Crkva i vlast udružene protiv slobode

Isus iz Nazareta je govorio – Caru carevo, bogu božije, a Ustav Srbije kaže – Republika Srbija je svetovna država, crkve i verske zajednice su odvojene od države. Najviši pravni akt još kaže da se jemči autonomija univerziteta, visokoškolskih i naučnih ustanova, koje samostalno odlučuju o svome uređenju i radu, u skladu sa zakonom, kao i da svi građani pod jednakim uslovima imaju pristup visokoškolskom obrazovanju.

Međutim, u slučaju novog Zakona o visokom obrazovanju čini se da je ta jasna granica između crkve i države prekoračena, a Ustav prekršen. Zakon, naime, kaže da je za upis studenata na studije teologije potrebna saglasnost odgovarajućeg organa crkve, odnosno verske zajednice, te da su visokoškolske ustanove ovlašćene da opštim aktom (statutom) propišu da je saglasnost nadležnog organa crkve ili verske zajednice neophodan uslov da bi neko uopšte učestvovao na konkursu za izbor nastavnika i saradnika, a onda i da bi bio izabran za nastavnika i zasnovao radni odnos. Istovremeno, zakon predviđa da nastavnik i saradnik može da izgubi to zvanje ukoliko nadležni crkveni organ povuče prethodno datu saglasnost jer je ocenio da su aktivnosti, stavovi ili ponašanje nastavnika u suprotnosti s učenjem i uverenjima crkve, odnosno ukoliko podrivaju njen ugled.

Ministarstvo prosvete koje je pripremilo izmene zakona, a onda i Skupština Srbije koja je zakon usvojila, time su stavili tačku na spor između Univerziteta u Beogradu (UB) i Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta (PBF) oko neusaglašenosti statuta. Univerzitet, naime, smatra da se nekoliko članova statuta PBF vezanih za dobijanje blagoslova vrha SPC mogu zloupotrebiti tako da se vrši pritisak na studente i zaposlene tog fakulteta. Međutim, umesto da PBF promeni svoj statut i usaglasi ga sa statutom Univerziteta, ironično se dogodilo sledeće – za akademsku zajednicu neprihvatljiva praksa iz statuta PBF utkana je u novi Zakon o visokom obrazovanju.

Strogo kontrolisani teolozi

“Umesto da se statut jednog od fakulteta Univerziteta u Beogradu uskladi sa zakonom, sada se zakon menja kako bi se uskladio sa statutom tog fakulteta! To je nečuveno. Pri tom se krši načelo autonomije univerziteta, koje je i zakonska i ustavna kategorija”, objašnjava za Istinomer Milan Vukomanović, profesor sociologije religije na Filozofskom fakultetu.

Sa njim je saglasan i Radomir Saičić, profesor Univerziteta u Beogradu i redovni član SANU, koji kaže da je usvajanje ovakvog Zakona o visokom obrazovanju velika greška države i pritisak na Univerzitet.

“Crkva kaže – mi hoćemo da kontrolišemo naše buduće teologe i sveštenike. U redu, ali napravite onda neku vašu duhovnu akademiju, takve stvari postoje u svetu, u Rusiji recimo. Ali, ne možete da koristite novac poreskih obveznika, da se predstavljate kao osnivač Univerziteta – a crkva nije njegov osnivač već država, jer je Pravoslavni bogoslovski fakultet došao na Univerzitet 15 godina nakon njegovog osnivanja. Univerzitet je državna institucija i poreski obveznici ga plaćaju iz svog džepa, i svako ima pravo da studira”, kaže za Istinomer akademik Saičić.

Predsednik Saveta Univerziteta Aleksandar Popović takođe smatra da je reč o lošem rešenju i da zakon nije trebalo menjati.

“Moj stav je bio da je bolje to uraditi izmenama statuta PBF, bez izmena zakona i bio sam za to da se to pitanje reši u dijalogu fakulteta i Univerziteta, odnosno unutar Univerziteta. Zašto smatram da je ovo rešenje loše? Zato što se njime zapravo eksplicitno kaže da je prethodna praksa bila nezakonita“, kaže Popović za Istinomer.

A prethodna praksa podrazumevala je da nastavnik, na osnovu statuta PBF, može da ostane bez posla ukoliko Sinod SPC povuče blagoslov. Samo prošle godine tri profesora su na taj način dobila otkaz, i to nakon javnih istupanja i iznošenja stavova koji se nisu svideli vrhu SPC. Mogućnost da drže predavanja, podsećamo, oduzeta je vladici zapadnoameričkom Maksimu Vasiljeviću i profesorima Marku Vilotiću i Rodoljubu Kubatu, koji je u povlačenju blagoslova video “sistemski progon nepodobnih”.

