Dimitrijević: I napad na izložbu je kultura

Ali ni tu nije kraj. Počinje festival „Mirdita, dobar dan!”, pa Zavetnici najavljuju reprizu. Čak i kada iz ovog niza nasilnih događaja izuzmemo novosadsko nasilje nad onesvešćenim čovekom, napad na migrante, Levijatan i nove najave takozvanih patrola koje nas spašavaju od migranata, kao potpuni sarakazam deluje naslovna strana dnevnog lista „Danas“ koja podseća da SNS ima fondaciju koja za cilj ima da Srbija ostane pristojno, civilizovano i pravedno društvo, kao i unapređenje političke kulture. Istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević u razgovoru za podkast Istinomera „U mikrofon“, u osvit formiranja nove vlade posle više od sto dana od izbora, kaže da je SNS „vrlo ozbiljna politička organizacija, koja je donela odluku da preuzme u potpunosti kontrolu nad apsolutno svakim domenom života u Srbiji”, te da se „takva politička ideja naziva totalitarnom“.

Od letos beležimo niz incidenata. Svi su usmereni ka nekim kulturnim manifestacijama, izložbama, pozorišnim predstavama. Poslednji je upad maskiranih desničara u Staru kapetaniju. Bilo je komentara da sve te grupe kontroliše vlast, kao i da je Vučić taj koji je odgovoran za sve njih. Da li su ta tumačenja suviše uprošćena i plitka?

To je nemoguće tvrditi. To je kao da kažemo da je Hitler pokušao da osvoji pola sveta tokom Drugog svetskog rata zato što je on bio Hitler. Vrlo dobro znamo da Hitler – odnosno, nemačka vojska nije ušla ni u jednu stranu zemlju a da nije imala političku podršku u toj zemlji. Evo Srbija, evo Hrvatska, evo Mađarska, evo druge zemlje koje su imale kvislinške vlade. I ovde je sličan slučaj. Definicija ideologije nije da ideologiju neko stvara ili neko smisli, pa je nameće drugima. Kako bi rekao Altiser, ideologija je u materijalnim praksama. Ljudi su sami, svojim telima, svojim postupcima, svojim ritualima nosioci neke ideologije. Ovde se ona zapravo nije promenila u poslednjih trideset godina, samo što se apdejtovala jednim neoliberalnim ekonomskim momentom koji je Vučićeva vlast uvela.

Koja je to ideologija?

Tu ideologiju ja volim da na neki način prepoznam u toj vezi tradicionalne nacionalističke desnice i ove liberalne desnice. Zato Vučić stavlja ponovo za premijerku Anu Brnabić, a ne stavlja za premijera Vulina. On zna da postavljanje Vulina baš ne bi bilo dobro rešenje, i on pokušava nešto što se u mnogim zemljama danas u svetu dešava. Od SAD, preko Mađarske, Turske, gde dolazi do spoja potpuno regresivne nacionalističke retorike i regresivnog viđenja društva kao neke organske zajednice i jednog tržišnog, laganog pristupa stvarima. Znamo da ne postoji takva stvar kao što je slobodno tržište, a naročito ne postoji slobodno tržište unutar zatvorenog društva.

INTERVJU SA BRANISLAVOM DIMITRIJEVIĆEM  MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

Da se vratimo na niz nasilnih incidenata, usmerenih pre svega ka kulturnim dešavanjima, mada je i mimo toga poslednjih meseci bilo nasilja. Naime, mnoge moje kolege, ali i vaše, prepoznale su elemente fašizma i nacističke propagande u njima. Verujem da ni vi na početku ovog razgovora niste slučajno pravili paralelu sa Hitlerom.

Da, naravno da postoje elementi koji mogu da postave tu analogiju. Sa druge strane, ja sam malo rezervisan da to odmah identifikujem sa tim, jer može da se dogodi da sami sebi izbijemo argumente iz usta ako preterano i previše koristimo izraz „fašizam” za svaku pojavu koja nam se ne dopada. Ali nema nikakve sumnje da ima tih elemenata, pre svega u saopštenju Ministarstva kulture. Svi događaji koje ste naveli u uvodu su različiti, ali su u Srbiji oni „business as usual“. Nije prvi put da se izložbe uništavaju – ovde je nova situacija to saopštenje Ministarstva kulture. To je bila vest. U svom životu takvo saopštenje nisam pročitao, i zaista smatram da je sramotno. Ja sam radio u Ministarstvu kulture od 2007. do 2009. godine, i to je takođe bilo jedno problematično političko vreme, ja sam oko toga imao dosta veliku političku nelagodu, ali se sećam kada su huligani 2008. godine razlupali izložbu kosovskih umetnika u galeriji „Kontekst“. „Obraz“ je tada bio legalna organizacija. Sećam se saopštenja Ministarstva kulture u kome smo nedvosmisleno osudili taj napad i nedvosmisleno govorili da je to atak na slobodu umetničkog stvaralaštva. Tada je, u krajnjoj liniji, pokrenut postupak da se organizacija „Obraz“ zabrani, i ona je na kraju bila zabranjena.

