alarmantne vesti i dok se nisam čula sa nekoliko prijatelja i prijateljica iz Pazara, Tutina i Sjenice koji su mi rekli da je situacija katastrofalna. Čula sam se sa svojom Dženitom Agović, koja vodi nevladinu organizaciju i najprominentnija je aktivistkinja u tom delu Srbije – ona je sama zdravstveni radnik, dobila je koronu i bila je veoma bolesna nekoliko dana. Svi su mi rekli da bukvalno nemaju ničega, ni elementarnih sredstava da kupuju rukavice i maske, da peru i šiju maske, da im daju crne najlonske kese umesto mantila, da su bez sredstava za dezinfekciju. Na stranu respiratori, na stranu ozbiljna oprema, nedostajale su elementarne stvari.

Ti si zapravo napravila paralelnu mrežu pomoći, koja je počela da se širi?

Ja sam napisala jedan post, koji je za sat vremena postao viralan i ubrzo sam se čula sa Dobricom Veselinović iz Inicijative „Ne davimo Beograd“, koji mi je ponudio pomoć u logistici. Potom su se javili i iz „Trag“ fondacije. Suština je da se i u Pazaru okupilo nekoliko organizacija i pojedinaca – pre svega mladi koji su verski organizovani, ali koji imaju kontakt sa dijasporom. Svi oni, iako ne pripadaju ni istim verskim linijama, rade zajedno.

I muslimani i hrišćani?

Ne, ovo sada rade samo muslimani, mada naravno ima i hrišćana – sada se organizuju u nekim drugim grupama – ali ono što je za mene ključno je njihova poruka da žele da monitorišu kako se ta pomoć deli.

INTERVJU SA AIDOM ĆOROVIĆ  MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

Zašto da monitorišu?

Zato što više ne verujemo našem zdravstvenom sistemu, zato što ne verujemo direktorima bolnica. Verujemo da u bolnicama, i to ne samo u Novom Pazaru, gro onog materijala nestaje, da ga uzimaju i sami medicinski radnici… Nemam dokaze, ali postoje nezvanične priče, i to su uvek nekakve nezvanične priče o tome da, navodno, materijal iz državnih bolnica završava u privatnim klinikama i da su ljudi viđali čaršave sa pečatom neke bolnice u privatnoj klinici. Ako se tako ponašaju zdravstveni radnici, onda je prilično loše, ali ključno je sada – kome da verujemo? Mislim da se više veruje ljudima na lokalu, nego ljudima na vrhu države. Postavljam i pitanje – šta se desilo sa ogromnom pomoći, koja je početkom pandemije stizala? Naš predsednik se hvalio, dočekivao je avione, kamione, stizala je novčana pomoć, a mi 2-3 meseca iza toga dolazimo u situaciju da nemamo flastere.

Samo još jedan detalj o mreži pomoći, jer će ova kriza trajati….

Ona je tek u nastajanju. Za sada postoji efikasna mreža za Novi Pazar. Znam da već sutra imaju sastanak sa lokalnom upravom, da će se dogovoriti o monitoringu i da će uvek neko od volontera biti tu kada dolaze načelnici odeljenja da se dele sredstva.

Zapazila sam u jednoj vesti da je direktor bolnice u Pazaru isprva rekao da njima nije potrebna pomoć nevladinih organizacija, odnosno vaša?

To je rekao doktor Meho Mahmutović, ovaj koji je sada na bolovanju. Očigledno je da direktori bolnica ne smeju da daju informacije, da su dobili iz Ministarstva zdravlja nalog da ćute.

Da li je njemu neko sugerisao, naredio da odbije pomoć?

Situacija je gotovo identična onoj koja se desila u Novom Sadu pre nekoliko meseci, kada je Ana Lalić uhapšena. Lekari iznutra vape za pomoć, a ne smeju da to javno kažu. Mnogo medicinsko i ostalo nemedicinsko osoblje nam priča, što manje-više u Pazaru svi znamo – ljudi dolaze desetkovani, iscrpljeni. Sam direktor upada u kontradikciju – pre deset dana kaže da je sedamdesetak lekara i drugog medicinskog osoblja zaraženo, a istovremeno izjavljuje da je sve u redu. Ako ti toliko ljudi strada, znači da su bili izloženi, znači da nisu bili zaštićeni i da nisu imali adekvatnu opremu, a on ne želi da primi nikakvu pomoć jer, Bože moj, država fingira da je sve u redu.

Čak je isprva država Srbija zvanično odbila i pomoć Bosne i Hercegovine.

