Dmitrović, ministar za ustaše i matericu

Njegovi nastupi iz devedesetih nisu bili tako upečatljivi samo zato što su drugi bili mnogo gori i zato što je govor mržnje postao naša svakodnevica. To ne briše činjenicu da su postojali ljudi koji su došli sa ratnog područja kako bi se u Beogradu učenim glasom “sa televizora” razračunavali s ustašama i svetskim silama, dok su nečija deca u Hrvatskoj svakodnevno ginula za ideje koje je RTS tada promovisao. Ali ko se još toga seća. Ima svežijih primera kako se u Srbiji razvilo veoma unosno zanimanje „relativizator“.

Nisu to stvarni poslovi

Po ko zna koji put u Srbiji se potvrdilo pravilo da, kada nešto nećete ili ne umete da uradite, vi osnujete radnu grupu (na primer za bezbednost novinara) ili komisiju (za nestala lica), a ponekad, kad je slučaj teži, i kancelariju (za Kosovo i Metohiju). Onda sve te institucije nastave godinama da ne postižu rezultate, ali eto, postoje, trude se. Pošto je država Srbija jako napredovala, to više nije dovoljno, nego kad je neki problem beznadežan, lepo osnuje ministarstvo. Imali smo za regionalni razvoj, imamo za dijalog, za brigu o selu (o tome ćemo neki drugi put), pa sada i – Ministarstvo za demografiju i brigu o porodici.

Ono bi po nekoj logici trebalo da reaguje kada se, kao nedavno u medijima, pojavi priča da je „samohranoj majci troje dece otkaz u Grameru stigao SMS-om”. Reakcije nije bilo. Dobro, leto je, možda su na odmoru, ranije su sigurno uvek reagovali.

Kad ono, ni ranije nisu, a nije da nije bilo prilike. Tabloidi prepuni. „SAMOHRANA MAJKA TROJE DECE ŠTRAJKUJE GLAĐU: Čistačici dali otkaz, nema od čega da prehrani porodicu!” SAMOHRANA MAJKA SA TROJE DECE U KUĆI VLAGE I PROMAJE: Njen najveći strah je da joj bebu ne pojedu pacovi!“ Pa i kad je majka troje dece dobila otkaz u Vršačkom pozorištu, i kad je inženjerka, takođe majka troje dece, dobila otkaz u kragujevačkom JKP Šumadija, ministar za brigu o porodici i demografiju Ratko Dmitrović ostao je bez komentara, kako za slučajeve koji su se desili ranije, tako i za one koji su nastali za vreme njegovog mandata.

Možda to niko ne bi ni primetio da baš ministar Dmitrović nije nedavno izazvao lavinu komentara izjavom da „ne zna šta više treba muškarci da daju ženama kako bi one rodile treće dete”. Pa što neće da rađaju, zavapio je ministar, majstor relativizacije na svim poljima. Jer eto, u gostovanju od 20 minuta na televiziji, on je uspeo da nekoliko puta podvuče da pare nisu preduslov za rađanje dece, da najsiromašniji najviše rađaju, da istakne primer Finske „gde žive najsrećniji ljudi“ a natalitet ipak pada. Pa da se vrati na žene, žene i žene koje ipak o svemu odlučuju, evo 50 odsto ih je u Vladi, u pravosuđu čak 72 odsto. Pa ne kaže on da su krive, a iz svake reči pršti da jesu.

„Žena je, bogu hvala, doživela potpunu emancipaciju u srpskom društvu, ne možemo da razgovaramo o rodnoj neravnopravnosti… Reći će da neko tuče ženu, pa ne tuče ženu država… Žena ima mogućnost da bude akademik, matematičar, da se ostvari na svakom planu… Šta mi toj ženi, mi muškarci, mi društvo, mi država treba još da damo, da pomognemo joj da ona nama kaže da bi donela odluku da rodi treće dete?“

Pa odmah u nastavku priznaje da posle rađanja dece žena često dobije otkaz. Konstatovao je da to ne treba tako, ali nije predložio rešenje. Nije zaboravio ono što je njemu bilo važno da ponovi više puta – da je Aleksandar Vučić prvi izneo da postoji problem demografije, a pre njega se niko time nije bavio.

A rađanje je horor bez preterivanja

Prvu horor priču o natalitetu čula sam pre mnogo godina u Grockoj kada je mlađa žena pričala kako je muž juče vozio na abortus, ali nije tamo ušao sa njom, nego je čekao u kolima. A kad je dočekao, izvikao se na nju jer je baš dugo čekao a kasni na posao. I ona je to govorila s razumevanjem za muža, jer, eto, ona stalno abortira, pošto muž ne želi zaštitu, imaju već dvoje dece. A on radi i tako…

Drugu horor priču čula sam u jednom malom gradu gde se ne obavljaju abortusi, već se ide petkom u susedni, veći grad. Pa kad uđu petkom ujutru žene u taj autobus, one ne gledaju jedna u drugu od poniženja i sramote i zato što vozač takođe zna gde su pošle.