To očigledno nije promenilo stvari.

Ministarstvo kulture je bar tu delovalo onako kako jedna ozbiljna institucija treba da deluje. Naš je problem u tome što ova sadašnja vlast želi da temeljno uništi i obesmisli svaku instituciju, i to je ono što je karakteristično za ovu vlast. Ova ista ideologija je na vlasti trideset godina, ali novost je da niko do sada nije pokušao da na taj način obesmisli i obezvredi institucije.

A zašto to čini, odnosno šta nam to govori?

Zbog kontrole. Vi, da biste kontrolisali, morate imati sve institucije u vašim rukama, zato imate „v.d. stanja”.

Zašto je potreban taj iskorak u kome Ministarstvo kulture stane na stranu desničara i huligana i vređa umetnička udruženja?

To je neka vrsta osvete, jer to je odlazeći ministar, čak i vrapci na grani znaju da je odlazeći. Čak je i Ana Brnabić juče izrekla celomudrenu izjavu kako je ona protiv rušenja tih izložbi, što će reći „Ja više neću podržavati ministra“.

Ali je zato rekla da je Ministarstvo samo dalo na značaju izložbi, ali da nije dovoljno istaklo da samo država sme da primeni silu.

Znači, mi čitamo da je taj ministar „baj, baj“ i da će tu da se pojavi neka nova osoba. Ja sam imao prilike da se dva-tri puta susretnem sa tim ministrom. To je jedan od onih ljudi koji vam lede krv u žilama. To je čovek koji deluje opasno. Ja mislim da je on sada jako besan, jako nervozan jer gubi vlast. Ja sam jednom prilikom, pre godinu i po dana, ušao u Ministarstvo kulture jedini put u životu otkako su oni na vlasti. To izgleda kao neka grobnica, kao neki mauzolej kulture, to je prazno, tu nema ljudi, tu se ništa ne dešava, čak nije bilo ni struje kada sam ušao. To je zaista obezvređivanje svega. Znam kako je to ministarstvo izgledalo ranije – nije izgledalo bogznakako, ali je ipak delovalo kao jedna institucija. Sada više ne izgleda, i mislim da se taj čovek sveti svima, jer je besan na sve.

Ja nisam čula – sem izjave Ane Brnabić, koja nije decidirano osudila način na koji se Ministarstvo odredilo prema dešavanjima – da je bilo ko iz vlasti reagovao. Da li možemo da zaključimo da je onda to podrška takvom stavu – ne ministru, već stavu u odnosu na izložbu?

Taj stav dele ne samo ljudi u Ministarstvu, nego i veliki broj ljudi i građana. Ali ne može se glas građana oglašavati oko svake stvari. Postoji neka pravna država koja treba da sprečava da vi, ako vam se ne sviđa neka izložba, uđete na tu izložbu i demolirate radove. Niko ne može da vas ubedi da to treba da vam se sviđa, niti neko treba da vas ubedi da se to nekome sviđa.

Imate li ideju zašto se od letos dešavalo toliko nasilnih incidentata, za koje ne može da se nađe neki konkretan povod? Obično se ovde dešavaju napadi na neistomišljenike ili na „drugačije“ u cilju nekakvog spinovanja ili pokrivanja dešavanja, ali postoji li za ovaj niz racionalno objašnjenje?

