Dogodilo se na današnji dan
Danas je taj dan. U kolektivnom sećanju tumači se kao prekretnica, revolucija, promena, pobeda i osvajanje slobode. Jednako se tumači i u kolektivnom zaboravu.
Današnji dan protezao se kroz istoriju kao datum kada je ukinuta Slobodna zona Trsta a Leh Valensa i Dalaj Lama dobili Nobelovu nagradu za mir; kada su Čileanci rekli istorijsko „ne“ Augustu Pinočeu a 57 državljana Istočne Nemačke kroz tunel ispod Berlinskog zida pobeglo u zapadno izdanje države istog naziva; kada je na BBC emitovana prva epizoda serije „Leteći cirkus Montija Pajtona“ a transkontinentalni „Orijent ekspres“ porinut na šine; i kada su gorele Skupština i Televizija s narodom koji je izgarao u slavlju da bi samo četiri godine kasnije isti datum zabeležio nestanak dva vojnička života u Topčideru. U izvojevanom miru.
O prethodnih 10 godina svi su rekli sve, njihova dela, činjenja i nečinjenja ponajviše i najrečitije. Vlast i opozicija, bivši i sadašnji, učesnici i posmatrači, pokretači i kočničari, heroji i antihristi, svi se slažu da je ipak bolje nego na Vukovaru ’91. ali i da su nade i očekivanja iznevereni. Saglasni u oceni kao da su zajedno jurišali na fikuse u Skupštini. Ništa nije tako blisko i povezano kao jedinstvo suprotnosti. Ovi koji su došli na krilima pištaljki, šerpi i poklopaca druguju sa onima koji su biografije omekšivačem proprali u veš mašini budućnosti. Ni ovi, ni oni nisu više ti. To su njihove šaume.
Između dva peta oktobra gledali smo reprize „Otpisanih“ i „Boljeg života“, „Grlom u jagode“ i „Jagode u grlu“. Gledali smo transformacije u isto, svesni da se sve menja a da je samo promena stalna. Videli smo i da su se i ovde neki nudili Nobelu dok je zemlja postajala Slobodna zona besprizornih. Svesni smo i da se tunelom ispod Zida u civilizaciju ponovo odlila srpska pamet. Zapamtili smo i da je „Orijent ekspres“ protutnjao kroz Vinkovce i negde na ovdašnjim brzim prugama iskliznuo iz šina. Reprize „Montija Pajtona“ nije bilo, rađen je nov serijal. I naravno, gledali smo i Ligu šampiona.
Između dva ista oktobarska datuma Srbija je postala država tako što je se Crna Gora otarasila. I njoj je došlo iz Budve u Podgoricu. Srbija je, dakle, najzad ponovo postala država, i te kakva. Umanjena za južni deo teritorije koji je, poput Milove zadužbine, uspeo da je se otrese što je za posledicu imalo patrijarhovo ustoličenje u inostranstvu.
Prvih deset godina novog milenijuma prošlo je kao dlanom o dlan. U kosmičkom smislu zanemarljivo vreme. Vasiona je negde daleko, zvezde nedokučive. Vidimo ih kad je nebo bistro i kada se njihove replike prošetaju ekranom marke Lisovići. Prvih deset godina teško se zaboravljaju a naporno se pamte.
Tog petog oktobra koji traje ništa se zapravo nije dogodilo osim promene nekoliko cifara u kalendaru i nešto bora na licima nekadašnjih jesenjih uličnih šetača. Šesti nikako da svane, vreme uglavnom stoji i ište pištaljke, šerpe, lonce i poklopce. Ako takvo što uopšte iko ima.