Upravo o tome se radi. Naš predsednik i njegovi poltroni ubeđuju nas da živimo u zlatnom dobu, da je sve u redu i da sve drže pod kontrolom, što je ordinarna laž. Njima se sve raspada, korona – koliko god da je strašna, koliko god života će odneti, korona će odneti i ovu vlast, ona će do te mere ogoliti njihovu nesposobnost, njihovu lažljivost, njihovu kradljivost, njihov kriminal, sve ono što su uradili građanima Srbije. Zato u svim medijskim pojavljivanjima ovih dana govorim da je glavni krivac za ovu katastrofu pred kojom smo – a narednih dana će buknuti cela Srbija – direktno je odgovoran i kriv Aleksandar Vučić, i stojim iza ove tvrdnje.

Svesna si šta znači tvrdnja koju izgovaraš?

Da, svesna sam, ali on se neodgovorno ponašao kad nam je u maju rekao da smo pobedili koronu.

Eskaliralo je u Novom Pazaru, potom u Sjenici i Tutinu. Ključno je pitanje – zašto se to dogodilo? Da li je reč o neodgovornosti lokalnih vlasti, ili centralnih?

Nije samo jedan čovek odgovoran, naravno, ovde postoji jedna piramida odgovornosti i vrlo je jasna. Na vrhu te piramide je Aleksandar Vučić, a ispod njega je Krizni štab, koji je stručno telo i koji je bio dužan da nas u ovoj i ovakvoj krizi izveštava istinito, pravovremeno, blagovremeno, da nam govori istinu, a ne da laže o podacima. Možda smo samo prvih par dana imali utisak da to telo radi za dobrobit svih nas, i vrlo brzo je postalo jasno da to nije istina i da je to telo zapravo pod potpunom političkom kontrolom vlasti u Beogradu.

Šta je sa lokalom – Novim Pazarom, Sjenicom i Tutinom?

Sa Novim Pazarom se desilo sledeće – svi partneri vladajuće koalicije bili su primorani da daju signal građanima da je sve OK. Ako vam predsednik države kaže da je to sve u redu i polovinom maja kaže da smo pobedili koronu, pa počnu da se organizuju skupovi, utakmice, onda to ima velikog uticaja i na mesta u Sandžaku, gde je zaraza počela da se širi i pre toga, jer je počeo Bajram. Ljudi su se opustili jer su videli preko RTS-a, Pinka i udvoričkih medija da se situacija relaksirala. Onda je odmah nakon Bajrama već krenulo sa posećivanjima, već je zaraza počela da se širi i ljudi su je prenosili jedni drugima. Nakon toga su usledili predizborna kampanja i predizborni skupovi, koji su održavani manje-više u celoj zemlji, ali videli smo Rasima Ljajića kako se baca u masu, u gomilu ljudi koji su se okupljali. U krajnjoj liniji za mene je ta slika, ali pre svega slika, kako su strani mediji izveštavali o „znojavoj noći” u štabu SNS, ključna. 

Ministar zdravlja sada govori da je situacija u Pazaru pod kontrolom. Kakve su informacije sa terena, naročito ako uzmemo u obzir apele lekara poput onog da je „Sjenica na infuziji“?

I Tutin i Sjenica su na infuziji, odavno, ali ne mislim da su samo oni – svako malo mesto, tvrdim životom, od Preševa, Bujanovca, Medveđe do malih mesta sa juga Srbije, u velikom je problemu. U tim su mestima domovi zdravlja nosioci zdravstvene zaštite, a u njih 30 godina nije uložen ni jedan dinar, sem što je možda krečeno. Za ovih 30 godina se ne sećam da je neko iz Ministarstva zdravlja otišao da obiđe te centre u Tutinu ili Sjenici.

Možeš li da nam pomogneš da razjasnimo šta je zapravo sa činjenicama – da li su istinite one koje smo gledali na mrežama i u medijima, sa ljudima koji leže po hodnicima neke odrpane bolnice, ili one druge koje je predsednik Vučić pokazivao na RTS-u?

Centar za dijagnostiku, čiju sliku je Vučić pokazao na RTS-u, je nov. Ali treba videti dečije odeljenje, koje je renovirano iz stranih donacija. To odeljenje je bilo najstrašnije odeljenje, u kojem su na zidovima rasle gljive. Tim odeljenjem je upravljao Meho Mahmutović. I on je uspeo da izboksuje pravo od luksemburške razvojne agencije da to odeljenje koliko-toliko sredi i izmeni instalacije, i ono je sada zaista pristojno. Videli smo sliku devojčice koja prima infuziju napolju – nije zbog toga odgovorna medicinska sestra. Dakle, dijagnostički centar koji je Vučić pokazao napravljen je arapskim parama pre dve godine, ali to nije slika Novog Pazara i zdravstvene infrastrukture Novog Pazara. Palijativno odeljenje, grudno odeljenje, infektivno – to su sve zgrade koje potiču sa početka dvadesetog veka.