Ako postoji nešto što se trenutno prikriva, to je pitanje Kosova, a mi smo svi zarobljenici tog pitanja zato što niko zapravo ne zna na koji će se način ono rešiti. Mi ne znamo šta predsednik Vučić misli o tom pitanju, i to izaziva jednu vrstu nelagode koja celu zemlju pretvara u jednu vrstu logora u kome zapravo vi sami ne smete da kažete šta mislite o tome, jer tu zaista može glava leteti. To je ta zabrana mišljenja – znači, vi sada ne smete da mislite o Kosovu, jer šta god rekli o tome, vi možete da budete stavljeni, u najmanju ruku, na stub srama, ako ne i nešto gore. Vi ne možete čak ni da špekulišete da je ta država na neki način već nezavisna i da će biti nezavisna, bez obzira da li ćemo je mi priznati ili ne. Ja mislim da je to koren problema, to što se toliko dugo godina jedan veliki problem ne rešava i ne promišlja. Svi koji kažu „Kosovo je Srbija” sami su vrlo svesni da u realnosti to nije slučaj. I to je pitanje za psihologe, ta deluzija – kada vi stalno govorite da nešto jeste što zapravo nije. To stvara u društvu jednu jako čudnu situaciju koja, naravno, ima veze sa ovim o čemu pričamo. Veliki broj izložbi koji je ranije bio demoliran bile su izložbe ili kosovskih Albanaca ili se ticale rata na Kosovu, to su bile glavne teme. Novost je da se sada demolira izložba andergraund kulture. Sad nije više samo problem ta „šiptarska umetnost“, sada je problem čitava andergraund kultura, koja je neposlušna kultura, nije kultura koja se može kontrolisati.

To je, zapravo, taj iskorak?

To je iskorak da se dalje uvežbava nasilje. Jer nasilje se vežba na drugim narodima, vežba se nad nekim grupama koje vam se ne sviđaju, onda se uvežba i širi se na sve one oblasti koje nisu pokrivene kontrolom jednoumlja.

Ima tu još detalja. Sa jedne strane, postoje naznake da su te nasilničke grupe kontrolisane od vlasti. Sa druge strane, one atakuju na dešavanja koja bi inače zainteresovala uzak krug ljudi, počev od predstave „Srebrenica. Kada mi ubijeni ustanemo”, preko izložbe o žrtvama granatiranja Tuzle, do crteža u Zemunu.

Miša Vacić je nesumnjivo dirigovan, kao i njegov upad u Centar za kulturnu dekontaminaciju. Cilj je da se još jednom skrene pažnja na to da je CZKD mesto gde se izlažu nekakvi antisrpski sadržaji, i to jeste na neki način reklama za događaj, ali reklama da bi se što više mrzelo. Ili tamo u Kapetaniji ima neka galerija, a onda svi kažu: „Zamislite da neko prikazuje na jednoj izložbi bebu sa sekirom u glavi!” Posledica toga može da bude da svi kažu „Šta će nam tu galerija, bolje da tu bude neka kafana”, pa će i građani reći „Jeste, bolje da pojedemo ćevape nego da gledamo izložbu sa raskomadanim bebama”. Te „reklame“ imaju za cilj da što više ljudi mrzi, ali tu su uvek upleteni privatni interesi. Na primer, pitanje imovinskih odnosa prema stanodavcu. Taj prostor u Kapetaniji je verovatno jedino mesto na Zemunskom keju koje nije kafana, a sve treba da bude kafana. To je ta veza, to je ta sprega privatnih interesa koji se onda kriju iza tih krupnih, nacionalnih. Sećate se, vlast se isto time bavila i devedesetih – izgovarali su krupne nacionalne sadržaje, a išli da kradu frižidere i veš mašine.

Da, stalno se vuče paralela sa devedesetima, i zapravo je pitanje koliko smo se mi danas, imajući u vidu sve ove događaje, odmakli od reakcije na predstavu „Sveti Sava“?

Nimalo, nimalo. Naše društvo ne napreduje zato što je zarobljeno. Razni su razlozi zarobljavanja – pomenuli smo Kosovo kao jedan. Društvo ne napreduje i to se vidi po svemu, vidi se po muzičkom ukusu ljudi, vidi se da im svira samo jedna te ista pesma, da su u jednoj vrsti zarobljenosti. Teško je u jednom intervjuu objasniti i zašto se ovo društvo uvalilo u trenutno stanje i zbog čega iz njega ne može da izađe.

Zanimljivo je to da je kultura ovde potcenjena i u budžetskom i u svakom drugom smislu, ali upravo kulturni događaji proizvode buru u društvu?

Kultura je način na koji jedno društvo predstavlja sebe unutar te zajednice i predstavlja sebe izvan te zajednice – načini samoreprezentacije jednoga društva. Samo po sebi uzev nema dobre kulture, ona je takva kakva je i nije samo izložba kultura – i napad na izložbu je kultura. Kultura je mesto gde određene stvari još mogu da se dogode, jer se nije u potpunosti finansijski nad njom zavladalo.

Šta nas reprezentuje – spomenik Stefanu Nemanji ili andergraund događaji?

