Dođite juče
Prošlo je tuce godina, svanuo je dan koji prethodi danu u kojem je sve zabranjeno. Osim poskupljenja. Zabranjeni su šetnje, parade, skupovi, manifestacije, okupljanja, sportski događaji, ulje i šećer u rafovima, uglavnom sve što bi ugrozilo bezbednost, inače spokojnog, stanovništva. I brat blizanac današnjeg dana, 5. oktobar 2000. godine imao je isti problem, 6. oktobar bio je zabranjen. Zabrana traje dvanaest godina.
Ne pada mi na pamet da nabrajam šta sve nije učinjeno za tih dvanaest godina, a bilo je potrebno, o tome sam pisao na desetogodišnjicu propale revolucije. O onome što nismo dobili sve je rečeno, dovoljno je pobrojati ono što smo dobili a nismo želeli. Reinkarnaciju onog sistema vrednosti koji je kontinuitet našao u svemu što mu je u kratkom periodu posle petooktobarske revolucije, koja je trajala čitav jedan dan, bilo onemogućeno. Ili je bar bilo želje da bude onemogućeno.
Da su želje jalova nadanja dokazuje i početak suđenja optuženima za oružanu pobunu Jedinice za specijalne operacije u novembru 2001. godine. Najzad je i ta priča otvorena, ali neka se ne očekuje da će tim procesom biti otkriveno ono za čime se traga kao za svetim graalom. Pozadina atentata na premijera Zorana Đinđića ostaće i dalje samo pozadina, ušuškana u mraku one reinkarnacije čiji vrednosni sistem, zbog pristojnosti, nije kulturno kvalifikovati.
To što prvooptuženi u tom procesu, Milorad Ulemek Legija ne poštuje imperativnu normu ustajanja kada članovi sudskog veća ulaze u sudnicu samo je uvod u ono što će on, tom istom veću, reći: „Proces je najobičnija farsa pokrenuta protiv Vojislava Koštunice… i kada je Koštunica otkačio tužioca i rekao mu ‘važi, dođi, pričaćemo juče’ imamo situaciju da se Tužilaštvo vadi iz neobranog grožđa“. Tako danas zbori Legija.
Vala, neka je rekao. Takvu retoriku penzioneru s crvenom beretkom omogućio je onaj nesrećni, nikada osvanuo, 6. oktobar. Njegovim istupanjem mogu da budu iznenađeni samo oni koji su zabludelo verovali da posle 5-og dolazi sutra. Zbog toga, filozof iz Zabele danas jaše na talasu moći opstale u danu uoči čijeg je svitanja obećao svojoj potonjoj meti da će pripomoći u svenarodnom uspinjanju ka katarzi. Pobedi konačnog koje to nikada nije postalo. Otuda je 12. mart 2003. samo posledica nedovršenog oktobarskog posla, za čije se nedovršavanje, između ostalog, pobrinula i legalistička pamet koju Legija vrcavo interpretira, izvrgavajući ruglu instituciju sistema koju ta pamet nije udostojila, ponižavajući je načinom na koji je odbacila svaku tužiočevu pomisao da bude (bar) saslušana u vezi s pobunom “crvenih beretki”.
Crtanje karikature izgubljenog vremena uzeo je u ruke upravo onaj koji se 5. oktobra odmetnuo od onog, za kojeg je znao da je gotov, a da se suštinski nikada nije premetnuo. U šta, u koga i kome je zaista verovao saznali smo 2. maja 2004. godine kada se predao novoj vlasti, pozivajući se na njenu pravičnost, pravdoljubivost i osvedočeni patriotizam.
Tegobno izgleda današnji dan mnogo godina posle svog nastanka, nema perspektivu, nema sutrašnjicu. Sigurno je da 6. oktobar još neće osvanuti, ko ne veruje neka zaviri u dan koji mu je prethodio. Sa aspekta tog zabranjenog šestog oktobarskog dana mnogi bi trebalo da beru grožđe. Opijeni „pobedom revolucije“ neka dođu juče.
