Demagogija bez uslovnog otpusta

Ignorisanje ozbiljnih analiza i komentara stručne javnosti – profesora, sudija, advokata, aktivista za ljudska prava prisutno je od trenutka najave izmena Krivičnog zakonika u pravcu pooštravanja kazni. Sud stručne javnosti, da kazna doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta nije adekvatna, te da se njom ne ostvaruje željeni dugoročni efekat smanjenja teških krivičnih dela, dočekan je na nož, uz ozbiljnu satanizaciju neistomišljenika u medijima, a posebno na društvenim mrežama. Ovo nije prvi slučaj, u poslednje vreme, da se mišljenje struke demagoški objašnjava kao neprijateljsko. Setimo se Beograda na vodi, gondole, radova na pešačkoj zoni u centru Beograda. Najbolje bi bilo da struke dekretom poukidamo, pokrijemo uši, okrenemo glave i prepustimo se Pametnijem. Tako je lakše.

Na tragičnom slučaju monstruoznog ubistva devojčice, lako je manipulisati emocijama. Argument “za” gradio se zamenom teze – ako je neko protiv predložene kazne zatvora bez mogućnosti otpusta, onda je to potvrda podržavanja ubistva?! Svako ko je rekao da se predloženom izmenom krivičnog zakonika krši Evopska konvencija za ljudska prava (koju je Srbija dužna da poštuje), da ta kazna neće dovesti do smanjenja teških krivičnih dela, da je nečovečno i ponižavajuće kažnjavanje protivno našem Ustavu i praksi evropskih normi i standarda kojima težimo, te da ćemo kao društvo morati da plaćamo odštetu pred Evropskim sudom za ljudska prava, nazvan je pedofilom, monstrumom i zaštitnikom ubica dece. 

Verujem da su mnogi građani Srbije, vođeni emocijama davali podršku ovom populističkom predlogu, ali istovremeno nisu ni bili u prilici da čuju stručnu javnost, imajući u vidu da je sporan deo o nemogućnosti otpusta najčešće izostavljan u javnoj diskusiji, kao suvišan. 

Popuštanje i prepuštanje populizmu završava u kataklizmi. Ne moramo da se vraćamo u 40-te prošlog veka, dovoljno je da ostanemo u sopstvenom dvorištu, iz devedesetih. Po istoj matrici, po istoj doktrini, uprkos svim sudski utvrđenim činjenicama, video snimcima streljanja, brojnim svedočenjima, za mnoge se u Srbiji Srebrenica nije ni dogodila. A doktori demagogije – među kojima ima i narodnih poslanika, za nazivanje zločina u Srebrenici genocidom traže i doživotne zatvorske kazne?! 

Dijalog i demokratija su kao preduslov, u političkom i društvenom životu, važni koliko i vazduh, za biološki opstanak. Dok god budemo živeli u dogmi da su grešnici oni drugi, a mi žrtve i sveci, da je jedina istina naša, a da su njihovi argumenti laž i izdaja, čak i da su za naše sopstvene greške krive okolnosti ili oni sa druge strane, naše političko i šire društvo bi Patriša Roberts Miler, verovatno nazvala demagoškim. 

U atmosferi u kojoj nema dijaloga, u kojoj se neistomišljenici prokažavaju, uvek strada istina. Kada istina postane ponovo važna, već je prekasno. Onda više nije važna ni prethodna reč stručnjaka, niti je bitno što je neko s namerom manipulisao ljudima, u interesu uskog kruga. Cenu plaćamo svi, a odgovornost – niko. Zvuči poznato?

Avaj, demokratija je naporna, demagogija je laka.