I jedno i drugo. Vi kažete – ovo je andergraund, ovo su neki bolesnici, nećemo ovu kulturu već hoćemo velikog Stefana i njegovo neko nasleđe, o kome ne znamo skoro ništa ali deluje grandiozno. Taj čovek je živeo u 12. veku. Jasno je da se ne podiže spomenik njemu, nego se podiže spomenik sadašnjem režimu – zato se podižu spomenici. Kada spominjete spomenike, vidim pre neki dan spomenik Raši Popovu, koji je još gori nego spomenik Nemanji. Zašto? Država ima potrebu da sagradi spomenik nekome koga smatra osnivačem srpske države – ne znam da li je Nemanja predstavljen tim spomenikom kako treba, možda jeste, ali znam da Raša Popov nije predstavljen svojim spomenikom. To je jedna vrsta vizuelne nepismenosti koja nekom ko se time bavi još više bode oči u slučaju Raše Popova.

Postoji u tom nasilju nad izložbama i predstavama još jedan momenat. Ono nekako oduzima pravo i na umetničku kritiku, zar ne?

Dabome. Jer kritička misao ne podrazumeva tabore. Vama neka izložba može i da se svidi i da vam se ne svidi. Takva vrsta razgovora u našem društvu ne postoji, ne samo zbog ovih na vlasti, nego inače ne postoji. Ovde postoji potreba da se ljudi svrstavaju u navijačke tabore. Mnogi ljudi ni ne žele da iskažu sofisticiraniju kritičku misao jer se plaše da uđu u tabore. Recimo, ja sam se kritički izrazio prema izložbi Marine Abramovič, i onda sam u jednom trenutku shvatio da moje kritičko izjašnjavanje može da se smesti u kontekst onih mišljenja koja to ne smatraju umetnošću već satanizmom. Onda se zapitate – da li zaista želite da budete u tom taboru? Da li da budem u taboru u kojem misle da je ona iscelitelj, ili u taboru koji veruje da je ona satanista?

Postoji još jedan ugao u svemu tome. Možda je primer predstave o Srebrenici dobar. Ovde je problem sama predstava, a ne činjenica da se u Srebrenici dogodio genocid.

Tako je. I to je isti kontekst. S jedne strane se negira prošlost, a sa druge strane se oduzima pravo na kritičko i umetničko mišljenje. Postoji mnogo radova savremene umetnosti koji se bave ratovima devedesetih. Nisu svi oni uspešni. Neki jesu, ali neki baš i nisu. Ima puno kiča u predstavljanju tog lažnog humanizma, u predstavljanju svega toga. Ali vi ne možete da napravite razliku između, na primer, filma Ognjena Glavonjića koji je jedna priča, koji je apsolutni primer kako treba o jednom zločinu govoriti, i nekog drugog primera koji o tome govori kroz taj lažni humanizam. I sada ste u situaciji ili da podržavate sve radove koji se bave ratovima devedesetih ili da smatrate da ne treba da postoji ni jedan rad i da niko ne treba da se time bavi. U takvoj situaciji zaista ne može da se misli. Nema mišljenja u takvim situacijama.

Vi ste i profesor. Vaši đaci su ili istih godina ili blizu godina onih pod maskama koji su upali u Kapetaniju na izložbu. I sada je pitanje ko predstavlja mlade – ovi ili oni? Ili, ko su ti mladi ljudi i kako su odlučili da su neki crteži moralno nakazni?

Neko im je to rekao. Ko im je rekao, ja stvarno ne znam. Neću da kažem da su oni produžena ruka – nužno je da su produžena ruka neke navijačke grupe, a da je ta navijačka grupa produžena ruka neke službe, to može da bude, ali ne mogu tako da spekulišem. Neko je to njima morao da objasni. Oni odgovaraju na dominantnu ideologiju, oni su ti dobrovoljci koji će da kažu „Mi ćemo u ime vas, nas svih da to uradimo”, i to je taj momenat. Ključno je pitanje škole. Sva ta deca u nekom drugačijem i ozbiljnijem školskom sistemu mogu da misle drugačije. Međutim, na tom novom i drugačijem školskom sistemu se ne radi. Posebno ova vlast na tom novom školskom sistemu ne radi. Škola je jedna od institucija koja se svesno i namerno uništava. Škola mora da se ojača, ali da se ojača na jedan potpuno drugačiji način, a ne da se jača kroz njenu rekonzervatizaciju i kroz još jedan krug pakla konzervativnog mišljenja. To je jedino mesto gde se može raditi na tim problemima, jedino mesto. Sve ostalo nije to mesto.

Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović