Dan posle ponedeljka

Dan posle trijumfa Novaka Đokovića na Masters kupu u Londonu osvanuo je tmuran, siv, kišovit, hladan. Kao da je i vreme čekalo da Novak završio posao, pa da nam se predstavi u bojama prave novembarske jeseni. Dan Novakove pobede podudario se s državnim praznikom, Danom primirja u Prvom svetskom ratu. Tog dana, srpski zvaničnici su na reverima nosili Natalijinu ramondu, a Novak je u Londonu podigao pehar. Bio je ponedeljak, dan koji sledi posle „Utiska nedelje“. Nedelja se, zapravo, nije ni dogodila. Ili, jeste?

U nedeljnom „Utisku nedelje“ – koji nije emitovan – jedini gost (prvi) potpredsednik vlade Aleksandar Vučić nije došao do daha. Novak ga je jednim „as“ udarcem počistio sa šljake B92. Onda je to isto uradio i Rafi Nadalu, samo što se to dogodilo u ponedeljak, na tvrdoj podlozi Londona. Tek tada, teren za Vučića bio je slobodan. Onda je nedelja bila utorak, i u njemu utisak utorka s Vučićem. Utorak, zbog toga što taj dan traje duže od nedelje, taman za onih pola sata koliko je „Utisak“ bio duži od uobičajena dva sata emitovanja.

Da, sve je istina. To je na početku emisije potvrdila i autorka, rekavši da je zbog mečeva Novaka Đokovića emitovanje „Utiska“ odloženo za utorak. Vučić joj je uz (ciničan) osmeh replicirao i – zahvalan voditeljki što je izgovorila istinu – obelodanio da je čuo, da je Dragoljub Mićko Ljubičić snimio nekakvu humorističku emisiju koja nije emitovana, a navodna zabrana emitovanja pripisije se njemu, Vučiću. I meni je drago što je Vučić to rekao, jer je tekst „Kroćenje goropadi“, u kom sam, između istalog, pisao i o već dva puta neemitovanoj emisiji u kojoj Mićko imitira Vučića, objavljen na jednom drugom internet sajtu, dan pre Vučićevog priznanja. Sad smo kvit. Reći ću i da mi je, dok je „Utisak“ trajao, javljeno da će emisija – ipak i konačno – biti emitovana u petak, 15. novembra. Propiranje savesti, urgencija odozgo, popuštanje dizgina ili kako god se to zvalo, čekaćemo taj petak.

Ono što je od utorničkog „Utiska“ ostalo kao dojam jeste – ne videsmo ništa i ne čusmo ništa. Zapravo, čuli smo da je Vučić priznao (ciničan osmeh se podrazumeva) i da u utorak nije zabranio kišu. Kiša se, dakle, drznula da pada bez njegovog veta. Onda je čavrljano o Južnom toku gasovoda, dolasku ruskih zvaničnika na razgovore o početku njegove izgradnje, o neprisustvovanju ministarke energetike Zorane Mihajlović tom svečanom činu i njenom istovremenom prisustvu u medijima drugim povodima. A povodi su njeni stavovi koji, očigledno već dugo, nisu u sazvučju s politikom vlade u vezi s „Gaspromom“, njegovim poslovanjem, radom direktora „Srbijagasa“ Dušana Bajatovića, etc. Reče Vučić da ministarka ostaje tu gde jeste, da će potpisati nekakve ugovore i da putuje u Moskvu. Znači, neće za kaznu ove zime ložiti kotlove u toplanama.

Nastavio je (prvi) potpredsednik u onom, za njega, prepoznatljivom maniru blaženog, smirenog, bogougodnog besednika da objašnjava, negira, demantuje, ali i da izgovori da će beogradska vlast uskoro dobiti rukovodstvo. Precizirao je, za tri-četiri dana. Držimo ga za reč. Za drugo je neuhvatljiv. Retorika kojom je očaravao svedena je na to da nam ništa nije rekao osim već poznatih političkih floskula od kojih se jedna odnosila na narod. Politiku ove zemlje vode građani Srbije, reče Vučić i ne trepnu. Je l’ tako? E, onda iz ovih stopa idem u svoj narodni kabinet u Nemanjinoj da izdam neke direktive u vezi s loženjem kotlova i sađenjem ramonde po beogradskim parkovima.

Nije, međutim, sve bilo kako je izgledalo. Jedno pitanje – ne sećam se koje, a i nevažno je – izbacilo ga je iz statičnosti levitacije, iz tihovanjskog mira i svetačke aure. Planuo je, pao je u vatru. Aman, izgoreće kotlovi! Zašto se uzbudio? Nevažno, važno je da je super lepak s jagodica popustio, prsti ruku su se odvojili i ruke su poletele u vazduh. Sletska vežba za auditorijum pred malim ekranima. Poplašismo se. Dan primirja u Velikom ratu bio je ipak onaj prethodni. S tim u vezi trebalo bi reći da je onaj cvet koji nameravam da sadim, a kojim su bili iskićeni reveri – ramonda – endemska vrsta koju je 1884, u okolini Niša, otkrio Sava Petrović, dvorski lekar kralja Milana Obrenovića, a onda mu, u dogovoru s Josifom Pančićem, nadenuo ime po kraljici Nataliji. Ne znamo koji je to dan bio. Postoji mogućnost da je bila nedelja. Ili, ponedeljak, možda utorak? U svakom slučaju ramonda je simbol primirja. No, taj dan je prošao. Ramondu će malo ko zapamtiti, pamtiće se Veliki (b)rat.

Moja drugarica, pesnikinja Biljana Erić, koja ne gleda televiziju – štedi žena nervni sistem i probavni trakt – reče mi da joj javim ko je pobedio u „Utisku nedelje“. Ona je jedan davni ponedeljak, siv, kišovit, tmuran i hladan pretočila u istoimenu pesmu. Danas bi, da je sačekala utorak, napisala isto – „Dan kao ovaj trebalo bi prodati za flašu piva i kutiju jeftinih cigareta“.