Dijana Hrkalović iza tabloidnih ogledala
Sa kašnjenjem koje se meri godinama optužbe opozicije na račun bivše državne sekretarke MUP-a postale su udarni sadržaj tabloida. Da li onaj ko ocenjuje šta je “preterana kampanja” odlučuje i kad je targetiranje pravovremeno ili urednici treš medija samo pokušavaju da čitaju njegove misli?
Od čega zavisi šta će osvanuti na naslovnim stranama tabloida? Kritičari vlasti često kažu da naslovnice kreira predsednik Srbije lično. Ima i mišljenja da urednici pojedinih tabloida, baš kao i neki “analitičari” Vučića nisu nikad ni videli, nego rade ono što misle da će se njemu svideti. Evo, na primer, od kako je prošle subote predsednik Srbije (naizgled) usput rekao da je medijska hajka protiv gospođe Dijane Hrkalović preterana, bivša državna sekretarka MUP-a cele nedelje nije bila tema. Potom Kurir ipak nastavlja da otkriva kako je Hrkalovićka “bušilicom uništavala diskove” i tako uklanjala dokaze o prisluškivanim razgovorima. Šta će snimci na diskovima u 21. veku teško da će da se upita čitalac Kurira, ali to je druga tema.
Pošto je “afera prisluškivanje” na naslovnim stranama zamenjena hapšenjem Belivuka, a narednih dana očekujemo neverovatna saznanja o uhapšenom bivšem šefu beogradske policije, podsetili smo se kako se menjao odnos tabloida prema Dijani Hrkalović, kao i njihove nezainteresovanosti za sumnje na kriminal u vrhu države koje su lideri opozicije još odavno iznosili.
U danu hapšenja Veljka Belivuka poznatijeg kao Velja Nevolja, i njegove kriminalne grupe, 5. februara, predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je da je eventualna povezanost kriminalaca s državnim strukturama najvažnija, ali da je pitanje da li je bilo učešća u krivičnim delima.
“Ne da li se poznaju, nego da li je neko učestvovao u izvršenju krivičnih dela. To je ono što nadležni u ovom trenutku rade. Zato ja mislim da je preterana kampanja protiv gospođe Hrkalović, iako ne mislim ništa posebno dobro o radu, ali je preterana i odvratna. Ali sud će odlučiti da li je ona kriva. Kada bismo vam rekli sve što znamo, ljudi bi bili šokirani”, čuli smo od predsednika.
I to je bilo dovoljno. Srpski telegraf, Alo i Kurir su se sa otkrića da je Dijana državni neprijatelj broj jedan, vratili standardnoj priči o Draganu Đilasu. Interesantno je da Informer, koji važi za tabloid najbliži vrhu države, Dijani Hrkalović nije posvetio ni jednu naslovnu stranu.
A samo nekoliko dana ranije…
Najveća afera u medijima, pre hapšenja Belivuka, bilo je prisluškivanje predsednika Vučića. Iako on nikad nije rekao ko su ljudi koji su ga prisluškivali, tabloidi su se utrkivali u “istraživačkom novinarstvu”. Srpski telegraf je preko cele naslovne strane 23. januara prognozirao “Dijani preti 15 godina zatvora”, dok je Alo istog dana nešto skromnije otkrivao “Koga sve to štiti Dijana Hrkalović?”
Dva dana kasnije Srpski telegraf piše “Novi detalji afere koja trese Srbiju, Bagzi: Dijana mi naredila da prisluškujem Vučića”, a Alo prati tekstom o tome da je Dijana odbila poligraf o prisluškivanju. Narednih dana čitali smo “Sve radio po nalogu Dijane Hrkalović, načelnik policije u Novom Sadu štitio Eleza i Kavčane” (Srpski telegraf 29. Januar). A onda je počeo da se pominje i Veljko Belivuk, ali nadimkom.
Preko cele naslovne strane Kurira 29. januara “Presretnuta poruka Dijane Hrkalović Velji Nevolji – oni ili mi”, a dan kasnije još jači napad Srpskog telegrafa “Dijana svoje službene tablice dala Koluviji”.
Bilo je još i “Velja u nevolji, Dijana u panici”, “Puč u SAJ – Hrkalovićkini ljudi prisluškivali Vučića, hteli da preuzmu kontrolu u elitnoj policijskoj jedinici” i još toliko toga da se samo čekalo hapšenje. Posle hapšenja, ali ne Dijane nego samo Belivuka, prisluškivanje je stavljeno ad acta i što se tiče tabloida, čini se potpuno zaboravljenim.
A rek’o sam vam!
O Dijani Hrkalović, Belivuku i ponajviše o zameniku načelnika Sužbe za borbu protiv organizovanog kriminala (SBPOK) Goranu Papiću govorilo se u Skupštini Srbije godinama unazad. Jer, lepota poslaničkog posla je, između ostalog, u tome što svaki narodni poslanik ima pravo da zakaže konferenciju za novinare u holu skupštine. Stručne služe moraju da o tome obaveste medije, a čak i ako se ni jedan novinar ne pojavi, skupštinska kamera snima nastup koji ne samo što se prenosi uživo na sajtu, nego i snimak ostaje u arhivi koja je dostupna javnosti.
Pregledom konferencija za novinare pred kraj 2019. godine, odnosno pre nego što su raspisivanje izbora i korona virus ispraznili skupštinu, vidi se da je samo Boško Obradović bar jednom nedeljno po pola sata govorio o Dijani Hrkalović i još više o Goranu Papiću za koga je tvrdio da je „nasledio“ Hrkalovićevu. Obradović, pa i drugi tadašnji poslanici Dveri su o njemu tražili informacije i informacije. I nikad nisu dobili odgovor. Pomenuti Papić bio je nepoznat i da ga na društvenim mrežama nisu nekoliko puta pominjali posle hapšenja Veljka Belivuka, retko ko bi ga se uopšte setio. Priča o njemu nije bila senzacionalna, a Boškova izlaganja su bila opširna i toliko detaljna da su novinari gubili interesovanje čim izgovori treće ili četvrto ime u tom, kako ga je zvao „klanu Nebojše Stefanovića“.
Uporno je zahtevao od MUP-a odgovor, na koji je kao narodni poslanik imao pravo, gde je nestala državna sekretarka Dijana Hrkalović koju su, dok je bila u milosti, mediji nazivali „srpska Nikita“ i divili se lepotici sa diplomom psihologije Filozofskog fakulteta u Beogradu. Uporno su traženi odgovori na pitanje ko je nju smenio, odnosno zašto je otišla iz MUP-a, da li je menjala identitet, da li je razlog njena povezanost sa kriminalom i što je posebno interesantno – da li je njene poslove prisluškivanja preuzeo Goran Papić, kumovski povezan s Nebojšom Stefanovićem.
Svake nedelje, u serijalu konferencija za novinare nazvanom „Kriminalni krugovi“ Boško Obradović je ponavljao jedno isto – da li ima dokaza da je Papić uopšte završio srednju školu, kako je bez ikakvog iskustva u MUP-u, za četiri godine od kabineta ministra stigao do zamenika šefa SBPOK-a, da li je posle prebijanja čoveka na sred voždovačke ulice i kratke suspenzije ekspresno vraćen na posao, te da li je on sada zadužen za prisluškivanje opozicionih lidera, što je do nedavno radila Dijana Hrkalović.
Početkom decembra 2019. godine Obradović je rekao “Mafija je do nedavno imala svog čoveka u MUP-u na visokoj funkciji, doskorašnji državni sekretar Dijana Hrkalović misteriozno je nestala nakon što je raskrinkana na izborima u Lučanima. Niko nije odgovorio gde je, šta radi i da li je tačno da je promenila identitet. Pitanja za Rebića koji samo ćuti, a snosi najveću odgovornost za stanje u MUP-u “.
O ovoj temi pisali su neki istraživački portali, ali ne i tabloidi. Konkretno, dan posle tog izlaganja Srpski telegraf se na naslovnoj strani pitao da li Italija povlači priznanje Kosova, a Alo nas obavestio da je Miloš Vučević podneo “prijavu” protiv braće Vučić da dokaže kako nemaju nikakve veze sa dilerima, kao i da je Verica Bradić sedam puta gledanija od Olje Bećković.
I nije samo Boško Obradović govorio o kriminalu u vrhu MUP-a; on je samo bio najuporniji. Uostalom, nedavno se na društvenim mrežama zavrteo snimak bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića kako je, relativno skoro, na N1 televiziji govorio konkretno o Veljku Belivuku. Sutradan se pisalo o vakcinama, o Đilasu koji je pokrao državu i o lekarima na izmaku snaga.
Poslanik Narodne stranke Miroslav Aleksić jedan je od retkih koji je govorio za Kurir i pitao ko je proverio biografiju Dijane Hrkalović pre prijema u MUP na mesto državnog sekretara. Ali to je bilo 2017. godine.
Dok Kurir u fokus vraća Dijanu Hrkalović, a Informer po Dunavu traži tela žrtava Velje Nevolje, na naslovnim stranama ostalih tabloida već se otvara nova tema- “Bojkotaši žele raskol u crkvi” i “Grigorije i Đilas miniraju izbor patrijarha”.
Naslovna fotografija: MUP/Canva