Treću horor priču staviću samo u rečenicu da je ušivanje posle 12 sati „prirodnog“ porođaja, preporučenog od lekara muškarca, trajalo 45 minuta, na živo.

A koliko samo priča ima o tome kako je žena htela još jedno dete, ali je muž imao već dvoje iz prvog braka? Ili su živeli u 40 kvadrata, ili kod njegovih u stanu, ili kod njenih. Koliko puta ste čuli da neko nije rodio drugo dete jer nema stalni posao i „ne želi da rađa socijalne slučajeve“ i, nasuprot tome, koliko je puta višečlanoj porodici upućen prezriv komentar da „nije trebalo da se množe ako nemaju para“?

Ne zavaravajte se – živimo u društvu u kojem su porodice s više dece poželjne samo ako su bogate. Po mogućstvu prebogate. Svima ostalima preporučuje se oprez! Posebno kad država maše parama k’o pijani gost na svadbi koji plaća muziku a ujutru nema za burek. I naročito u državi u kojoj nekom padne na pamet da kreira ministarstvo za brigu o porodici i na čelo tog ministarstva stavi Ratka Dmitrovića.

Pokušaji kupovine većeg nataliteta nisu isplativi dugoročno. Jasno je to i ministru pa sam kaže da pomoć od pet hiljada evra (što je mogućnost koju je nedavno najavio predsednik Srbije) nisu pare za koje će neko da rodi dete. I prethodna vlast davala je neke pare za drugo dete, za treće. Od toga se išlo na more, uvodilo grejanje ili su se vraćali dugovi. Dete je živelo isto. Natalitet konstantno u padu.

„Šta još da damo ženama da rode treće dete?“

Evo za početak da ne osuđujemo, da ne namećemo krivicu, da ne proveravamo da li „imaju materinski nagon“. Tako se naime ministar vadio kad su ga optužili za napad na žene.

„Ja sam rekao hajde da razgovaramo sa ženama i da ih pitamo. A nažalost, nažalost, žena u Srbiji sada prvi put rađa u tridesetoj godini. Hajde da vidimo šta možemo da učinimo, mi to ne znamo naravno, da popravimo uslove, koji bi nju doveli do toga da kaže – Ja hoću dvoje dece, troje dece, četvoro dece’“, izjavio je Dmitrović.

Pa nastavio u istom stilu: „Imamo žena koje kažu – Jednostavno me ne zanima, neću da rodim. – I niko ne sme da joj kaže nešto, da joj zameri. Ovo što su me napali, ja sam malo proveravao, tu uglavnom ima žena sa jednim detetom, ili one koje nemaju nijedno.”

Evo, možda da im damo osećaj da Dmitrović nikad više neće davati izjave kao da rat sa Hrvatskom nikad nije završen, da obećamo da vrh države neće bulazniti o redovnom vojnom roku, panciru i čuvanju bilo čega do smrti, pošto se posle svake takve izjave neka majka zapita da li je trebalo da rodi i ono jedno. Evo ministre, možemo da im damo poštovanje da ih niko nikad ne pita za razloge zašto su ili nisu rađale, koliko dece imaju i planiraju li još. Da ne objašnjavaju nikome ništa jer će se neki Dmitrović već potruditi da se osećam loše i ako nemam dece i ako imam samo jedno ili samo dva ili koliko već neki muškarac proceni da treba. I da prestane veličanje majke koje je rodila više, ako može sinova, jer oni brane zemlju …od toga se ministre, majkama diže kosa na glavi.

Evo da ponudimo stalni posao u državnoj službi majkama više dece, jeste pozitivna diskriminacija, ali vama se može. Da ponudimo nadu da će deca, ako dobro uče i ako su vredna, živeti bolje, da im neće biti šef neki partijski bilmez. Da napravimo dogovor sa firmama i bankama da majka troje dece lakše dođe do stambenog ili adaptacionog kredita (već čujem priču o tržištu i kako to baš nikako ne može).

Ne traže se stvarno rešenja

Nije ovo prvi ni poslednji tekst sa predlozima kako neko od nas zamišlja da bi trebalo raditi na povećanju nataliteta. Nismo izmislili toplu vodu, niti je realno da mi to znamo a ministar ne zna. On prosto nije tu da reši problem, već da ga relativizuje. To je njegova uloga skoro u svemu što je do sada radio, i to odlično.