Izmene i usvajanje novog Zakona o visokom obrazovanju su za profesora Milana Vukomanovića na indirektan način potvrda da su spomenuti profesori PBF otkaze dobili nezakonito. Jer da to nije bio slučaj, pita se Vukomanović, zašto bi se uopšte menjao zakon, kako bi se praktično aminovale sporne odredbe iz statuta PBF.

Po njegovim rečima, cilj najnovijih promena Zakona o visokom obrazovanju je potpuna crkvena kontrola stanja na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu, odnosno jednog broja profesora od kojih se, kako kaže, traži beskompromisna poslušnost u stvarima koje se tiču njihove ustavom zagarantovane slobode mišljenja i izražavanja. Vukomanović smatra i da je stav pojedinih episkopa SPC (koji su i sami bili profesori na PBF) povodom državne politike o Kosovu, dodatno doprineo tom “udruženom pritisku vlasti i crkve na same profesore”.

Bogougodna poslušnost

Da nov Zakon o visokom obrazovanju daje osnov za razne moguće zloupotrebe i pritiske na nastavnike PBF pod okriljem države i zakona, smatra i akademik Radomir Saičić, koji ističe da se na ovaj način sprečava kritičko mišljenje i javno oglašavanje nastavnika i kažnjavaju svi oni oni koji to čine, dok se “mediokritetstvu i poslušnosti daje prednost nad inteligencijom”.

Na pitanje da li je izmenom Zakona o visokom obrazovanju država dala odrešene ruke Sinodu SPC da radi šta hoće na PBF, a samim tim i na Univerzitetu, profesor Milan Vukomanović odgovara potvrdno:

“Ovakva ovlašćenja Sinod nije imao – po zakonima o univerzitetu i zakonima i visokom obrazovanju – ni u doba Kraljevine Jugoslavije, kao ni nakon povratka PBF u sastav Univerziteta u Beogradu od 2004. godine.”

Upitan šta nam to govori o moći crkve i njenoj sprezi sa državom, on odgovara da je vlast iz svojih isključivo partikularnih interesa zloupotrebila državne institucije, zakon i Ustav, kako bi crkvi dodelila ovlašćenja u domenu visokog obrazovanja koja zakonski nije nikada imala posle 2004. godine.

“Reč je tu o jednoj vrsti simbioze, ali i trgovanju iz interesa, koje smo imali prilike da uočimo i prilikom izbora novog patrijarha, zatim u državno-crkvenim razgovorima o Kosovu, a sada, eto, i povodom zloupotrebe Ustava i zakona kako bi se izašlo u susret interesima SPC u pogledu statusa PBF, naravno na štetu državnog univerziteta”, zaključuje Vukomanović.

Sagovornici Istinomera objašnjavaju da čak ni u Grčkoj, u kojoj crkva Ustavom nije odvojena od države, ne postoji institut davanja saglasnosti crkvenog organa za izbor nastavnika ili za studiranje na pravoslavnim bogoslovskim fakultetima u Atini i Solunu. To bi morali da znaju i naši eminentni teolozi koji su studirali u Grčkoj, među njima i sadašnji patrijarh Porfirije i vladika Irinej Bulović, koji, kaže profesor Saičić, veoma intenzivno propagira potrebu da Crkva ima striktnu kontrolu na Univerzitetu.

Takođe, Sinod SPC nije stručno akademsko telo za izbor nastavnika, jer ga čine članovi koji najčešće nemaju univerzitetska zvanja, dodaje profesor Milan Vukomanović. Većina članova Sinoda, prema njegovim rečima, obično nema ni doktorat nauka, pa prema univerzitetskim propisima ne može uopšte učestvovati u komisijskoj proceduri potvrđivanja izbora u zvanje docenata, vanrednih i redovnih profesora PBF.

“Nakon što je autonomija univerziteta grubo narušena davanjem primata jednoj vandržavnoj i vanuniverzitetskoj instituciji, postavlja se logično pitanje zašto ubuduće i neko drugo neuniverzitetsko telo ne bi uticalo na izbor njegovih nastavnika, na primer Republičko javno tužilaštvo na izbor profesora Pravnog fakulteta”, primećuje Vukomanović.

Da li će Univerzitet u Beogradu preduzeti nešto kako bi odbranio svoju autonomiju, predsednik Saveta Univerziteta, Aleksandar Popović, nije želeo da kaže.

Akademik Radomir Saičić, s druge strane, smatra da se novom Zakonu o visokom obrazovanju treba suprotstaviti i kaže da će to biti test za akademsku zajednicu na kom će pokazati da li ima čvrstinu ili je potonula.

Istovremeno, profesor Milan Vukomanović nema dilemu da će novi zakon “lako i brzo” biti predmet ocene ustavnosti i zakonitosti pred Ustavnim sudom, zbog nekoliko spornih odredbi koje se tiču svetovnosti države, striktne odvojenosti crkava i verskih zajednica od države, autonomije Univerziteta, visokoškolskih i naučnih ustanova i slobode naučnog i umetničkog stvaranja.