Znači, slike koje smo videli sa ljudima na hodnicima i na zapuštenim krevetima, to su slike zdravstvene infrastrukture u Novom Pazaru?

Uglavnom je tako. Treba biti iskren i reći da imamo relativno novu zgradu internog odeljenja i ona je praktično, pored grudnog odeljenja, jedina imala infrastrukturu vezanu za respiratore. Tek pre nekoliko dana je ta zgrada ispražnjena i sada se pretvara u kovid-centar. 

Kakva je sada situacija? Da li je ministar u pravu?

Ja ministru ništa ne verujem, ne slušam ga i ne želim da ga čujem.

U redu, poverenje – nešto o čemu se poslednjih nedelja govori. Kome da verujemo?

Ja mogu da verujem jedino lekarima sa terena. Zaista je veliki broj lekara i medicinskog osoblja pokazao šta znači biti heroj i biti na prvim linijama odbrane svog naroda. Ovo možda zvuči patetično, ali to je istina. Ne kažem da su svi lekari isti. Neki su otišli na bolovanje, da li zato što su zdravstveno kompromitovani ili se boje, neću da ulazim u to, ali oni ljudi koji rade – opet pominjem prijateljicu Dženet, ona se oporavlja i ona će odmah da krene da radi – to su ljudi kojima verujem. Ne verujem političkim elitama, ne. U ovim trenucima, mislim da se uspostavila neka kontrola. Stiglo je dosta pomoći, jedan deo smo mi doneli, nešto su prikupili ovi mladi, dijaspora se organizuje, postoje desetine grupa „Pomozimo Sandžaku“. Jedan mladić, Meris Numanović, koji živi u Nemačkoj, organizovao je dijasporu i pokušao je da animira nemačke medije i da animira naše ljude. Stigla je iz Turske ogromna količina pomoći. Međutim, ono čega zapravo nema su ljudi. Nema ljudi, nemamo ljudstvo jer se u zdravstveni sistem nije ulagalo decenijama. U tim domovima zdravlja veliki broj specijalista ne postoji.

Sandžak je specifičan iz više razloga. Sećam se devedesetih i odnosa vlasti prema tom regionu. Da li možemo da govorimo i o višedecenijskom odnosu centralnih vlasti prema tom delu Srbije?

To je činjenica, i mislim da se sada ovde poklopilo više stvari. Vrlo je indikativno da je Sandžak u vreme Miloševića podeljen na dva okruga, pa imate sumanutu situaciju u Prijepolju, Priboju i Novoj Varoši, gde je omer stanovništva pola Bošnjaci a pola Srbi, ili 80% Srba a 20% Bošnjaka, dok je u Novom Pazaru, Tutinu, Sjenici 90-95% Bošnjaka. U vreme Miloševića su Bošnjaci viđeni kao pretnja i zato je region podeljen. Tako da sada ako ste bolesni u Sjenici, koja pripada Užicu, treba da idete preko Pešteri i Zlatara, preko džade koja ne postoji, 100 kilometara do bolnice, umesto da odete 50 kilometara do Pazara. Nikome nije palo na pamet da tu administrativnu glupost ukloni.

Šta je sada tu prepreka?

Opet je politička volja.

Napisala si 2016. godine otvoreno pismo, tada premijeru Vučiću da se zaustavi nasilje nad urbanizmom u Pazaru i Sandžaku. Ali je poenta u tom pismu bila i ta da se Bošnjaci prepoznaju samo po tome što bespravno grade i što prave probleme.

To nije samo sa Sandžakom. Srpskim vlastima poslednjih 30 godina manjine služe kao dimna zavesa. Kad god treba da se sakrije nešto što je važna tema – ekonomski kolaps, kriminalna privatizacija, Kosovo, važni politički problemi – odjednom izvadimo jednu manjinu koja pravi problem, a to su Albanci, to su Hrvati, Bošnjaci. Sada mi čujemo predsednika države koji kaže da neće da svađa Bošnjake i Srbe. Pa gde si ti video da se Bošnjaci i Srbi svađaju? Ovo je zajednička akcija.