I sam je najbolje napisao o sebi, kada se još 2013. godine vidovito razračunavao sa Draganom Đilasom u otvorenom pismu:

„Ponosan sam na ono što sam kao novinar radio tih devedesetih godina. Neka mi neko dokaže da sam lagao i prihvatiću sve ocene o sebi koje dolaze iz đilasovskih brloga.“ Pa dodao da je na RTS-u bio samo komentator, a ne urednik, da u to vreme nije dobio stan (kao neki), da nije imao čak ni kancelariju. U svojim komentarima nije, kaže, nikad veličao politiku Slobodana Miloševića. Za Dmitrovića su i tada i danas meta bile „povampirene ustaše“.

Srbi su žrtve a međunarodna zajednica moćan neprijatelj – bila je njegova  teza. “Ministri evropske zajednice preko godpodina Van den Bruka prete Srbima ekonomskom blokadom ukoliko vođe srpskog naroda u Srbiji i izvan nje ne pristanu na ono što im ista ta zajednica nudi, a nudi im da u svom značajnom dijelu u svojoj državi postanu nacionalna manjina ili, što je još gore, tjera ih da pristanu na fašizam”, govorio je Ratko, tada na čistoj ijekavici. “U Vukovaru su hrvatski neofašisti zaklali za sada neutvrđen broj Srba. Strahuje se da je u pitanju više od hiljadu ljudi. Za sada je poznato da je od ustaškog noža stradalo nekoliko desetina djece, bukvalno na kućnom pragu pripadnici JNA i srpski teritorijalci nalazili su i još uvek nalaze ubijene čitave srpske porodice. Ovaj grad velikog srpskog stradanja, grad na čijoj se periferiji mesecima završavala teritorija ogromnog koncentracionog logora”.

Posle takvih komentara koje je od 1991 do 1993. čitao u kameru (objašnjavao je da je bio rat i to je sve dozvoljeno) on je sa RTS-a otišao, ali je stavove zadržao. “Punih 25 godina pišem i govorim da je Hrvatska, Tuđmanova, hadezeovska, podignuta na temeljima ustaške Nezavisne Države Hrvatske.“ Opsednut je odnosima Srba i Hrvata i to može da stane u pasivno-agresivnu rečenicu koju je izgovorio na promociji svoje knjige „Krst na križu“: „Ne kažem da treba da se svetimo, daleko bilo, ali treba da pamtimo.“

Ima još primera. Dmitrović je na primer branio Slavka Ćuruviju kad to nije bilo popularno i prvi se izjasnio da je nedopustivo na RTS-u čitati komentar iz Ekspres politike “Ćuruvija dočekao bombe”, u kojem se Slavko Ćuruvija označava kao izdajnik, neposredno pre ubistva. Mislio je da je sledeći i ima potvrde da je za dlaku izbegao streljanje. Ali u istoj ravni on mora uvek da istakne da je i Aleksandar Vučić osudio taj gest i rekao da je ružno i da to ne sme da se radi. I onda ipak sugeriše da razlog za ubistvo Ćuruvije može biti klasična pljačka.

Velemajstor relativizacije sam o sebi piše da se nije zalagao za ukidanje američkih filmova nego samo rekao da je nasilja mnogo više otkako su američki filmovi sveprisutni na našim programima. „Nisam poredio viziju Zorana Đinđića sa vizijama dotične Zorke već sam rekao da oni koji pokojnog Đinđića predstavljaju kao čoveka sa vizijom (a Đinđić nikada nije imao vizije, ni političke ni paranormalne) rade upravo protiv njega (Đinđića) locirajući ga na nivo Vidovite Zorke.” Kolege iz NUNS-a nije etiketirao već samo rekao da je to udruženje nastalo od stranih plaćenika i na odnosu prema terminu “ustaše”.

“Ja sam upotrebljavao termin ustaše. Oni su ljubitelji Hrvatske, a ona je proustaška država. Mene u Hrvatskoj ne zovu huškač jer znaju da govorim istinu”, rekao je Dmitrović još pre nego što je postao ministar. Baš kao što i ministar Vulin radi na pomirenju insistirajući da Albance naziva Šiptarima, zajedno rade na podsticanju rađanja neprestanim pominjanjem kame, jame, ustaša i krvi. Kako ide, podaci su neumoljivi. U periodu od januara do juna ove godine rođeno je 28813 beba, odnosno 501 manje nego u istom periodu prošle godine, dok je, u istom periodu, broj umrlih bio 65817, što je za 27,6 odsto više nego prošle godine. Sad bi dobro došla izjava da je tako svuda u svetu i da bi bilo još gore da nije ovoliko dobro.

Naslovna fotografija: Beta/Saša Đorđević