Darina mera
U osvit „Odisejeve zore“ u Libiji i u jeku zemljotresa i nuklearne katastrofe u Japanu gotovo da je nezapaženo promaklo potpisivanje peticije podrške Vojislavu Koštunici kojom se on hoće da zaštiti od režimskog „progona“ a u vezi sa davanjem neophodnih saopštenja u vezi sa pobunom Jedinice za specijalne operacije. Na sajtu Koštuničine stranke navedeno je da peticiju potpisiju srpski intelektualci čija su imena ukrasila spisak, mada se pretragom, bez mnogo muke, daju pronaći i uljezi.
Među nosiocima intelektualne funkcije i imenima akademika, pisaca, emira od Mokre Gore i mitropolita Riste potkradaju se i oni koji bi čin intelektualca da zarade pukim prisustvom u takvom društvu. Tako se na spisku našao i treći metak, ukoliko, naravno, neko ne smatra da je Nikola Vrzić intelektualac. Nije prelazno, provereno.
Dok se čekalo da peticioni koš dopune Nemanja Kusturica i Toma Nikolić (a još se čeka i da se prepošteni Artemije iskobelja iz katakombi), slušalo se šta Koštunica poručuje. Ohrabren podrškom intel-mase Vojislav se na Glavnom odboru svoje stranke razgoropadio: „Dara je, dragi prijatelji, prevršila meru. Vreme je za odgovor nacionalne, samosvesne i slobodne Srbije. Naše Srbije. Živela Srbija!“. Zagrmelo je kao ratni poklič, kao zvuk vojničke trube iz 1915. u Dobričinom romanu. Tresak šakom o sto uznemirio je faunu, sova je prhnula u žbun, mačka je pobegla u ćošak.
Onda je dara nastavila preko mere: „Ovo je trenutak kada je sazrela odluka najodgovornijeg dela javnosti da više nijedna ružna reč ne sme da padne na Srbiju a da ne dobije pravi zasluženi odgovor. Ne može i ne sme više bilo kome god da padne na pamet da vređa našu istoriju, našu kultruru, našu crkvu, našu veru, našu tradiciju, naše pismo, naše vrednosti a da odmah ne dobije pravi i valjan odgovor“. Pošto mu zaštita stranačke elite nije bila dovoljna i njena hladovina mu postala tesan guber drznuo se da proširi areal na Srbiju sa Kosovom. Iza nje sakriven i sa njom poistovećen odagnava mračne ćini i kletve koje tamo neki bacaju na jedinu srpsku svetinju – na njega, Vojislava.
Dara je na kraju prelila meru: „Nikakva reforma pravosuđa i nikakvi specijalni tužioci neće moći da zaustave vapijuću potrebu Srbije da povrati svoje samopoštovanje i da se u Beogradu ponovo gaji i razvija slobodna srpska misao. Nema više druge nego da se na svakom mestu i u svakoj prilici odmah odgovori na sve uvrede, svaku primitivnu klevetu, svaki napad na Srbiju“. Tužioče, šta ovo bi? Hoćemo li se opet suočavati sa vapijućim leg(ij)alistima na ulicama kao onog novembra 2001. kada su razvijali slobodnu srspku lekarsku misao pod pretnjom čaurama velikog kalibra?
Koštuničin odgovor na zahteve javnosti da se sa ubistva Zorana Đinđića skine tajna mračan je koliko i Artemijeve katakombe. Od njega se samo traži da sa malo svetla razgrne taj mrak ali ne, poruka koju šalje specijalnom tužiocu mutna je i gusta kao tmuša u kojoj bi valjda zauvek trebalo da ostanu krvavi tragovi. Ušuškan iza intelektualne mase i Vrzića odbija da pomogne državi iza čijeg se imena sakriva. A možda čeka da mu neko ponudi status svedoka saradnika?
