Dokle ti protesti?

Mnogo se ovih dana govori i dešava u vezi sa rušenjem u Hercegovačkoj. Zasipa nas šuma oprečnih informacija, optužbi, poricanja, spinova i odurne tabloidne buke. Posle dugog aktivističkog zatišja ozbiljno mnogo ljudi je na ulicama, u kontinuitetu i taj broj izgleda da će samo da raste. Vlast i njeni drveni medijski advokati zapliću se sve više u pogrešnim taktikama koje bi trebalo da spreče dalje širenje protesta, umanje štetu, zaplaše i povrate kontrolu. Rečnik 90-tih vratio se na političku scenu na velika vrata, bez obzira što šuplje zvuči u zemlji koja pretenduje da je na evropskom putu. Pljušte optužbe za izdaju, ništa nije lakše danas nego da zaspiš kao normalan čovek, a probudiš kao „cijin“ plaćenik ili neprijatelj domovine.

       

Zbog te usijane atmosfere, činjenice ostaju po strani, retki glasovi koji se tim bave utapaju se u opštu buku i bes.

   

Možda je uzalud, ali hajde da pokušamo da vidimo šta je ono što pouzdano znamo i kakve zaključke možemo iz toga da izvučemo?

Znamo da je grupa ljudi, sa bagerima, u izbornoj noći, porušila nekoliko, mahom poslovnih objekata u Hercegovačkoj ulici. Izgleda da ih je bilo i legalnih, nelegalnih, polulegalnih – kakvih i koliko – te precizne podatke još nemamo, ali svejedno – znamo da su vlasnici bili u višegodišnjem sporu sa državom Srbijom oko te imovine i da formalni razlozi za rušenje nisu bili ispunjeni.

Na pitanje zašto baš sad, zašto baš u Hercegovačkoj i kako je do toga došlo – dragocen je podatak koji je otkrio Insajder, uvidom u Ugovor između preduzeća Belgrade Waterfront i države Srbije – da su objekti na toj katastarskoj parceli i bili predviđeni za rušenje u kratkom roku. Znači, ZNAMO da je po Ugovoru, rok za rušenje Hercegovačke ulice isticao u junu.

Da li samo po sebi, to može ili sme da bude ozbiljan, dovoljan ili makar jedan od razloga za izvođenje jedne ovakve akcije?

Ako tragamo dalje po Ugovoru otkrićemo još jedan zanimljiv detalj, još jednu, u najmanju ruku čudnu stavku, koja nas vodi dalje u razumevanju geneze ovog slučaja.

U delu Ugovora koji se odnosi na rušenje, (Odeljak 5 – Raščišćavanje terena) postoji jedna ovakva klauzula (tačka 5.2.5): „RS obezbeđuje brzo izdavanje svih neophodnih dozvola za Fizičko raščišćavanje terena. IZDAVANJE DOZVOLA ZA RUŠENJE NE UTIČE NA ROKOVE RAŠČIŠĆAVANJA“!

Šta ovo znači? Koji je to deo RS zadužen za obezbeđivanje dozvola? Postoje li u ovoj zemlji i dalje tri razdvojene grane vlasti? Postoji li pravosuđe? Kojim to uticajima i moćima RS „brzo“ obezbeđuje dozvole? I kako to da RS pristaje da se može rušiti i bez dozvole?

Mala tačka velikog Ugovora, a tako puno govori.

Došli smo do punog paradoksa i pravog pokretača ove priče. Ugovor o Beogradu na vodi jači je od pravnog poretka Srbije. Institucije države se ponašaju kao da su tu da brane Ugovor, a ne državu i sopstvene građane i njihovu imovinu.

Taj neko iz „vrha beogradske vlasti“ o kome govori premijer, izgleda da je samo revnosno primenio tu jednostavnu malu klauzulu po kojoj domaće pravo ne važi kada je Zabranjeni grad u pitanju i obezbedio da „ruglo“ u Hercegovačkoj brzo i na vreme nestane.

Taj neko se SAMO ponašao u skladu sa Ugovorom i onim što on nalaže!

I zato suštinski nije bitno ko će sve odgovarati, mada ću i ja i veliki broj građana to dočekati sa odobravanjem. Ako dočekamo.

Ne radi se ovde o pojedincima – radi se o generalnom kursu. Greška je sistemska.

I zato ako me pitate zašto ja protestujem – zato što mislim da režim koji radi protiv zakona sopstvene zemlje – zaslužuje u najmanju ruku građanski bunt.

Radi se i o tome da li pristajemo da živimo u bezakonju, zavisni od milosti i nemilosti onih koji nas vode.

Savamala je samo mala ilustracija šta se sve može desiti kada se vlast stavi iznad zakona sopstvene zemlje, pa bilo to i zbog privrženosti Ugovoru, ili nečijim opsesijama.

I zato je ovo što se dešava u vezi sa rušenjem u Hercegovačkoj tako važno – praktično tačka preloma – jer ili će se građani i narod izboriti za poštovanje zakona civilizovanog društva ili nas čeka opšte bezakonje. Ili, sa druge strane – ako vlast ostane uporna na svom kursu, onda joj ne preostaje ništa drugo nego da prestane da se krije iza poruka koje sipa Pinkformer i zaista zavede otvorenu diktaturu. To će onda za posledicu imati radikalizaciju protesta, a našu političku budućnost uvesti u jednu sasvim neizvesnu spiralu.

Da se ovaj najgori od svih scenarija ne bi dogodio – ova vlast mora konačno da nauči da ima ograničenja i da joj ni jedan procenat glasova koji na izborima osvoji nije dozvola da radi šta hoće i kako joj padne na pamet.

Zakoni se moraju poštovati, vlast mora biti ograničena.

Zato se mora izdržati do kraja.

Ako se popusti – u ovom opštem srozavanju vrednosti, kod nas i u svetu – sutra može nekom da padne na pamet da je za ekonomski oporavak zemlje, na primer – odlična ideja razvijati turizam i prateću industriju zabave tako što će svaki dom u Srbiji postati bordel, neko politički moćan će sklopiti za zemlju i njen ekonomski napredak važan Ugovor o izvozu ljudskih organa, pa će svaka kuća u Srbiji, biti u opasnosti da postane Žuta kuća…

Čini vam se neverovatno? Pa zar vam se nije do juče činilo neverovatnim da neko zbog Ugovora o gradnji šoping mola – može da suspenduje domaće zakone? Ili da maskirani jarani satima divljaju po jednom delu Beograda, ruše kuće, privode ljude – a da se policija pravi blesava? Da grad posle toga uništava dokaze, jer su tako Gradonačelniku naložili đubretari? Da predsednik Vlade izjavljuje da bi i sam rušio, samo da je bilo po danu? Ne vidi dobro noću?

Nameću nam pravo jačeg kao vrhovni državni princip, vraćaju nas u plemensku zajednicu.

Neolit tapaciran u korporativno odelo 21. veka – suviše je to nepravde za današnju Srbiju.

Zato protestujem.