Kako razumeš to što je rekao?

To je politikantstvo. Baca akcenat na nešto što ni jednog trenutka nije bilo u pitanju. Nikakav signal nije došao da se Srbi i Bošnjaci svađaju, nego imamo katastrofu za koju je on direktno odgovoran. Ali on pokušava da skrene pažnju na navodne nacionalističke strasti. Naša politika 30 godina ne radi ništa nego baca akcenat na nacionalizam i svađa nas. Ja sam pre nekoliko dana bila, vrlo namerno, gošća na podkastu mladih srpskih nacionalista koji se i dalje pale na neke teme. Rekla sam im – ‘ajte, deco, budite heroji pa skupite pomoć za sve naše ljude, sutra će možda vaši oboleti. Ali ipak je ova pomoć Sandžaku uključila mnoge građane od severa do juga, bez obzira na nacionalnost.

U kojoj meri je ova kriza pokazala da je odnos vlasti prema civilnom društvu važan, jer je taj sektor mobilniji i brže se organizuje?

Ako iko ima mozga – a bojim se da kucamo na zatvorena vrata i da se obraćamo ljudima koji nemaju ni mozga, ni duše – vidi da je ta saradnja neophodna. Institucije vlasti postoje zbog nas građana, ne mi zbog njih, one su naš servis, a mi kao osvešćeni građani treba da uradimo sve da im olakšamo u nekim stvarima, pa da nosimo maske, dezinfikujemo ruke. Problem je što je nestalo poverenje, što većina ljudi, osim stvarno slepih Vučićevih poslušnika, može da kaže da nema poverenja u Krizni štab.

U ovoj eskalaciji krize, kakav je efekat takvog stanja nepoverenja?

To je najgora moguća situacija. U jednoj katastrofi, bilo da je epidemiološka ili prirodna, kao poplave, nemati poverenje u tim koji koordinira, najstrašnije je što može da se desi. Loše je što imamo kakofoniju zvukova, mnogo informacija, poluinformacija i laži.

Da li smo u tu kakofoniju uključeni svi zajedno, jer zapravo i po društvenim mrežama ima lažnih vesti i dosta dezinformacija, kao i u javnom nastupima različitih osoba?

Moja je dužnost kao građanke da reagujem kada vidim da laž doseže određen stepen bezočnosti i kada je uperena protiv mog života i života moje dece, moje majke, protiv svih nas. Upravo je ova mreža pomoći, koju pokušavamo da napravimo, uperena u tom pravcu. Delimično smo mi kao građani odgovorni, jer uvek čekamo da neko drugi završi neki posao. Institucije moraju da rade svoj posao, ali mi kao građani moramo da kontrolišemo rad institucija i trošenje novca.

Kako si doživela da Novi Pazar vredi 91 milion, a pomoć SPC-u za Hram milijardu?

Nemam komentara. Prvo, ne znam odakle je ta cifra. Da vidimo koliko vrede drugi gradovi. To su ljudski životi.

Ali nekako smo ušli u situaciju da se važnost nečega meri novcem, zar ne?

Suština priče je da ljudske živote ne možemo meriti novcem. Ja ne mogu da kažem da jedan ljudski život košta ovoliko, a drugi onoliko. Nijedan život nema cenu. Vladika Grigorije im je preporučio da novac ne troše na hramove, i ja potpisujem svaku njegovu reč. Uostalom i sâma sam svojevremeno upozoravala i trpela strašne pritiske zbog toga što sam izjavljivala da nam džamije na vrhu Peštera, u koje se skupi tri i po čoveka, ne vrede ništa ako ne ulažemo u ljude, škole, bolnice. Niko ko dođe sa strane neće gledati crkve i džamije, osim onih koje su stare 300, 500 ili 1000 godina. Kada govorimo o Hramu Svetog Save, divno je što vernici imaju gde da se skupe, ali mora li toliko, sa bahatošću da se troši, a Infektivna klinika – koja se raspada i koja je ruglo i bruka svih nas – je preko parka, preko puta tog hrama. To je slika Srbije. To je najparadigmatičnija slika koja može da se pošalje u svet – jadna, bedna, propala Infektivna klinika, u kojoj će najzdraviji čovek da se zarazi, i jedno velelepno zdanje koje puca od besa i zlata. Odlično je neko prokomentarisao na Tviteru: „Što ne bismo napravili kovid-bolnicu tamo? Dobro je sređeno, tozla na sve strane.“

Naslovna fotografija: Istinomer, Zoran Drekalović