Da li je to komedija, da li je to tragedija, gospodine Nikoliću?

„Ako se za dva meseca ne raspišu izbori, sešću na parče stiropora i neću se pomaći dok nam se ne ispuni zahtev.“ Tako je početkom februara govorio Tomislav Nikolić istovremeno preteći vlastima i kuražeći svoje pristalice. U aprilu je malo sedeo, nešto više gladovao i žedneo, onda se tucao jajima i otišao kući. Izbore nije dobio, a sada mu još ostaje da objasni pristalicama šta je hteo štrajkom i zašto se poigrao sa njihovim poverenjem.

Na početku je delovalo da naprednjaci sa Nikolićem na čelu znaju šta hoće. Njihov miting održan 5. februara u Beogradu, bez obzira koliko je pristalica okupio, ostavio je utisak akumuliranog nezadovoljstva koje „samo što nije prelilo“. Poruke lidera SNS-a da izbori budu raspisani do aprila ili će, u suprotnom, njihovi sledbenici ponovo izaći na ulice i sedenjem na ulicama blokirati život gradova trebalo je, valjda, da zabrinu vlast i da usliše zahtev opozicije.

„Naš zahtev je da sednemo i razgovaramo kako bismo se dogovorili i da svakako u roku od dva meseca oni (izbori) budu raspisani. Mislim da je za razumne ljude ovo bilo dovoljno jasno.“ (Politika, 6. 2. 2011. godine)

„Od polovine aprila ćemo morati da sedimo na stiroporu po ulicama širom Srbije. Nećemo se razići dok ne bude postignut dogovor o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora.“ (Blic, 28. 2. 2011. godine)

„Zatražićemo izbore ili nećemo odlaziti. Nadam se da će sve biti gotovo istog dana ili će nas imati na ulicama. Koristićemo sva sredstva građanskog otpora ukoliko se pokaže da je vlast skroz nerazumna.“(Beta, 2. 3. 2011. godine)

Možda je već tu Nikolić precenio svoje protivnike. Ni oko drugih stvari na koje su javnost i mediji ukazivali vladajuća koalicija nije reagovala, pa zašto bi sada povlađivala konkurenciji? Naročito u momentu kada nisu izdejstvovali kandidaturu za članstvo u EU, kada još nisu uspeli da prodaju Telekom, a naročito – kada ne stoje dobro u istraživanjima javnog mnjenja. No way, Tomo.

Pa, kad je već tako, kada Tadić neće Nikoliću, onda je ovaj drugi rešio da popusti. Samo mesec dana od mitinga prvi čovek koalicije SNS-NS-PSS-PS menja priču. Navodno, zbog iščekivanja kandidature za članstvo u Evropskoj uniji Nikolić pokazuje da je spreman da odustane od pritisaka na vlast i da pristane da sačeka da Vlada obezbedi željeni status kandidata.

„Mi odustajemo od mitinga ako oni krajem novembra, najkasnije početkom decembra raspišu vanredne izbore. To je poslednji ustupak koji činimo zbog Srbije. Sada vlast nema ni jedan razlog da to ne uradi.“ (Beta, 7. 3. 2011. godine)

Nije bio poslednji, već prvi u nizu ustupaka Tomislava Nikolića. Nekoliko dana pred zakazani protest on opet izlazi u javnost sa novom „ponudom“.

„Raspisivanje izbora za 18. decembar poslednji je ustupak naprednjaka vlastima, jer će početkom oktobra Evropska komisija dati preporuku da Srbija dobije status kandidata za Evropsku uniju.“ (Beta, 10. 4. 2011. godine)

Koliko je to stvarno bila ponuda, a koliko posledica dogovora i sastanaka, kojih su u međuvremenu Tadić i Nikolić imali čak četiri, saznaćemo tek kasnije, ali se predstavnici vlasti nisu mnogo uzrujavali insistirajući da neće biti izlaska na birališta pre kandidature.

Gladožeđ

Pre mitinga Nikolić i njegov zamenik Vučić su tvrdili da imaju ponudu koju „režim neće moći da odbije“ i da će posle mitinga te stranke „vlast saopštiti datum održavanja parlamentarnih izbora“. (B92, 12. 4. 2011. godine) Kakav pakleni plan su smislili naprednjaci nisu želeli da saopšte. Valjda, da se vlas(t)i ne dosete. Dosetili su se novinari, pa su vrlo brzo nagovestili da je možda u pitanju „štrajk glađu“. Nisu dobili potvrdu, ali su naprednjaci i dalje insistirali na dobro osmišljenom scenariju, gandijevskom otporu, prekretnici koja će nezadovoljnim građanima obezbediti promene.

Kako je odmicao skup 16. aprila sve više je izgledao kao improvizacija, a ne kao precizna i mudra strategija koja sigurno vodi ka cilju. Nakon što su govornici izgovorili uobičajene poruke i prošetali sa simpatizerima, nastala je smušenost na sceni. Vlast ne reaguje, ne raspisuje izbore…šta dalje. Nikolić obelodanjuje da započinje štrajk glađu i žeđu„koji neće prekinuti dok ne budu raspisani izbori“. (Beta, 16. 4. 2011. godine) Da li je na pomolu obrt? Žrtva lidera opozicije i ucena kao krajnji metod da predsednik raspiše izbore. Delovalo je, na momenat, ozbiljno, a Nikolićevi saradnici su dali sve od sebe da bude puno patosa i patetike. Uspeo je Tomislav da natera Borisa da mu dođe na noge i pokuša da ga odvrati od sulude ideje, ali ništa više od toga; sedeo mu je na štrajkačkoj postelji, ali mu izbore neće dati.

Nikolićevo gladožeđe nije donosilo željeni efekat, a pretilo je da odnese njegovo zdravlje. I evropski komesar za proširenje Štefan File mu je poručio da batali takav način borbe i da se vrati u institucije. Štrajk žeđu lider naprednjaka prekinuo je posle pet dana, a hranu je počeo da uzima osam dana od objave protesta. Izlaznu strategiju iz blesave situacije u koju su se sami uvalili naprednjaci su našli u crkvi, Uskrsu, patrijarhu i jajima. „Najbitnije je Nikolićevo zdravlje“, molbe crkvenih velikodostojnika post i pričešće polako su zamenili zahteve za izborima.

I lider najjačeg dela srpske opozicije ponovo je ustuknuo. Od svega što je poručivao glasačima – hitno raspisivanje izbora u aprilu, protesti na ulicama, zakazivanje izbora u novembru ili decembru, sopstveni štrajk glađu i žeđu – Nikolić je odustao i zabio sebi autogol. Da li je sebe precenio ili je protivnike podcenio? Ili su dogovori sa Tadićem, jednostavno, propali? Verovatno od svega po malo, taman da prošlonedeljna tragikomedija preraste u totalnu farsu. A Nikoliću predstoji još teži zadatak – da objasni pristalicama šta je hteo i postigao štrajkom i zašto se poigrao sa njihovim poverenjem.